(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Ima ona pesma Zorana Predina čiji početak, u prepevu Arsena Dedića, glasi: „Sad je mojih pet minuta, bez kravate, raskopčan“.
Nije mnogo verovatno da je potpredsednik Vlade Srbije i ministar poljoprivrede Branislav Nedimović ikada čuo te stihove, ali njegovih pet raskopčanih minuta svakako je došlo, što se najbolje videlo na dočeku predsednika Vlade Crne Gore Zdravka Krivokapića na beogradskom aerodromu: scena u kojoj Krivokapić, „skockan“ po pravilima protokola, i Nedimović, koji u najboljem slučaju liči na njegovog telohranitelja, prolaze pored svečanog voda vojske, dugo će se pamtiti.
Autor teksta koji čitate poslednji je koji bi bilo kome zamerao stil oblačenja, ali u tome i nije suština, nego u tome kako je to Nedimovićevo haj-nehajno oblačenje, kao da je pošao na železničku stanicu (ovo je šala, jer Beograd železničku stanicu više nema) da dočeka strica iz Bogutovačke Banje, na mnogim stranama protumačeno, a protumačeno je kao namerno potcenjivanje gosta i, samim tim, poruka šta o njegovoj vladi, a valjda i državi, misli beogradski „dvor“.
I zašto je baš tako moralo biti protumačeno.
Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić nekoliko sati kasnije pokušaće da „ispegla“ bećarski autfit razbarušenog Nedimovića i da sve pripiše njegovom pomalo osebujnom ličnom stilu, apelujući usput za razumevanje po načelu „i ministri su samo ljudi“. Verovatno bi to razumevanje i dobila, da nema nekoliko ometajućih faktora.
Prvo, samo je po sebi presedan da jednog premijera ne dočeka drugi premijer ili premijerka (naročito kada premijer susedne, prijateljske i „bratske“ zemlje dolazi u prvu zvaničnu posetu!), a nisu nam pruženi uverljivi razlozi premijerkine neodložne sprečenosti.
Drugi nivo protokolarnog – a protokol je u diplomatiji uvek poruka – potcenjivanja gosta iz Podgorice takođe objašnjava sama premijerka, koja kaže da je Krivokapića trebalo da dočeka ministar spoljnih poslova Nikola Selaković ali se on, eto, zaglavio negde na nekom aerodromu, valjda u Atini, znate kako je već to sa avioprevoznicima... Ovo stvarno već počinje da liči na doček pomalo napornog rođaka iz provincije koji je krenuo u veliki grad na lekarsku kontrolu, ali odjednom niko od odraslih u kući nije slobodan da ga dočeka, svi su misteriozno sprečeni.
S druge strane, Krivokapić je još možda i dobro prošao s bezopasnim Nedimovićem i njegovim farmerkama, jer Selaković ume i da podvikne na političke predstavnike suseda i da se prema njima ophodi kao prema nekoj nižoj kasti, što je baš pre nekoliko dana demonstrirao u verbalnom okršaju s predsednicom Kosova Vjosom Osmani.
To što je nije tretirao s odgovarajućim respektom kao predsednicu susedne zemlje još je i razumljivo jer je u skladu s politikom koju zastupa, ali čak ju je i kao „građanku Srbije“ vređao „pokroviteljskom“ osornošću, a replika „Osmani, morate da ustanete kada govorite o Aleksandru Vučiću, predsedniku Srbije, jer je i vaš predsednik“ sama bi po sebi u iole civilizovanijim okolnostima bila dovoljna za ostavku ili smenu.
Nakon koje, to jest smene, bi građanin Selaković bio slobodan da nam pobliže objasni u kakvoj se to državi ustaje na pomen imena predsednika. Autor ovog teksta bio je (hteo-ne hteo) Titov pionir, ali ga niko nije terao da ustane na pomen Titovog imena, iako smo i zvanično živeli u diktaturi – diktaturi proletarijata, doduše.
Od crvenog tepiha do farmerki za crnogorske premijere
Sav ovaj pomalo bizaran aerodromsko-salonski kermes liči na diletantizam i šlamperaj neviđenih razmera i na nedopustivo privatan odnos prema uzusima državne politike i diplomatije, što je već dovoljno loše, a još je gore ako se ne radi o tome, nego o „suptilnoj“ ciničnoj poruci Krivokapiću (danas njemu, sutra ko zna još kome u regionu) kako Vučić i njegovo okruženje tretiraju predsednike i premijere (da o „sitnijoj boraniji“ i ne govorimo) iz zemalja pripadajućih imaginarnom, ali stvarne posledice proizvodećem „srpskom svetu“: kao lokalne kneževe koji nisu mnogo više od vazala sa privremenom „upotrebnom dozvolom“.
A u onoj pesmi, Predinovoj u Dedićevom prepevu, kaže se i: „Mislim samo takve misli/ Koje su zabranjene, znam/ I kad se vratim bit ću onaj isti/ Na stanici što moli čekaj me“. Izgleda da i na Vučićevom dvoru zamišljaju susede kao one koji stoje na stanici (ako je ikada pronađu) i mole da ih neko dočeka.