Dostupni linkovi

Vanredna vijest
Da je neko pre četrdeset godina rekao da će Josip Broz Tito ikada umreti, a kamoli da će se to zbiti tačno za deset godina, mogao bi da računa samo na zatvor, odakle bi možda jednom i izašao, ili na ludnicu, iz koje možda i ne bi izašao. Pa ipak, Tito je deset godina kasnije iznenadio sve i - umro. Da je pre trideset godina, kada je Tito ipak umro, neko rekao da će za deset godina svi skidati njegove slike, sklanjati spomenike i poprsja, da će se svi oni silni gradovi – po jedan za svaku republiku i pokrajinu... – koji su se dičili njegovim imenom, najednom praviti kako nikada ništa nisu imali s tim neznancem, koji „nam“ je ionako samo zlo donosio, niti bi mu ko poverovao, niti bi se taj samozvani prorok baš jako dobro proveo u svojoj koži. Da je neko pre dvadeset godina, kada je Tito odjednom postao „Broz“, a ta tri suglasnika i jedan samoglasnik bivali izgovarani s notom upravo opipljivog prezira, rekao da će za deset godina, na razvalinama i zgarištu njegove zemlje, bezbrojni ljudi sa svih strana uzdisati za njim i za njegovim vremenima kao za „zlatnim dobom“, svi bi mislili da se radi o lunatiku ili nepopravljivom komunističkom sanjaru, koji je izgubio svaku vezu s realnošću. Da je pre deset godina, kada se sve to uistinu i desilo, neko rekao kako će i za deset godina, to jest baš sada, odnosno nakon pune decenije srpske – ali i hrvatske, bosanske etc. – postnacionalističke, demokratske i proevropske vlasti Tito za mnoge (uključiv i one koji ga ni ne pamte) ostao pojam Državnika među politikantima i Diva među gmizavcima, niko mu ne bi verovao, zapravo, bio bi predmetom sažaljenja i sprdnje.

Tako ispada da je Tito simbolički debelo nadživeo svoju epohu, zasenio i poklonike i protivnike, i da je dan-danas nekako „življi“ i „mlađi“ od mnogih koji su se rodili po sedamdeset, osamdeset godina nakon njega. Ovako buran i, sve u svemu, prilično uspešan posthumni život nekadašnjeg „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ sigurno govori nešto o njemu, ali ipak mnogo više govori o svima nama koji smo ostali iza njega, bez obzira na naš odnos prema njemu. Jer, oni koji su „čuvali njegovo delo“ nisu ga sačuvali, najblaže rečeno; ali, ni oni koji su ga „rušili“, nisu ga uistinu srušili, ili bar ne onako kako se istorijske ličnosti jedino efikasno ruše: tako da prestanu da žive u srcima i mislima ljudi. O kakvom rušenju se može govoriti na prostoru na kojem bi vam većina ljudi, makar u intimi svoje sobe, i makar uz dozu nelagode ili samoizvinjavajuće ironije, potvrdila da je „bravar bio bolji“?

Dakako, to što se poneka stotinica ili hiljadica ljudi i za ovaj „Dan mladosti“, tačno trideset godina otkad Tita nema, okupila u Kumrovcu, u Kući cveća na Dedinju ili negde drugde, nije ništa epohalno, više je rubni fenomen političko-kulturološkog folklora. Ali, značajno je to što su se već dve vrednosne paradigme koje su uspostavile dominaciju nad društvom, a obe u opreci sa manje-više svime što je Tito bio ili što je simbolizovao, već prilično istrošile, a da nisu suštinski okrnjile masovno uverenje da je Tito bio Perikle južnoslovenskog Balkana. Etnonacionalizmi devedesetih u krvi su ugušili Titovu (i svaku drugu) Jugoslaviju, ali su, retrospektivno, time zapravo samo naglasili njen značaj, samo istakli njene vrline, i učinili da njeni nedostaci izgledaju nekako beznačajno. Druga, „demokratsko-proevropska“ paradigma prve decenije dvehiljaditih, mada razume se na svaki način superiorna onoj nacionalističkoj, a bogme i onoj komunističkoj, opet kod „tihe većine“ izaziva pre rezignaciju i pomirenost nego oduševljenje: ljudi su negde svesni da se „tako mora“, ali u srcu im je nešto drugo, i zapravo ne bi imali ništa protiv da se vrate u vreme Zakona o udruženom radu i ostalih bizarnosti jedne, po koječemu i dobrom i lošem, „eksperimentalne zemlje“.

Ogromna većina vladalaca „ovih prostora“, na kojima je Tito bio Ljubičica Bela, zapravo ne zna kako da se nosi s tim nasleđem. Prihvatanje je nemoguće i utopijsko, jer su ovo „drugačija vremena“ (kao što i jesu), a preglasno odbacivanje s razlogom je kompromitovano, jer su se time uglavnom bavili oni najgori među nama, Jahači Postjugoslovenske Apokalipse. Suočen sa takvima u njihovoj prethodnoj inkarnaciji, i jedan Vinston Čerčil je onomad postao „titoista“...

Generacija vladara koji su s Titom sarađivali ili mu se suprotstavljali, ili makar rukovodili njegovim nasleđem kao nekakva „stečajna uprava“, otišla je sa scene sa odlaskom krvavih devedesetih. Nasledila ih je politička generacija „Titovih pionira“, dece poznog titoizma, onih koji možda još negde u dnu nekog ormara imaju crvenu maramu i plavu kapu. Nisu li to, uz sve razlike, i Boris Tadić i Ivo Josipović, i Haris Silajdžić i Borut Pahor, i Mirko Cvetković i Jadranka Kosor, i Tomislav Nikolić i Milorad Dodik, i Milo Đukanović i Andrija Mandić? Oni su sada na vrhuncu snage, ili grabe ka njemu, i sada im je vreme da učine nešto ozbiljno za te svoje opatuljene zemlje. Ako ne bude tako, nemojte se začuditi ako i za deset i za dvadeset godina i dalje bude sveprisutan refren da je „bravar bio bolji“, mada će biti sve manje onih koji tog „bravara“ zaista pamte, i koji bi vam mogli potanko objasniti kako je to i u čemu, pa i od koga, on to bio bolji?
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG