Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Pančić: Ko politički vodi proteste u Srbiji?


Jedna od nalepnica sa "lažima Aleksandra Vučića" zalepljena na semaforu tokom 13. protesta u Beogradu, mart 2019.

Piše: Teofil Pančić

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Građanski protesti u Srbiji ušli su u četvrti mesec, a da i dalje nije jasno ko ih, kako i kuda politički usmerava, koji je njihov stvarni potencijal i šta je, naposletku, njihov politički cilj, ukoliko neki konkretan cilj postoji. A ako ga nema, šta bi uopšte moglo biti merilo za uspeh ili neuspeh protestnih akcija?

Talas protesta se u međuvremenu kapilarno proširio Srbijom i pri tome su građani pokazali zavidnu ustrajnost i rešenost da ne "siđu" sa ulice dok se nešto fundamentalno ne pomeri i ne pomeni nabolje. To je, svakako, impresivno.

S druge strane, činjenica je i da protestni talas nije dobio onu vrstu masovnosti pred kojom vlast bespogovorno redefiniše bar svoje ponašanje, ako već ne svoje ciljeve, i stvaraju se preduslovi za neko sasvim novo mešanje karata. Jednostavnije rečeno, protesti jesu načeli monolit lične vladavine Aleksandra Vučića, ali od "načinjanja" pa do stvarne promene može da bude veoma dugačak put, pun neizvesnosti, opasnosti i svakovrsnih iskušenja.

Ako "režim" i njegove opcije "hendlovanja" situacije privremeno ostavimo po strani, vredi se pozabaviti zbivanjima unutar srpske opozicije, to jest šireg građanskog fronta koji je izneo i (koliko-toliko) artikulisao do sada svakako daleko najozbiljniji otpor neoautoritarnoj vladavini "reformisanog" dela nekadašnjih Šešeljevih radikala.

'Ulicama laži Aleksandra Vučića' u Beogradu
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:46 0:00

Stranačka opozicija, parlamentarna i vanparlamentarna, možda i jeste presudno logistički pomogla protestnom pokretu u nastajanju, ali nije imala, a nema ni sada, onu vrstu verodostojnosti koja bi joj omogućila da taj pokret otvoreno povede. Na to ispražnjeno mesto došli su "građanski aktivisti" i popularne javne ličnosti poznate po nezavisnom kritičkom angažmanu. Bez njih, sasvim je sigurno da bi se ovaj protestni talas brzo povukao, ne dosegnuvši ni peti ili deseti deo viđenog obima, snage i trajnosti.

Na drugoj strani, čini se da se taj model polako iscrpljuje, i da će protesti ili polako zamreti ili biti "preuzeti" od raznih (para)političkih sumnjivaca i besprizornika, najverovatnije onih sa tvrdokorne desnice. Da bi se to sprečilo, pokretu je potrebna jasnija politička artikulacija, i naposletku jasno definisani i sprovodivi politički ciljevi. Ima li, pak, toga bez presudnog angažmana političkih stranaka i političkih profesionalaca uopšte, kakvi god da su? Vrlo popularna "antipolitička" škola mišljenja kaže da se može i bez toga, ali ne daje ništa ni nalik suvislom objašnjenju - kako, ili jasnom putokazu - kuda?

Da li je sve ovo što se zbivalo od pozne jeseni naovamo, i što je prilično vidljivo uzdrmalo samopoimanje aktuelne vlasti kako joj "ne može niko ništa, jača je od sudbine", pomoglo neophodnom sabiranju i sazrevanju – ali možda i profilisanju, čak i "razvrstavanju po srodnosti" - ono malo relevantne opozicije, koja će pre ili kasnije morati da se suprotstavi režimskoj mašineriji na izborima?

Vodeća opoziciona koalicija Savez za Srbiju pokazala je izvesnu otpornost i snagu, što nije beznačajan temelj, ali je i propustila mogućnost izvesne "korekcije kursa", što će reći da i dalje drži svojevrsni "desni profil", svakako desniji nego što bi to bilo neko ideološko i svetonazorno samopredstavljanje tzv. prosečnog opozicionara u današnjoj Srbiji.

Negde na marginama ove (ne)začete fermentacije, pojavila se i inicijativa za ponovno objedinjavanje bezbroj stranaka nastalih iz nekada velike i moćne, a sada žalosno opatuljene Demokratske stranke. Inicijativa nipošto nije "bez rezona", ali pogled na to šaroliko društvo Bivših, Bivšijih i Najbivšijih prilično obespokojava: još se predobro sećamo koliko su, najčešće, banalni i nedostojni bili njihovi raskoli i razlazi i koliko je trivijalnih sujeta i zle krvi još duboko ukorenjeno na svim tim adresama.

Rat nalepnicama u Beogradu
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:46 0:00

Na trećoj strani, pojavljuje se i zanimljiva inicijativa građanskih pokreta i organizacija te manjih, izrazitije levo-liberalno profilisanih stranaka za uspostavljanjem alternative i režimu na jednoj strani, i odviše "desnoj" opoziciji na drugoj. Nije da tu nema respektabilnih aktera, ali posmatrači prokleti predobrim pamćenjem setiće se patetične propasti niza sličnih inicijativa u prošlosti, naposletku automarginalizovanih usled toksične kombinacije amaterizma, napoleonskih kompleksa pojedinaca, te besplodnog ideološkog "čistunstva". Ili eklekticizma, što je još gore.

Za to vreme režim, njegovi mediji i opinion-mejkeri vredno i relativno diskretno beleže sve pukotine i naprsline u opozicionom i građanskom frontu, nastojeći da pripomognu njihovom širenju. Za sada se čini da im političko kapitalizovanje na brljotinama protivnika ne ide tako loše. Što će reći da ova dugotrajna partija političkog šaha trenutno liči na pat-poziciju, a to ipak ne može predugo da traje, a još manje je moguće da se partija tako završi. Jasno je pri tome da režim igra belim figurama, kojih uostalom ima više, mada to nije po pravilima igre, ali – može mu se.

U takvoj situaciji, "crnim figurama" defanziva ne može doneti ništa osim laganog rastakanja pozicija i konačnog poraza. Što će reći da opozicija mora pod hitno da se presabere i ostavi sitne začkoljice za bolja vremena jer, što bi rekao Grunf, "ako kani pobijediti, ne smije izgubiti".

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG