Dostupni linkovi

Muzej nasilja u Beogradu: Javni arhiv mržnje


Rendgenski snimci, lekarski nalazi i fotografije povreda postali su deo postavke u okviru izložbe „Muzej nasilja“ koja je u sredu otvorena u galeriji „Podroom“ Kulturnog centra Beograda. Ovaj prostor će na nekoliko nedelja postati javni arhiv medicinske dokumentacije koju su donirale žrtve različitih oblika nasilja – porodičnog, vršnjačkog, institucionalnog ili onog zasnovanog na homofobiji.

Pored medicinske građe koju su priložili mahom anonimni građani, neki eksponati upotpunjeni su fotografijama povreda i pisanim svedočenjima žrtava koje opisuju svoje traumatične događaje. Tu je i nekoliko kamenica kojima su se huligani obračunavali sa policijom tokom nereda na dan Parade ponosa iz 2010. godine. Dok šeta galerijom posetilac nailazi i na ogledalo koje visi na zidu, sa ispisanom porukom umesto legnede: “Pogledajte se! Da li je ovo slika nasilnika?”

Izložba je, prema rečima kustoskinje Nevene Ilić, koncipirana tako da na eksplicitan način upozna širu javnost sa problemom nasilja u današnjem društvu.

“Svi znaju da nasilje šteti generalno ljudima, ali je jači efekat kada vidiš sliku. Ciljali smo dakle na vizuelno i zato i atmosfera jeste malo hororična, da bi ljudi shvatili da je nasilje strašno. Što se mene tiče, možda bi čak bilo bolje da ima još više fotografija – da ljudi baš vide povrede, masnice, otekline koje se ne vide preko X-zraka”, objašnjava Ilićeva.

“Muzej nasilja” ima i edukativni kaqrakter, kaže jedan od organizatora izložbe Radojica Bunčić, i dodaje da je postavka namenjena prvenstveno onima koji o nasilju ne razmišljaju i ne primećuju ga.

“Mislim da bi bilo dobro da ljudi vide šta se to dešava nekom drugom, jer možda nakon tog iskustva promene mišljenje o problematici nasilja i možda aktivnije pristupe rešavanju tog problema”, kaže Bunčić.

Na pripremi izložbe nekoliko meseci je radila grupa od desetak ljudi, a "Muzej" je do najvećeg dela materijala došao preko javne kampanje u kojoj je pozvao sve zainteresovane da doniraju svoju dokumentaciju. Dokumenta su, kako objašnjava Bunčić, stizala najčešće anonimno, ali bilo je i onih koji su otvoreno želeli da progovore o svojoj traumi.

“Oni sa kojima smo razgovarali su sami pisali svoju priču, mi im se tu nismo mešali, važno je da oni to predstave onako kako su je osetili”, kaže on.

Jedan od anonimnih učesnika izložbe opisuje događaj iz leta 2009. kada ga je grupa nasilnika presrela dok se vraćao sa žurke:

“Ispod Studentskog parka primetio sam da neki od likova sa žurke idu iza mene. Nisam tome pridavao značaja. Ubrzo zatim osetio sam jak udarac u glavu, koji me je oborio na zemlju. Osetio sam kako me šutiraju u glavu, koju sam refleksno pokusao da zastitim. “Ubicemo te, pederu!”, vikao je jedan od njih. (…)Bio sam sav krvav I nesvestan svega sto se desilo. Ulicom je prolazio neki čovek koji mi je prišao. Uplašen, pozvao je hitnu pomoć koja je ubrzo stigla.”

Postioci sa kojima smo razgovarali na izložbi uglavnom kažu da su svesni nasilja u svojoj okolini i naglašavaju da je važno da se o ovoj temi otvoreno progovori u ovdašnjem društvu.

molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:00:00 0:00
Direktan link



Postavka “Muzeja nasilja” ukazuje na represivne ideologije i društvene pojave poput nacionalizma, fašizma, rasizma i ksenofobije koji su nezaobilazni katalizator agresije. Krvave glave i huliganski neredi tokom održavanja za sada jedine Parade ponosa, ambasade stranih država u plamenu, paljenje Bajrakli džamije i javni ulični pozivi na ubistvo ne-Srba tokom marševa neofašističkih pokreta samo su neke od sličica iz današnje Srbije. O toleranciji državnih institucija prema onima koji raspiruju svaki oblik mržnje, dovoljno govori podatak da je prošle sedmice Apelacioni sud ukinuo presudu Mladenu Obradoviću, vođi zabranjene organizacije Obraz, zbog nereda na Paradi ponosa 2010, te da organizacija poput pokreta Naši nije zakonski zabranjena, iako skoro svakodnevno ažurira spiskove nepodobnih.

Srbijansko društvo, prema rečima izvršne direktorke Fonda za humanitarno pravo Sandre Orlović, uporno ignoriše nasilje, pa je, dodaje ona, tema izložbe u KCB-u istovremeno potresna i frustrirajuća.

“Ono što više brine od nedovoljnog zalaganja tih institucija jeste reakcija političkih i nekih intelektualnih elita na nasilje koje se dešava trenutno u društvu, a posebno na nasilje koje je obeležilo devedesete godine prošlog veka. Čini mi se da često možemo da čujemo neke anticivilizacijske izjave da to nasilje treba zaboraviti, da ljude koji dan-danas žive sa posledicama tog nasilja treba zaboraviti radi neke svetlije budućnosti i odlaska u EU. Ukratko, čini mi se da je to lajtmotiv današnje Srbije”, zaključuje Orlovićeva.

Nakon izložbe koja se zatvara 22. februara, postavka će nastaviti život u drugim gradovima Srbije, a paralelno sa njom, u okviru "Muzeja nasilja, biće organizovane debate i radionice o problemu nasilja.

U Muzeju su ubeđeni da će nakon izložbe građani u sve većem broju postati, kako kaže Bunčić, saradnici ovog projekta.
XS
SM
MD
LG