Dostupni linkovi

Pančić: Tačka na devedesete


Teofil Pančić
Predsednici Srbije i Hrvatske Boris Tadić i Ivo Josipović pre neki dan su u Vukovaru i Paulinom Dvoru izrekli neke reči i učinili neke geste koje je sada svako slobodan da meri svojim aršinom, ali jedno će biti vrlo teško osporiti. O onome šta je značio dan kada je jedan predsednik Srbije izrekao reči pomirenja i izvinjenja na mestu masovnog stradanja ljudi koji su branili svoj grad - najrazoreniji grad u celom tom karavanu ratnog postjugoslovenskog organizovanog ludila – možda niko i ništa ne može tako dobro i pozitivno govoriti kao makar i ovlašan pogled na broj i sastav onih koji su se tom događaju protivili, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj. U zemlji-domaćinu to jeste bio i deo porodica postradalih, i za njihovu se netrpeljivost može imati ljudskog razumevanja, ali mnogo su glasniji i agresivniji bili politički, statusni i ekonomski profiteri i rentijeri rata, jedna ili ideološki fanatizovana ili naprosto interesno povezana struktura koja odlično pliva u lošim vremenima, i zato ima prirodnu želju da takva vremena u odnosima između Srbije i Hrvatske, kao i lokalnih Srba i Hrvata, potraju što duže, a po mogućnosti zauvek i dan više.

Na drugoj strani, i u Srbiji su se oglasili “uobičajeni sumnjivci”: desna opozicija i njoj bliski intelektualci, uopšte, sve ono što predstavlja nekakvu samoproizvedenu i samoproglašenu “alternativu” današnjem, makar i teturavom hodu Srbije ka Evropskoj uniji, i što je važnije, ka stvarnom distanciranju od svega onoga što su, i simbolički, ali i krvavo konkretno, predstavljale srpske devedesete. Sa te strane čule su se uobičajene kletve i zapomaganja, kao i prigovori poput onih da “nemamo mi šta da se izvinjavamo njima, nego oni treba da se izvine nama”, kao i tvrdnje da je Tadić svojim odlaskom u Vukovar i svime što je tu njegovu posetu obeležilo počinio “akt veleizdaje”. Izdaje čega? Pa, biće, baš one ubistveno apstraktne “nacionalne stvari” u ime koje su svoje živote dali ili ih drugima oduzimali i mnogobrojni građani Srbije.

Nije nimalo slučajno da je “vukovarska trauma” postala možda i centralno mesto srpsko-hrvatskih zapleta i neraščišćenih računa u postjugoslovenskoj istoriji, jer je tragedija ovog grada bila naprosto “stvorena” za to. Grad izrazito mešovitog etničkog sastava, kojeg raspad zajedničke države najedenom čini pograničnom karaulom, grad koji je neverovatno bestijalno razaran od nesrazmerne, brahijalne vojne sile, a u ime ciljeva
Predsednici i njihove svite otišli su kućama, politikanti i mešetari koji njuškaju za njihovim tragovima još će neko vreme talambasati svako svoj “obavezni sastav”, a nad Ovčarom, Paulinim Dvorom i ostalim stratištima iznova se nadvila tišina.
koji nisu bili niti su mogli bitiu vojni, nego samo etnopolitikantski, grad iz kojeg je, nakon njegovog “oslobođenja” proterana hrvatska polovina stanovništva, a Srbija se dugo ponašala prema njemu i njegovoj okolini kao nekakvoj svojoj neslužbenoj ekstenziji (a o čemu bi mogle da svedoče hiljade i hiljade ljudi koje su se u prvoj polovini devedesetih nalazile u blizini). Na koncu, grad kraj kojeg je izvršen strašan masovni zločin nad zarobljenim i nemoćnim ljudima, onaj na Ovčari. O svemu tome mora se govoriti otvoreno i pošteno, i to sa “najvišeg mesta”. Baš kao, uostalom, i o Merčepovim “odredima smrti”, o “misterioznim nestancima” srpskih civila u mesecima pred rat, o “šuškovskoj” ratničkoj politici koja je svesno proizvodila incidentne situacije ne bi li se na terenu zapadnog Srema i istočne Slavonije što jače i nepopravljivije “zakuvalo”, ne bi li se tako unapred slomila kičma svakog mogućeg “mirnog rešenja”, do kojeg ionako ni njihovim srpskim ratničkim partnerima nije bilo stalo, najblaže rečeno.

Kako god bilo, predsednici i njihove svite otišli su kućama, politikanti i mešetari koji njuškaju za njihovim tragovima još će neko vreme talambasati svako svoj “obavezni sastav”, a nad Ovčarom, Paulinim Dvorom i ostalim stratištima iznova se nadvila tišina. Svako čudo za tri dana, reći će neko. Ali ne, nema ovde nikakvog čuda, niti su čuda potrebna: ovakvi događaji nisu nužno veliki i značajni po sebi i po svojim neposrednim efektima, nego po nečemu sasvim drugom, a opet jednako važnom: po tome što bi bilo strašno da ih nema i da ne može da ih bude, jer bez njih ne bi bilo ni nade, a ratno stanje, makar i verbalno ili emotivno, bilo bi naš trajni usud.
XS
SM
MD
LG