Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Horgoški bluz


Teofil Pančić
Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić bio je, dakle, prvi koji je noćas, tačno u ponoć, sa novim biometrijskim pasošom Republike Srbije u ruci (pravićemo se da ne znamo da ima diplomatski pasoš), prešao granicu Mađarske – samim tim i Evropske unije – na graničnom prelazu kod Horgoša. Dobro, simbolika tog čina je jasna, ali nisu ni sve simbolike baš iste: dobro je poznato da Jeremić ni do sada nije imao nikakvih problema s kretanjem po svetu, pa bi bio znak elementarnog dobrog ukusa da je pravo prevenstva prepušteno bilo kojem od sedam i po miliona nesrećnika kojima je do juče posedovanje pasoša Srbije bilo samo prvi i najlakši od hiljadu mučnih koraka u nameri da se probije «šengenski zid». Dakle, bilo kome od onih kojima «pad Šengena» uistinu nešto menja u životu.

«Beli Šengen» je po svakom normalnom parametru radostan događaj za građane Srbije (te Crne Gore i Makedonije), i jedan od najevidentnijih primera da se Srbija, koliko god traljavo i sporo, kreće ka punoj integraciji u matični kontinent, odakle je svojevremeno fijuknuvši izletela, nošena euforijom «nacionalnog buđenja». Dovoljno je samo da pogledate ko se sve u Srbiji mrgodio prethodnih meseci zbog «belog Šengena» kao tobožnje kolateralne posledice ne znam sve kakvih «strašnih nacionalnih izdaja», pa da vam bude jasno koliko je to dobro za normalne građane, željne normalnog života: ljutili su se upravo oni koji su u svakom padu, porazu i nesreći Srbije našli neku korist za sebe, neki političku, neki ekonomsku, neki obe.

Isprazno su i deplasirano u svemu tome zazvučale jedino reči nekih srpskih zvaničnika kako je ukidanje viza nekakva «pobeda politike Srbije» i tome slično. Nema i ne može biti nikakve pobede u tome što je, posle skoro dvadeset godina, sa građana Srbije skinut jedan okov kojeg nikada ne bi ni bilo da ovaj deo Balkana, ne bez bitnog uticaja (tadašnje) politike Srbije, nije utonuo u varvarstvo međuetničkog klanja, sa svim dalekosežnim posledicama koje to donosi, a koje su se osetile i širom evropskog kontinenta, pre svega kroz ogroman talas izbeglica i raseljenih lica. Tužno je govoriti o pobedi u jednoj (samo)poraženoj i devastiranoj zemlji, a ta tuga naprosto izbija iz svega čega se dotaknete, pa makar i ovako dobrim povodom. Šta je ako ne tuga to što su iza Jeremića na Horgoš stupali ljudi koji mahom žive tu, u blizini granice, a koji su od druge strane (gde mnogima žive rođaci i prijatelji) bili odvojeni strogim viznim zidom? Šta je nego neka potmula tuga prizor onih dobrih žena iz mesta Horgoš koje su spremile kolače i odnele ih na drugu stranu, kao znak kraja jednog košmara? A šta je tek ako ne tuga to kada Božidar Đelić vodi sa sobom po Evropi, od Brisela preko Pariza do Rima, «pedeset osoba različitih profesija koje nikada nisu bile u Evropskoj uniji, a po nečemu su se istakle u svojim sredinama»? Pogledajte ih samo: odrasli ljudi, ozbiljni, mnogi vrlo solidno obrazovani; ono što se svugde naziva srednji sloj, i što je motor razvoja svakog normalnog društva. Ali, kako to izgleda naša srednja klasa? Većina ih je prvi put u životu ušla u avion, a svi su prvi put u Evropskoj uniji, baš kao da je EU neka egzotična planeta, a ne nešto što se nalazi na sto kilometara od centra Beograda.

Dobro, političari kao političari, grebaće se za svako parče slave i zasluga, razložno ili bezrazložno. Većina biračkog tela ipak je do sada, valjda, naučila da razlikuje ko je tu ko, i kome nipošto više nikada ne treba poveravati sudbinu zemlje u ruke, jer jedino što znaju da učine s njom je da je unište, osramote i ponize. A «obični» ljudi će sada, polako i oprezno, korak po korak, početi da priviruju u taj strašni Spoljni Svet - plašenje kojim je najunosnija profesija u Srbiji još od kraja osamdesetih – svako već u skladu sa svojim materijalnim i ostalim mogućnostima, i tamo će, siguran sam, otkriti jednu Strašnu Tajnu, duboko zakopanu: «spoljni svet», naime, uopšte ne postoji, ne u onom smislu koji mu je ovde pripisivan. Svi smo deo jednog te istog sveta, takvi kakvi smo. Biće to jedno revolucionarno saznanje, sa dalekosežnim posledicama. Oni koji se toga plaše – dobro znaju zašto se plaše.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG