Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Uplašen čovek opasan je po sebe, moćan čovek opasan je po druge, a čovek i uplašen i moćan u isto vreme opasan je i po sebe i po druge. Ovo se dobro vidi i po javnim istupima najmoćnijih ljudi današnje Srbije, koji vole da ostavljaju utisak srčane gerile okružene premoćnim, krvoločnim i na sve spremnim neprijateljem – i to, gle, uglavnom u vidu slabašne opozicije, nekoliko ne preterano uticajnih medija i poneke jezičave javne ličnosti, uglavnom iz umetničkih krugova.
Kakav paradoks: ni samozaljubljenijeg režima, ni veće nesigurnosti kojom ovaj odiše. I koja nesigurnost progresivno raste sa svakom tračkom, sa makar i najmanjim nagoveštajem buđenja kakve-takve energije političkog i građanskog otpora.
Da li je ta vlast od čelika, kako se spolja ponekad čini, ili je od kartona, pa bi je malo jači vetar mogao oduvati bez traga? Ako je ovo drugo u pitanju, zanimljivo je da to nikada valjda ne bismo ni saznali da sve primetnija nervoza iz režimskih redova to ne „ofira“.
U čemu je, dakle, problem? Otkud toliko panike i povike da su oni koji u svojim rukama drže sve poluge moći i vlasti navodno izložni strahovitom političkom, medijskom, a možda i fizičkom nasilju od ono malo javno deklarisanih oponenata?
Naime, posmatraču takva situacija ne može ne izgledati čudno. Da je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije i vladajuće stranke u Srbiji, moćan i suveren u svojoj malo čime ograničenoj samovolji, to valjda nikome ne treba dokazivati; da je struktura vlasti koja je oko Vučića u poslednjih šest godina izgrađena, i koja je skoro sasvim preplela, premrežila i prekrila (ako ne i sakrila) Srbiju, jaka, premoćna i još uvek bar spolja gledano dovoljno stabilna, teško da je sporno. Otuda, teško je shvatiti zašto bi Vučić i oni oko njega bili uplašeni za svoj politički opstanak, i zašto bi taj strah blažili „plašeći“ druge? Osim ako možda znaju nešto što mi ne znamo?
Dok se ova varijanta eventualno ne pokaže tačnom, ostaje radna pretpostavka da ima nečega zagonetnog i iracionalnog u višku paranoje i „preventivno odbrambene“ agresije koju iskazuju režim i njegovi trbuhozborci prema bilo kakvom glasu neslaganja, kritike i protesta. Naročito prema onom koji je politički artikulisan i organizovan, i koji pretenduje na nuđenje alternative ili, jednostavnije rečeno, na to da „zasedne“ na mesta koja Vučić i njegovi drže tako kao da ih tretiraju kao porodično nasledstvo i nešto što im prirodno pripada oduvek i zauvek. I što će u skladu s tim umeti da brane.
Veruje li iko ozbiljno da je nekoliko zaludnih tviteraša moćnije od sveprisutne režimske mašinerije za proizvodnju alternativnih činjenica? Misli li neko stvarno da jedan glumac i jedna glumica, dvojica karikaturista i nekolicina novinara i još poneki nezaćutali Don Kihot mogu „kinjiti“ Golijata naspram kojeg stoje, jedva mu golicajući tabane?
Ako pratimo patetične i samosažaljive Vučićeve nastupe, ili poletna terciranja onih koji rade oko njega i za njega, vidimo stvaranje slike u kojoj postoji čestita i u narodu omiljena vlast na jednoj strani, i „otuđena elita“ na drugoj, više nego voljna da, ne prezajući ni od čega, povrati svoje pravedno izgubljene privilegije. Ako pri tome bude potrebno koristiti i nasilje, njoj neće smetati.
Doduše, kad bolje pogledamo „realističku prozu“ srpske stvarnosti, vidimo nešto sasvim drugačije: režim koji je Srbiju stegao u „zagrljaj“ u kojem jedva još diše, simboličko a sve više i fizičko nasilje koje „vlasnici“ ili uzurpatori države i društva sprovode nad državom, društvom, građanima.
Kako je moguća, i može li proći, ovako grandiozna zamena teze, veruju li ljudi zaista u to da su višestruki nasilnici žrtve nasilja, da su profesionalni lažovi vitezovi istine, da su glavni proizvođači političkih i medijskih toksina žrtve radijacije koju isijava neko drugi?
Već je ranije primećeno da se Srpska napredna stranka i ostale, satelitske komponente režima, ponašaju na način svojstven populistima na vlasti: iako je ogroman deo javnog života u zemlji pod njihovom čvrstom i neposrednom kontrolom, uporno zauzimaju pozu ugrožene, u ugao saterane opozicije, nejake grupice časnih ljudi protiv kojih su se zaverile sile nemerljive (šifra iz davnih, ali neprolaznih vremena: „spoljni i unutrašnji neprijatelj“), a koje su spremne da upotrebe i svakovrsno nasilje ne bi li svrgnule jedino moguću „narodnu vlast“, nekim slučajem oličenu baš u njima.
U tako zaumnoj podeli uloga, svaki protest (recimo, mirne beogradske opozicione demonstracije) je nasilje i pritisak na granici destruktivnog haosa, svaka kritika je uvreda i pretnja, svaka analiza je kleveta etc. A siroti mali vlastodršci su progonjeni apostoli, pri tome spremni da zarad Srbije okrenu i drugi obraz, tolika je njihova vrlina.
Dugo je „radila“ ta priča kod dela lakovernijeg građanstva, kod mnogih je uspešna još uvek, ali izgleda da su se prve ozbiljnije pukotine na njoj ipak pojavile, i da pokušaj da ih se nekako zakrpi i začepi nije uspeo. Ovo će rezultirati pojačanim pritiskom na opoziciju, na kritičare, na sve kojima se upornom, ne baš suptilnom nego više mentalnom drilu nalikujućom propagandom moraju pripisati baš ona nepočinstva koja sama vlast uporno radi, a koja oni niti čine, niti bi to i mogli, sve i kad bi hteli.
Pa zato umesto toga krvave vlastite košulje, kao Borko Stefanović, samo da napakoste najboljoj od svih vlasti koje je Srbija imala u proteklih šest godina.
Facebook Forum