Dostupni linkovi

Pančić: Vučić u Moskvu, patkica za njim


Premijer male balkanske državice uspeo je ipak, čak i za tako kratkog boravka u tako velikoj Moskvi, da na ulici naiđe na žutu patkicu: Pančić

(Komentar*)

Nekako s proleća i nekako baš šest dana pred predsedničke izbore, Aleksandar se Vučić obreo u Moskvi, u poseti Vladimiru Putinu, tek toliko da ne bude zabune oko toga ko koga voli i podržava, što vredi u oba pravca, ili nam se tako bar sugeriše.

Doduše, svega koju nedelju pre toga Vučić je bio i kod nemačke kancelarke Angele Merkel, pa bi neki zlobnik mogao reći da je ta berlinsko-moskovska turneja ličila na posete uzornog sina političkoj majci i političkom ocu (koji se nešto baš ne slažu najbolje u poslednje vreme), ili ako hoćete levom i desnom plućnom krilu njegove spoljne politike, prijatno razapete između drevnog slovensko-pravoslavnog bratstvovanja i novootkrivenog protestantskog duha, kojim bi Vučić gorljivo želeo da oplemeni Srbe, ali mu to nešto baš ne ide, mada mu sve drugo sa Srbima, odnosno s građanima Srbije, poprilično dobro ide, pošto se ovi pokazuju kao prilično poslušni i krotki.

Tako je barem do sada bilo, a nedeljni izbori će pokazati da li se tu nešto, daleko bilo, promenilo.

Izgleda da premijer i predsednički kandidat i mogući budući svedržitelj Srbije nije iz Moskve doneo one famozne polovne MIG-ove koji joj sleduju kao u svakom smislu prilično skup poklon od najvoljenije rodbine, ali ima vremena, možda je red letenja tako napravljen da slete tokom predizborne ćutnje. A ako ne oni, naći će se već nešto drugo, sa ili bez Rusije, sigurno je da Vučićev štab neće ništa prepustiti slučajnosti.

Susret Vladimira Putina i Aleksandra Vučića u Kremlju 27. marta
Susret Vladimira Putina i Aleksandra Vučića u Kremlju 27. marta

Kako god, premijer male balkanske državice uspeo je ipak, čak i za tako kratkog boravka u tako velikoj Moskvi, da na ulici naiđe na žutu patkicu, tek toliko da se i na dalekom severu oseća kao da je kod kuće – a biti kod kuće i nije baš uvek nužno prijatno.

Plastičnu žutu pernatu živinu nosili su protivnici načina na koji Vladimir Putin vodi Rusiju, a rado bi vodio i ostatak sveta pa aktivno podržava one koji dele ne toliko njegove nazore – još niko nije uspeo da otkrije koji bi to nazori uopšte bili – koliko njegov stil vladanja i model društva.

Ti protivnici ni brojnošću ni sastavom uopšte nisu impresionirali Vučića, naprotiv, stigao je da izjavi da su to jako mali protesti za onolikog Putina, a gledalac iz ovih krajeva u te je reči spontano dopisao i izvesnu neizrečenu analogiju s Beogradom i njegovom žutom patkicom, koja je takođe premala da naškodi onolikom premijeru, a sutra valjda i onolikom predsedniku.

Osim ako patkica u međuvemenu ne poraste, a premijer, pardon, predsednik se u međuvremenu ne smanji. E baš zato da se to ne dogodi, Vučić je odleteo u Moskvu po specijalne vitaminske injekcije (za brz i stabilan rast malih balkanskih političara) kakve se samo tamo proizvode. A to je valjda u obostranom interesu.

Kako god, Aleksandar Vučić je stigao da primeti i da iza beogradske i moskovske žute patkice stoji ista adresa i isti autorski rukopis, pa mi neka sada zaključimo šta to znači i šta iz toga proishodi. Pošto je u Moskvi, a u izvesnoj vezi sa tom tako iritantnom žutom patkicom, uhapšen Aleksej Navaljni, jedan od lidera ruske opozicije, ostaje nam da nagađamo da li će i Vučić, ako mu uspe plan autoputinizacije (naime, procesa neograničenog pretvaranja premijera u predsednika i obrnuto, po potrebi), primeniti sličnu terapiju za ono što je navodno ista boljka, a koja se manifestuje kroz pojavu žutog plastičnog živinčeta iza kojeg stoje oni koji sigurno nemaju dobre i časne namere, jer da ih imaju, zašto bi im smetali bilo Putin, bilo Vučić?

Izgleda da neki modeli rezonovanja i ponašanja, jednom usvojeni, nikada ne umiru, ma koliko se u međuvremenu mahalo svojim ideološkim preumljenjima i navodno silnim reformatorskim zahvatima, prvo na sebi, potom i na ostatku društva.

Plastičnu žutu pernatu živinu nosili su protivnici načina na koji Vladimir Putin vodi Rusiju: Pančić
Plastičnu žutu pernatu živinu nosili su protivnici načina na koji Vladimir Putin vodi Rusiju: Pančić

U međuvremenu, u Srbiji je preostalo još pet dana do izbora; kratak period, ali nema tog junaka koji bi se usudio reći da može da predvidi šta će se događati u tih stotinak sati, toliko se sve nekako zgusnulo, a i toliko smo se jako uverili da je vlast spremna na sve da obezbedi sopstveni opstanak u sedlu.

Sve su snage upregnute za taj uzvišeni cilj, gruvanje vidljive i manje vidljive propagande takvo je da se ne da uporediti ni s onim iz devedesetih, a u skladu s tim ide i sistematska demonizacija onih političkih protivnika koji imaju makar i najmanje šanse da tu nešto promene.

Mora se zapušiti svaka rupa odakle duva promaja drugačijeg jezika, drugačijih ideja, drugačijeg poimanja politike i društva, mora se ostaviti utisak da ničega u stvanosti nema osim bezalternativnog puta koji oličava jučerašnji Putinov gost. Kojeg ne samo da podržavaju narodne mase, nego i duštvena elita, ta stara Vučićeva čežnja i Ahilova peta.

Pa je zato u probranim novinama osvanuo i spisak onih sa titulama ili sa poznatim imenima koji podržavaju jučerašnjeg, današnjeg, sutrašnjeg i uopšte večnog i dugovečnog vladara Srbije, tek da se ne misli da su samo oni opozicionari koji vole da se igraju žutim patkicama sposobni da prave impresivne spiskove sa poznatim i uglednim imenima koja ih podržavaju.

Pretendenti Janković i Jeremić nastoje da se svemu tome uprkos protnu u drugi krug, najozbiljniji konkurent Šešelj u fotofinišu kampanje više ni ne krije da je zapravo rezervni Vučićev kandidat, mladi Beli ide Srbijom pokušavajući da dokaže da je, iako fiktivan, zapravo stvaran, što nekako – a nezavisno od bizarnog Preletačevića – samo podvlači činjenicu da je premijer onaj koji deluje da je, mada stvaran, uvek pomalo fiktivan.

Čudno možda zvuči i možda jeste, ali i to je Srbija. Brzo će nedelja pa će se videti ima li ovoj fazi našeg nezadrživog napretka nekog leka, ili smo se zaglibili u večitom vraćanju istog. U Moskvi, recimo, odavno ne brinu te brige, srećno su izašli iz frustrirajućih turbulencija demokratije. A ko baš odbije da bude srećan, uvek može da bude priveden; nije li još Staljin govorio: „nema čoveka – nema problema“?

* Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Radija Slobodna Evropa

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG