Razume se da se „beli Šengen“ ne maže na hleb, niti se sipa u traktor, što bi rekao neponovljivi gradonačelnik Jagodine. I zaista je blizu pameti da onaj ko nema para ni za put do Makedonije, svakako neće pohrliti do Katalonije, čim padne „šengenski zid“. Iole prisebnom posmatraču neće biti baš prijatno da gleda ni sav onaj samohvalni trijumfalizam koji će, gotovo sigurno, vlast ispoljiti kada (i ako?) ukidanje viza postane „svršena stvar“. To će biti neprijatno ne zato što to nije važna stvar – naime, dubok i dalekosežan značaj izlaska jedne evropske zemlje iz „viznog zatvora“ koji je odbvaja od glavnine vlastitog kontinenta naprosto je nemoguće preceniti – nego zato što je poražavajuće da je Srbiji trebalo punih devet godina od pada režima koji ju je u izolaciju uvalio, pa da se to desi. Da mi je neko tada, pre devet godina, rekao da će se to toliko razvlačiti, to bih smatrao kataklizmičnim, pa otuda pomalo i nemogućim scenarijem. Jedino fantastičnije od toga bilo bi saznanje da će policijski (a baš taj je u mnogo čemu ključan) posao oko ukidanja viza voditi Ivica Dačić, lično. Pa zar „onaj“ Ivica Dačić, kojeg tako dobro pamtimo iz najgorih godina naših života?! Zar perspektivna desna ruka Velikog Vođe naše propasti i sramote?! No, izgleda da „onog“ Dačića više ni nema, ne bih rekao da je umro, nego da je odumro, da se preobrazio u neku drugu formu (političkog) života, kao što se gusenica pretvara u leptira. Bizarna je to metamorfoza, neke njene faze uistinu teraju na povraćanje ako ne skreneš pogled, i sve je to zajedno krajnje čudno, ali bogme su mi neobični i oni ljudi koji bi više voleli da nikakve metamorfoze nije ni bilo, samo zato da bi njima bilo komotnije u jednom zauvek izvršenoj podeli uloga koju svako od nas nosi u glavi, kao da je život kakav pozorišni vodvilj, ili opereta u kojoj se uvek tačno zna kakvi su baritoni, a kakvi tenori.
Vlast će, dakle, kapitalizovati „beli Šengen“ (ako se održi do Nove godine u jednom komadu, u sadašnjoj formi?), ali to je ipak samo blago neprijatna nuspojava jedne inače sjajne stvari. Problem sa „patriotskom“ opozicijom koja se ovih dana groteskno izruguje najavi vizne liberalizacije kao da se radi o kakvoj šibicarskoj prevari oko nekog ionako beznačajnog sitniša, jeste što ona razmišlja i deluje „antipolitički“: sve štro ona nudi kao alternativu jeste gubitničko-inadžijski povratak na politiku koja je više nego ubedljivo poražena i crno-na-belo potvrđena kao epicentar samog Problema, a ne njegovog Rešenja.
Može se to reći i ovako: „patriote“ koje se sada tobože udružuju da sruše aktuelnu vlast htele bi da ona kompozicija Voždovac-Zemun-Šengen krene na put u „svetlu budućnost“ sa stanice Kosovo Polje (deo njih bi dodao: a onda preko Banjaluke i Knina!). Pa – dokle stigne. Ako ne stigne baš nikuda, nego ostane da šlajfuje u mestu, njima opet dobro. Važno je samo da se mi „ne odričemo Kosova“, a za sve drugo, lako ćemo. To je, u osnovi, i antipolitičko i kontraistorijsko razmišljanje, ali nemam dojam – rizikovaću da ispadnem preterani optimista – da je Srbija, uz sva kolebanja i nerazumevanja sopstvene pozicije, većinski spremna da se ponovo saplete o jedan te isti kamen. Ta priča je ipak ostala iza nas.
A ovo je ujedno i odgovor na inače sasvim legitimno pitanje kako je moguće da ova dozlaboga kilava politika vladajućeg demokratskog mejnstrima nema nikakvu ozbiljnu alternativu, bilo desnu ili levu? Nema je, jer oni koji se kao alternativa predstavljaju zapravo deluju kao diletantska trupa koju je, pri tome, neko još i dobro iznervirao. Izuzetak su lukavo presvučeni „naprednjaci“, ali njih tek čekaju utakmice na velikim terenima, a tamo stvari umeju da budu malo komplikovanije nego u „tramvaj ligi“, na terenima Voždovca ili Zemuna. A o Šengenu da i ne govorimo.
Vlast će, dakle, kapitalizovati „beli Šengen“ (ako se održi do Nove godine u jednom komadu, u sadašnjoj formi?), ali to je ipak samo blago neprijatna nuspojava jedne inače sjajne stvari. Problem sa „patriotskom“ opozicijom koja se ovih dana groteskno izruguje najavi vizne liberalizacije kao da se radi o kakvoj šibicarskoj prevari oko nekog ionako beznačajnog sitniša, jeste što ona razmišlja i deluje „antipolitički“: sve štro ona nudi kao alternativu jeste gubitničko-inadžijski povratak na politiku koja je više nego ubedljivo poražena i crno-na-belo potvrđena kao epicentar samog Problema, a ne njegovog Rešenja.
Može se to reći i ovako: „patriote“ koje se sada tobože udružuju da sruše aktuelnu vlast htele bi da ona kompozicija Voždovac-Zemun-Šengen krene na put u „svetlu budućnost“ sa stanice Kosovo Polje (deo njih bi dodao: a onda preko Banjaluke i Knina!). Pa – dokle stigne. Ako ne stigne baš nikuda, nego ostane da šlajfuje u mestu, njima opet dobro. Važno je samo da se mi „ne odričemo Kosova“, a za sve drugo, lako ćemo. To je, u osnovi, i antipolitičko i kontraistorijsko razmišljanje, ali nemam dojam – rizikovaću da ispadnem preterani optimista – da je Srbija, uz sva kolebanja i nerazumevanja sopstvene pozicije, većinski spremna da se ponovo saplete o jedan te isti kamen. Ta priča je ipak ostala iza nas.
A ovo je ujedno i odgovor na inače sasvim legitimno pitanje kako je moguće da ova dozlaboga kilava politika vladajućeg demokratskog mejnstrima nema nikakvu ozbiljnu alternativu, bilo desnu ili levu? Nema je, jer oni koji se kao alternativa predstavljaju zapravo deluju kao diletantska trupa koju je, pri tome, neko još i dobro iznervirao. Izuzetak su lukavo presvučeni „naprednjaci“, ali njih tek čekaju utakmice na velikim terenima, a tamo stvari umeju da budu malo komplikovanije nego u „tramvaj ligi“, na terenima Voždovca ili Zemuna. A o Šengenu da i ne govorimo.