Dostupni linkovi

Srbija je i dalje najveća «evronepoznanica» zapadnog Balkana; ako je posmatrate u paketu s Kosovom.

Da nema Bosne i Hercegovine, države čijem unutrašnjem haosu i zvanični Beograd aktivno doprinosi, Srbiji ne bi imao ko da zavidi na parafiranju sporazuma koji joj institucionalno otvara dugačak i neizvestan put ka članstvu u Evropskoj uniji. Ovako, možda BiH nekome posluži kao uteha – «eto, neko je ipak iza nas» - ali ta je uteha lažna iz mnogo razloga, čak i zato što je Bosna i Hercegovina zapravo integrisanija u EU, makar na jedan drugi, možda ne najsrećniji način, ali ipak... Zato je Srbija i dalje najveća «evronepoznanica» zapadnog Balkana; ako je posmatrate u paketu s Kosovom, utoliko gore.
Put Srbije ka Evropskoj uniji može se opisati kao puževski sporo napredovanje puno zastajkivanja, oklevanja, lutanja, pa i čistog bauljanja. Ipak, nije najveći problem u tome – mada je i to dovoljno iritantno i suvišno – nego u činjenici da zapravo samo u Srbiji postoji veoma jak, čak narastajući, front otpora evrointegracijama. Zgodan, upravo idealan povod tom otporu je beskrajna priča oko «kosovskog pitanja», a najpregnantnije je izražavaju radikali: «zašto da se pridružujemo onima koji su nam neprijatelji, jer nam oduzimaju petnaest odsto teritorije». Kako vreme prolazi bez pravog razrešenja, kako narasta jedna u dobroj meri veštački i manipulativno indukovana tenzija, tako i otvoreno ksenofobna retorika ponovo postaje sve prijemčivija. Njeni su glavni zagovornici oni odavno predobro poznati «stari vragovi» iz devedesetih, oni koji su već na delu pokazali šta znaju i umeju, ali odnekud misle da su zaslužili još jednu šansu, valjda da završe započete poslove, pošto je u Srbiji nekog života ipak ostalo iza njih. Danas ti ljudi sebi rado laskaju i nazivaju se pomodnim terminima – te su evroskeptici, te anti i alterglobalisti, no iza svega se krije tek stari, «dobri» zaplotnjački nacionalizam, iza pompezne «pravedničke» retorike naših novokomponovanih ljubitelja Noama Čomskog ili Uga Čaveza izviruje njegova trivijalna narav, njegova očajno kratka pamet.
Dobro, reći će neko, to (još?) nije politički mejnstrim, vladajuća koalicija nedvosmisleno je proevropska. Možda, ukoliko malo preciznije definišemo šta je to «nedvosmisleno», i šta tačno znači «proevropska». Dve od tri članice vladajuće koalicije, Demokratska stranka i G17 plus, načelno odgovaraju opisu levoliberalnih ili desnocentrističkih «tehnokratskih» stranaka kakve su odigrale ključnu ulogu u približavanju ili pridruživanju Evropskoj uniji mnogih istočnoevropskih zemalja. Međutim, ni te stranke ne nude baš preterano ubedljiv i oštar odgovor na sve ksenofobniju retoriku koju zastupa Koštuničina Demokratska stranka Srbije, a baš je ta stranka ona koja daje ton srpskoj zvaničnoj politici, mada po rezultatima prethodnih izbora to objektivno baš i ne bi trebalo da bude tako.
Šta sve ovo znači «u praksi»? Pa, samo to da treba biti krajnje oprezan: lepo je što je onaj sporazum parafiran, mada je to tek prvi polukorak na jednom dugačkom putu. A na tom putu vrebaju bezbrojne opasnosti, i to ponajviše iznutra. Srbija tek treba da prođe kroz neka vrlo ozbiljna politička iskušenja, i tu će se tek videti da li je deklarativno i dalje prisutna proevropska orijentacija ozbiljna, ili je tek paravan za nešto drugo, recimo, za okretanje slovenskom «velikom bratu», kao čin dostojan neke vrste nesvesne i nesuvisle parodije hladnog rata. Sasvim konkretno: šta će se dogoditi ako uskoro usledi bilo koja forma nezavisnosti Kosova, koju će na bilo koji način priznati SAD, EU ili pojedine zemlje Unije? Hoće li se odoleti iskušenju da se «zamrznu odnosi» sa dušmanima koji nam zadaju takav duševni bol? Možda deluje šaljivo, ali nije. Pogledajmo samo srpsku vladino-parlamentarnu scenu: radikali i socijalisti ionako su ubeđeni antievropljani, Koštuničinima se nekako čini da su pomalo proevropljani, ali je to njihovo «evropejstvo» suvonjava faza bez sadržaja, koja čak i u takvom obliku nestaje kad im «patriotski gen» započne pojačano lučenje, DS i G17 pokušavaju da istovremeno budu japiji i junaci neke kostimirane epopeje iz, recimo, Prvog svetskog rata, a to uglavnom proizvodi efekat shizofrenosti njihove politike. Zato ona i pruža tako kilav i bledunjav otpor sve izraženijem DSS-ovskom otklonu od stvarnog i konsekventnog integrisanja Srbije u politički, ekonomski, pravni i bezbednosni evropski i evroatlantski sistem.
Zarad svega ovoga, bilo je u onom činu parafiranja nečega gorko ironičnog. Srbija pomalo liči na bicikl sa dva pogonska mehanizma, čiji jedan vozač vuče u jednom pravcu, a drugi u suprotnom. Pa onda i sam bicikl glavinja, čas ovako, čas onako. A onda padne u prašinu, pa sve iznova. Zato uporedo traju procesi koji se načelno nekako međusobno isključuju: kakav-takav hod ka Evropskoj uniji, i spoljnopolitička (kvazi)strategija ako ne udaljavanja od nje, onda bar ogromnog podozrenja prema njoj, a sve zarad Kosova kao dežurnog izgovora. Sve je ovo moguće pre svega zato što Srbija još nije razrešila neke od sudbinskih svojih nedoumica, niti je odredila svoje prioritete, a sve u megalomanskom uverenju da joj to nije ni potrebno, jer i treba i može da dobije sve za šta misli da joj pripada – Kosovo, Evropsku uniju, i sve između toga. A ako i ne bude tako, tu je Majčica Rusija, tu je Baćuška Putin koji će nam doveka, ako treba, slati ovamo i gasa da se ne smrznemo, i boršča da ne budemo gladni. Čudo je u šta sve čovek može da poveruje, samo ako hoće.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG