Dostupni linkovi

Vanredna vijest
Sudeći po atmosferi u domaćoj političkoj javnosti, Srbiju su skolile dve velike opasnosti: svinjski grip i Statut Vojvodine. Od one prve opasnosti možda se brutalno napadnuta Srbija nekako i odbrani; ministar zdravlja upravo je proglasio epidemiju na celoj teritoriji zemlje, a jednom će, valjda u dogledno vreme, stići i vakcine. Neki, doduše, neće imati sreće da ih dočekaju živi, ali progres uvek zahteva žrtve. Ko je uvoznik ili posrednik u poslu s vakcinama? Na opšte neiznenađenje, jedna od firmi Miroslava Miškovića. Oni koji su se tom prilikom setili doskočice "Kosovo je Srbija, sve ostalo je Delta" sigurno su zlonamerni zavidljivci.

Kako god bilo, ova globalna epidemija možda i slomi zube o tvrde srpske hridi, ali Statut Vojvodine, bogme, Srbiji opasnije radi o glavi, bar ako je verovati radikalima, naprednjacima, narodnjacima i ostaloj desnoj opoziciji, čak i nekim rubnim delovima vladajuće koalicije (Jedinstvena Srbija), te raznim političkim, medijskim i akademskim patriotama opšte prakse, koji se uvek iznova volšebno aktiviraju kad god osete da je "Otadžbina u opasnosti". Zanimljivo, iz svakog njihovog plemenitog patriotskog pregnuća Srbija izađe nekako slabija i jadnija, i to tako traje već dvadesetak godina, gotovo da bi čovek bogohulno pomislio da bi Srbiji bilo bolje kad bi je oni malo manje branili.

Tekst samog predloga Statuta Vojvodine, kao i Zakona o nadležnostima te pokrajine, bez kojeg je Statut neprimenjiv, do poslednjeg je trenutka usklađivan u pokrajinskoj, odnosno državnoj skupštini; Statut je sada valjda dobio svoj konačni oblik koji će u Skupštini Srbije moći samo da bude ili prihvaćen ili odbačen u celosti, a Zakonu još predstoji završna tura beogradskog parlamentarnog rešetanja, a tu će bez sumnje leteti perje i razbacivaće se velikim patriotskim rečima koje nekima valjda dobro zvuče a nikoga ništa ne koštaju – to jest, nikoga osim Srbije same, ali to se ovde ionako odavno računa u redovne trroškove koje se ima uredno plaćati bez roptanja...

Dačićevi socijalisti su u foto-finišu iznudili nekoliko relativno krupnih simboličkih ustupaka (pitanje glavnog grada Vojvodine, međunarodnih sporazuma etc.) koji su trebali da ih valjda "operu" pred njihovim biračkim telom, tradicionalno alergičnim na bilo kakvo "autonomašenje" (jer, ne treba zaboraviti da je SPS izvorno nastao na jednom velikom nacionalističkom talasu kojem je deklarativno "levičarstvo" bilo samo glazura bez pravog sadržaja).

No, sa ili bez ovakvih "amandmana", svakome razumnom je jasno da Statut i sve što ga prati nije nikakav "separatistički akt" nego jurističko formatizovanje jedne zapravo sasvim blage decentralizacije prebirokratizovanog i "prebeogradizovanog" državnog aparata, i da Vojvodina ima kapacitete i za znatno veći opseg nadležnosti od onih koje će imati i nakon usvajanja ovakvog Statuta. Ipak, politički cinici i palanački makijavelisti više su nego spremni da zarad političkih poena stvore i eksploatišu bilo koju količinu zle krvi među građanima i političkim akterima, što po "ideološkom", što po geografskom ključu. Sličnih smo se stvari već nagledali krajem osamdesetih godina prošlog veka, i one su bile dostojan uvod u krvavu postjugoslovensku tragediju. Sada možemo samo da se nadamo da je većina ipak nešto naučila na sopstvenom poražavajućem iskustvu, i da će trivijalno politikantsko manevrisanje i patetično plašenje Srbije Statutom ostati samo kabinetska zanimacija ljudi koji su svoje političke karijere izgradili parazitirajući na svim najgorim mogućnostima i najpogrešnijim opcijama koje su pred Srbijom stajale, i koje je (pre)dugo neopogrešivo birala, sve do posvemašnje iscrpljenosti i zanemoćalosti, pa i žalosne istorijske dezorijentisanosti.

U međuvremenu, dok se Srbija se sprema za odlučnu odbranu od novih naleta svinjskog gripa i statutarnih autonomaša, živopisni Velimir Ilić, lider Nove Srbije i teško opisivi oriđinal srpske politike, ne bi bio to što jeste da nije uspeo da spoji ove dve pošasti, zaključivši da se taj mutantni grip javlja samo u "užoj" Srbiji, a da ga u Vojvodini nema – što baš i nije tačno, ali može da posluži za poneku verbalnu piruetu kojoj činjenice ne predstavljaju prepreku da se smelo razmahne – i da tu nisu čista posla, mora da je i to neka separatistička ujdurma. Ovo nam obećava lud provod i u danima koji dolaze, jer nema te nevolje koja će naše visprene populiste naterati da bar malo zaćute.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG