Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Pančić: Šibicarenje u kosovskoj barutani


Mahanje zastavom Srbije na trgu u Severnoj Mitrovici

Piše: Teofil Pančić

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Može li se iko, osim uže specijalizovanih stručnjaka i neposredno zainteresovanih stranaka, razabrati u pletivu najnovijeg kosovskog zapleta, ovaj put izbornog? Ko tu poštuje ustav (uostalom – čiji ustav?) i zakone (uostalom – čije zakone?), a ko se na njih ne obazire, jer veruje da je njegova "sveta misija" iznad pravnih trivijalnosti?

Da li su u pravu "srpski" gradonačelnici sa kosovskog severa, sa svojim pomalo previše ciničnim, rastegljivim i instrumentalizujućim odnosom prema kosovskim institucijama i pravno-političkom okviru u kojem hteli - ne hteli deluju, ili je u pravu pokret Samoopredeljenje, koji drži da su kandidati Srpske liste sebe zapravo diskvalifikovali iz izbornog procesa?

Biće da su i jedni i drugi, samo ako se pogleda iz odgovarajućeg ugla, u pravu formalno, baš kao što su u krivu suštinski. Kako to može biti? Lako, iako inače ništa u vezi s ovim klupkom opasnih problema nije ni lako ni jednostavno. Jer, suvišni rizici i olako dopuštene ili pothranjene opasnosti niču na sve strane; već i sa minimumom političke pismenosti to se dobro vidi, a već i sa minimumom političke odgovornosti te se opasnosti moraju demontirati onako kako se deaktivira neka posebno opasna bomba.

Ne znači li onemogućavanje kakve god da jeste, ali ipak jedine srpske liste na ovim izborima zapravo prizivanje neodrživog i potencijalno eksplozivnog stanja u kojem bi Severom praktično vladale "albanske" partije, mada bi imale tek zanemarljivu podršku lokalnog stanovništva?

Ovo možda dobro zvuči u glavi nekog "napaljenog" nacionalnog junoše, ali sa ozbiljnom i odgovornom politikom nije se srelo ni u prolazu. S druge strane, da li je moguće da su predstavnici Srba sa severa Kosova, ali i njihovi politički pokrovitelji iz Beograda, to jest iz samih vrhova vlasti, zaista ubeđeni da mogu i sve što žele i dokle god žele, to jest, da će moći neograničeno da drže Sever i njegovo stanovništvo kao neku vrstu talaca ili monete za potkusurivanje u tobožnjem geopolitičkom meču koji Beograd i Priština, pod kišobranom mnogo jačih saveznika, igraju na kosovskim širinama i dužinama.

Gledano prevashodno iz "srpskog" ugla, ova igra na ivici žileta izgleda nam isuviše poznato, i ne baš po dobru zapamćeno. Ne samo da je Beograd i mnogo puta ranije isturao kosovske Srbe kao živi zalog svojih avantura i neodgovornih lutanja, nego se slično ponašao tokom postjugoslovenskih ratova u devedesetima kada su u pitanju Hrvatska i Bosna i Hercegovina. Kako se to završilo, takođe nije nepoznato.

Razume se da "konstruktivan izlaz" iz ovog političko-jurističkog ćorsokaka postoji. Pitanje je samo odgovara li svima bitnima da taj izlaz barem napipaju, ako već ne mogu da ga pronađu koristeći zdravu pamet, ili će se gledati da se na uzajamnom dizanju tenzija, podsticanju narativa o ugroženosti ovoga ili onoga (srpskog stanovništva, poretka i integriteta Kosova...) i sličnim uvek profitabilnim metodima političkog šibicarenja ostvari još malo ćara, pa šta košta da košta – sve dok košta nekoga drugog.

Zvanični Beograd sada pravednički uzdiže prst ukazujući na nepravdu, pa i svojevrsno pravno-političko siledžijstvo, na koje – kad smo već kod toga – s mnogo više moralnog pokrića ukazuju neki važni politički akteri sa same kosovske scene, ali možda bi mu uživanje u vlastitom pravedništvu ipak trebalo zamutiti podsećanjem na dugogodišnji već odnos prema kosovskim Srbima i njihovim metastabilnim institucijama kao prema živim oruđima politike sprečavanja ili barem trajnog dezavuisanja kosovske nezavisnosti.

Nije osnovni problem s tom i takvom politikom što je ona "izazivačka": problem je u tome što je prilično bezopasna po one koje nastoji da nadvlada, al je zato vrlo opasna po one koje nastoji da zaštiti, i za koje tvrdi da ih jedina merodavno predstavlja. Ali, ko još o tome da misli, naročito sada kada bi nam, u unutarsrpskim razračunavanjima, baš dobro došli teatralni vapaji u stilu "dok je naš narod na Kosovu politički obespravljen, neki se ovde bune protiv vlasti, što znači protiv naroda i države".

Ideja je, dakle, da uvek mora da postoji neki "gorući Hilandar" o kojem valja voditi računa, pa ne zapitkivati mnogo o tome šta se za to vreme radi kod kuće – od izmučenih beogradskih ulica i trgova pa nadalje, do visokoplafonskih odaja moći i vlasti.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG