Dostupni linkovi

Ima skoro dvadeset godina otkad je Srbija, zajedno s celom istočnom Evropom, «u tranziciji», a da se rezigniranom posmatraču ponekad čini da još ni oko temeljnih pojmova nisu rasterane magle, obmane i mistifikacije, i da nema ni najelementarnijeg konsenzusa oko toga kuda se to pošlo – ako se ikuda pošlo? – i s kojim ciljem.

Dvanaestog marta obeležava se šest godina od ubistva reformskog premijera Zorana Đinđića, po svemu jednog od najbriljantnijih ljudi koji su se pojavili u srpskoj politici dvadesetog veka, inače (kroz sve države, režime i ideologije) depresivno prepunoj niskih, gramzivih, farsično nesposobnih i monumentalno nedoučenih likova – to jest, svega onoga «nušićevskog» ljudskog bofla od kojeg se Đinđić tako upadljivo (i za mnoge tako iritantno) razlikovao. Samo dan ranije, preostali poštovaoci oplakali su godišnjicu smrti Slobodana Miloševića, po mnogo čemu najštetočinskijeg političara u istoriji Srbije, ili barem one Srbije koja nije bila delom velikih imperija, nego je svoju politiku mogla voditi samostalno. Te dve tako različite smrti dvojice tako različitih ljudi, a sabijene u dva susedna dana, kao da oslikavaju svu pometnju vrednosti kojoj svedočimo. Pa je tako moguće da u aktuelnoj Vladi ima ministara koji se kunu u «Đinđićevo nasleđe», ali i onih za koje je «Milošević najveći heroj». Da je to samo stvar ličnih (ne)ukusa, to bi se dalo podneti, ali ima tu nešto mnogo važnije. Može li takva vlada da vodi bilo kakvu suvislu i konzistentnu politiku, naročito kada na red dođu «osetljiva» pitanja svih vrsta, od «kompleksa Haga» i nasleđa stravične i sramne ratne decenije, pa sve do poimanja «evropskih vrednosti», kojima navodno svi težimo – ili barem svi koji se sada nalaze u vlasti? Nije teško sročiti i potpisati nekakvu «deklaraciju o pomirenju» i uzajamno se tapšati po ramenu, ali Srbiji treba nešto mnogo ozbiljnije od toga: vlast koja će koliko-toliko nadoknaditi njeno ogromno, epohalno zaostajanje ne za zapadnom Evropom – tu smo se odavno diskvalifikovali za svako suvislo poređenje – nego i za istočnom, uključiv i mnoge od onih za koje nadmeno volimo da mislimo da su nam, u najboljem slučaju, «siromašni rođaci».

I dalje nerazrešeni skandal oko predloga Zakona o zabrani diskriminacije, povučenog iz skupštinske procedure na zahtev (iliti pod pritiskom) Srpske pravoslavne crkve i drugih «tradicionalnih» crkava i verskih zajednica, odličan je primer te vrednosne konfuzije u kojoj se guši srpsko društvo, i u kojoj manje-više svaka dobra i smislena inicijativa mora da prođe kroz «toplog zeca» svakovrsnih difamacija, pa ako joj se posreći da to preživi, možda nešto od nje i bude, a ako ne, nikome ništa, idemo dalje kao da ničega nije bilo. Vlada se zapetljala u kučine oko ovog svog bizarnog poteza od kojeg sada, gle, svi osim politički zabrinjavajuće neokretnog premijera Cvetkovića sada peru ruke i tvrde da nisu znali o čemu se radi, niko neće ili ne ume javnosti da objasni šta sledi, nego svi čekaju petak (uvek ima nekakav petak) kada će se sve rasplesti na sednici Vlade - osim ako se ipak ne rasplete. Ohrabreni kolebljivošću vlasti, crkveni velikodostojnici su dobili krila pa bi da prekroje ceo famozni Zakon po svojim aršinima, vladajuće stranke bauljaju u potrazi za nečim nalik na zajednički stav, desna opozicija se uhvatila ove veštačke kontroverze kao bogomdane prilike za treniranje demagogije i promociju jednog licemernog (kvazi)klerikalizma, tabloidi su se raspištoljili kao da je ponovo 1991... Sve podseća na nekakav pijani brod bez kormilara; ili, još gore, sa kormilarom koji se potpuno pogubio na otvorenom moru, pa ne može više ni strane sveta da pogodi.

I usred celog tog kermesa, jedan predsednik parlamentarne stranke, jedan narodni poslanik, jedan pripadnik vladajuće većine, emigrirao je iz stvarne u onu estradno-virtuelnu Srbiju, u reality show «Veliki brat». To što je učinio Nenad Čanak po svoj je prilici svetska premijera: teško da je ikada iko igde na njegovom položaju učinio nešto slično. Ali, bože moj, teško da igde drugde imaju Nenada Čanka, pa sad, voleli ga ili ne... Sve bi to, na kraju krajeva, možda bio samo problem jednog ekscentričnog političara, samo da nije jedne mnogo, mnogo opasnije stvari: to odakle je Čanak privremeno otišao (Skupština Srbije) prečesto nije ništa manji cirkus i ništa manja estrada od onoga gde se privremeno smestio (kuća «Velikog brata»). Znate kako se ono kaže: mislite o tome!
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG