Dostupni linkovi

Kako umiriti ljude (4. deo)


Oštećena zgrada u naselju Butmir pored sarajevskog aerodroma, Sarajevo, 03. septembar 1992.
* Presudni su ovo momenti za svakoga od nas, i za naše porodice. I za ovu državu, također.

* ultimativni zahtev za “potpis lojalnosti“ ne sluti na dobro.

*„Naravno da sam ostao. A gde nego u Sarajevu, u Bosni?“


Kako umiriti ljude?


8. april 1992.

Izlazim iz stana nakratko, da kupim novine i hleb. U toku dana posećuju me moje komšije, Muhamed i Kimeta Hadžikapetanović, pa Jelica i Rešad Ćatović. Hoće da čuju moje mišljenje o neveselim događajima.

„Ne trebate se plašiti. Ma, to su samo male čarke. Neće biti rata u Sarajevu!“, tako ih pokušavam umiriti. Kimeta ne prima moje objašnjenje zdravo za gotovo.
„Ljudi sve živo pokupovaše u prodavnici. Šta da radimo?“– pita.
„Proći će ta ludost. Vera i ja ništa nismo kupili“ – kažem da je umirim.

Ne znam da će baš tako proći ta ludost. Eto, jučer, 7. aprila, Srpska skupština okončala je 15. sednicu. Momčilo Krajišnik potpisao dokument o proglašenju nezavisne srpske republike. A Biljana Plavšić i Nikola Koljević napustili Predsedništvo RBiH u kojem su bili članovi od 1990. godine.

Oko 17.45 zvoni telefon.

„Kako si, šta radiš?“ - Prepoznajem glas pukovnika Šibera.
„Ništa osobito! Čitam novine, odmaram se“ – odgovaram.
„Kako porodica? Jesu li svi zdravi?“
„Dobro su! Supruga je još u bolnici, ali biće u redu, nadam se“.
„Da li možeš doći do Štaba?“
»Da, kako ne. Eto me za petnaestak minuta.«

Osećam da se nešto važno dešava u Štabu. Uzbuđen sam. Vrlo brzo sam se spremio i za pola sata bio pred Šiberom. Vidim: i on uzbuđen. Samo što se pozdravismo, otpoče njegov monolog:

„Ovo su sudbonosni, historijski trenuci za Bosnu i Hercegovinu. Dobila je nezavisnost, postala samostalna država i nju treba graditi i braniti. Vidiš, Srbi su napustili Predsjedništvo (Koljević, Plavšić, Krajišnik - nap. autora) i proglasili srpsku Bosnu na Palama. Predsjedništvo je donijelo odluku o formiranju novog Štaba Teritorijalne odbrane RBiH. Njegov zadatak je da organizuje oružani otpor tamo gdje stanovništvo i teritorija budu ugroženi od naoružanih sastava terorističke SDS. Predsjednik Izetbegović me pozvao i ponudio mi mjesto Načelnika Štaba TO RBiH. Odlučno sam odbio ponudu. Tu je dužnost prihvatio komandant Gradskog Štaba TO Sarajevo pukovnik Hasan Efendić. S obzirom da Predsjedništvo želi da se obezbijedi višenacionalni sastav Štaba, ocijenili smo da tebi ponudimo mjesto zamjenika NŠ TO RBiH. Razmisli o prijedlogu. Konsultuj se sa porodicom ili s kim hoćeš. Večeras ili sutra ujutru me izvijesti o odluci. Ja bih želio da nam se priključiš. Moraš shvatiti da su ovo sudbonosni trenuci za našu domovinu.“

Dok je Šiber još govorio, u mojoj glavi je hitro sazrela odluka. Nikog neću i ne moram konsultovati. Iskreno govoreći, ponuda mi je godila. Zamisli, Jovan, a jedan od zamenika komandanta TO! Progovorili su u meni vojnički instinkt i ambicija. Samo učas je sevnula i vragolasta misao kad joj nije mesta, ni vremena: »da ne bude mačku prevelika goveđa glava«?

Kao iz topa sam odgovorio: „Ostajem. Nemam o čemu više da razmišljam. Nema potrebe ikog da konsultujem!“ Šiber, vidljivo obradovan, izda mi odmah zadatak da načinim nekoliko borbenih dokumenata i brzo napusti prostoriju našeg »istorijskog« razgovora.

Izlazim u hodnik gde srećem oficire i građanska lica koja su ranije radili u Republičkom Štabu TO RBiH. Pozvani su u Štab i evo ih, odazvali su se: Franjo Plećko, Abdulah Kajević, Džemo Hot, Sakib Mahmuljin, Rašid Zorlak, Rifet Bilajac, Dževad Jusić, Sakib Selmanović, Husein Paravlić, Velija Katica, Bahrudin Muhić – Bijeli.… Sa svakim se veoma srdačno pozdravljam i sa nekim posebnim, do tada nedoživljenim oduševljenjem.

Ushićen, vraćam se u kancelariju i pišem Naređenje opštinskim štabovima o izuzimanju naoružanja i municije Teritorijalne odbrane koja su smještena u magacinima JNA i Naređenje o preuzimanju mjera zaštite objekata od vitalnog značaja za nesmetano funkcionosanje vlasti BiH (PTT, železnica, elektroprivreda, sredstva informisanja, proizvodna preduzeća, itd. – op. autora).

Bilo je 23.00 sata kada sam se prenuo iz posla. Zar već? - čudio sam se. Negde iz daljine su dopirale eksplozije nepoznatog porekla, sa zastrašujućim detonacijama.

Dosetih se da trebam telefonirati deci. Možda brinu za mene, kao što ja brinem za njih. Dobro je, sve je O.K.

Posao završavam u 23.45. Dosta je za danas uzbuđenja. Sustigao me umor, ali nisam nezadovoljan. Naprotiv, osećam radost zbog prvih obavljenih zadataka u odbrani Bosne i Hercegovine.

9. april 1992.

Okupili smo se u sali broj III, na trećem spratu zgrade Predsedništva, gde je smešten Štab TO BiH. Sakupilo se jutros 46 osoba, od kojih je samo 16 aktivnih oficira. Odsutnih je 43. Za pukovnike Dragoljuba Pavlovića, Stevu Ševu, Branka Vučkovića i Jovu Vukobrata kažu da su negde na hrvatskom ratištu. Nema potpukovnika Vukadinovića, inače komandanta brigade za obezbeđenje Republičkog štaba TO. Sastankom rukovodi pukovnik Hasan Efendić. Odmah daje reč pukovniku Šiberu, a ovaj nam čita: Predsjedništvo je 8. aprila 1992. godine donijelo

Odluku o proglašenju neposrednje ratne opasnosti

Kada je Šiber završio sa čitanjem Odluke, novoimenovani komandant Štaba TO RBiH Hasan Efendić je oštrim vojničkim tonom i veoma precizno izjavio:

„Odlukom Predsjedništva formirano je jezgro Štaba, s osnovnim ciljem da planira, organizuje i realizuje odbranu Republike Bosne i Hercegovine. Dosadašnji Štab na čelu sa generalom Dragom Vukosavljevićem nije ništa uradio na odbrani Bosne i Hecregovine i zbog toga svi oni moraju odgovarati pred narodnim sudom. General Vukosavljević je u utorak, sa 5-6 oficira, napustio prostorije Štaba, ponijevši sa sobom dokumenta kriptozaštite i planove upotrebe TO RBiH i otišao u komandu 2. VO (vojna oblast) kod generala Kukanjca. Sa njim su otišli pukovnici Dragoljub Pavlović i Radivoje Ostojić, potpukovnik Časlav Mihajlović, građanska lica Špiro Pereula i Miro Cabo, pukovnik Marko Mešanović i potpukovnik Časlav Mihajlović (?).… Ovo je izdaja! Za sve one koji su radili protiv RBiH biće formirana tužilaštva, sudovi i postupiće se po zakonu. Na vama je da odlučite ko će ostati u Štabu i boriti se za Republiku BiH, a ko neće može da ide. Šiberu, napravi spisak lica koja ostaju u Štabu. Rok izjašnjavanja je do 14.30, danas" - neumoljivo je završio Hasan.

Pukovnik Šiber je pokušao razjasniti novo stanje stvari.

„Situacija je veoma konfuzna, a tome, posebno, dopirnosi neusaglašenost saveznih i republičkih zakona. Republika Bosna i Hercegovina, kao međunarodno priznata, samostalna država, ima pravo na vlastite zakone, uredbe i propise. Treba regulirati mjesto, ulogu i zadatke TO u odbrani RBiH. Nama se ne smije ponoviti Slovenija i Hrvatska. U svakom slučaju treba izbjegavati konflikte sa JNA. Svi mi treba da ostanemo ljudi. Znamo da ćemo biti proglašeni dezerterima, jer nećemo da se priključimo JNA. Nikome nećemo zamjeriti ako ne ostane u Štabu. Ko ne želi da ostane, neka uzme svoje stvari i neka ide!“ – jasna je Šiberova poruka.

Pukovnik Rifet Bilajac je vrlo emotivno govorio o prilikama u kojima smo se našli.

„Ovo je direktan napad na Bosnu. JNA se miješa u unutrašnje stvari legalne i legitimne Bosne i Hercegovine. Svim silama moramo sačuvati Bosnu. Ne smijemo doživjeti sudbinu Vukovara.“ Govori ubedljivo. Ja sam saglasan sa ovim stavovima. Ali, nisam sa njegovim daljim izlaganjem:

„Upozoravam vas da će neki ostati u Štabu samo da bi rovarili! Ostaće provokatori! Pamet u glavu!“

Evo, Bilajac iznosi prve sumnje u pojedince!

Javljam se za reč i govorim. Pri tom gledam po sali, gde za drugim stolovima sede, jedni naspram drugih, oficiri i građanska lica Republičkog štaba TO. Atmosfera je napeta, glave su pognute, lica izražavaju zabrinutost i dileme. Presudni su ovo momenti za svakoga od nas, i za naše porodice. I za ovu državu, također. Stoga predlažem da se rok za izjašnjavanje o ostanku ili odlasku prolongira do narednog jutra.

"Starešine i civili treba da razgovaraju sa svojim porodicama i prijateljima. Mnogima nije lako da sami odluče o sopstvenoj budućnosti. Što se mene tiče, ja sam odlučio sinoć, kao i onih dvadesetak ljudi koji su jučer bili pozvani u Štab. Pitanje je kako će se odlučiti sada ovih tridesetak koji nisu bili jučer u Štabu. Zašto nisu, ja ne znam! Pred njima hamletovska dilema 'biti ili ne biti' postaje »ostati ili otići".

Sa mojim predlogom se ne slaže pukovnik Efendić. Insistira kategorično na roku kojeg je naznačio u uvodnom govoru:

„Hoću spisak do 14.30 časova!“

To je ultimativni zahtev za potpis lojalnosti. Ovo ne sluti na dobro.

Sastanak je završen. Ljudi se pokunjeno razilaze. Na hodnicima i u kancelarijama mučna atmosfera. Razgovaram sa svojim 'cimerom', pukovnikom Stojanom Ilićem, sa kojim već šest meseci delim istu kancelariju. Vidim i osećam: u velikoj je dilemi! Ne zna ni sam šta da radi. Uveravam ga da je za njega i za porodicu jedino pravo rešenje da ostane u Štabu. U Sarajevu radi i živi više od 20 godina. Ima dve devojčice na studiju, zaposlenu ženu. Ovde je svio svoje 'gnezdo'. Častan je čovek.

Telefonira majci u neko selo pored Prokuplja, u južnoj Srbiji. Dok priča sa njome glas mu podrhtava, a suze se skupljaju u očima. Majka, kao majka, sigurnost vidi u rodnom domu. Savetuje da napusti Sarajevo i vrati se 'kući'. Premda mirne naravi, Stojan je sada napet i nervozan. I gore od toga, veoma je neodlučan. Žao mi ga ljudski, ali ne posustajem u svojoj argumentaciji.

U jednoj od štapskih kancelarija sam naišao na žučnu diskusiju između Predraga Popare, Mladena Dobrića, Milorada Štake i Laze Gogića. Tema je i ovde, a što bi drugo moglo biti, minuli sastanak i zahtev za brz potpis lojalnosti Štabu. Čujem, smeta im i vređa što su ih izdvojili, što ih jučer nisu pozvali u Štab na dogovor, kao nas dvadesetoricu. Ko je njih i zbog čega izabrao? - pitaju se. Šta smo onda mi? - nastavljaju uvređeno. Iako ni sam nemam odgovora na ta pitanja, kažem im da je, u ovoj nejasnoj i složenoj situaciji, ipak, najrealnija odluka – ostati na radu u Štabu i staviti se u odbranu građana i naroda Bosne i Hercegovine.
Podsećam ih na tradicionalni suživot Muslimana, Srba, Hrvata, Jevreja i drugih na ovim lepim prostorima. Iznenadiše me svojim negativnim reakcijama. Ne dele moje mišljenje. Osećam se neprijatno. S tupim osećanjem izgubljenosti, napuštam njihovu kancelariju.

Efendićev ultimativni termin do 14.30 sati za izjašnjavanje je istekao, a Ilić i njih trideset nisu potpisali lojalnost Štabu TO.

U Štabu nas ostaje dvadesetorica onih koji su jučer bili ovamo pozvani. Ostali odlaze kućama. Sutra će doći da se razduže. Razočarano sam se pitao: da li je to baš ovako trebalo da se razreši?

Odlazim supruzi Veri u bolnicu. Zatičem je u krevetu, uplakana je. Čim me ugledala, pita me:
„Šta si odlučio?“
„Ne znam na šta misliš?“ - pravim se da ne razumem pitanje.
„Pa, sinoć sam gledala TV dnevnik i čula o nekim izmenama u TO? Ništa ne znam o tebi. Šta si odlučio?“
„A što bi ti volela da sam odlučio?“
„Naravno, ono što i sinovi, da ostaješ?“
„Dobro, a šta misliš da sam uradio?“
„Pa, ostao si?“
„Naravno da sam ostao. A gde bi nas osmoro, nego u Sarajevu, u Bosni?“
Vera je histerično zaplakala i mnogo me truda stajalo dok sam je umirio. Mila moja, i u ovako bolesnoj osećam njen ponos i iskrenu radost zbog mojih postupaka.

Vraćam se u Štab i noć provodim sa Šiberom, Mahmuljinom i Zorlakom, radeći na izradi naše Platforme za razgovor sa Saveznim sekretarijatom za narodnu odbranu SRJ. Predsedništvo RBiH je odlučilo da se organizuje susret predsednika Izetbegovića sa generalom Veljkom Kadijevićem, saveznim sekretarom za narodnu odbranu, u što kraćem roku, od koga bi tražili razjašnjenje vojnog angažiranja JNA u BiH i zahtevala transformacija jednog dela JNA u Armiju RBiH.

U Platformu za razgovore unosimo sledeće odrednice:
a) Republika Bosna i Hercegovina je međunarodno priznata država sa sopstvenim ustavom, zakonima i organima vlasti, što i JNA mora poštovati;
b) Tražimo da se državi BiH hitno vrati naoružanje TO koje joj pripada, a koje se trenutno nalazi uskladišteno u magacinima JNA i pod njenom kontrolom, kako bi se naoružale jedinice TO i MUP-a RBiH;
c) Zahtijevamo od JNA da njene jedinice ne napuštaju kasarne i ne vrše bilo kakvo kretanje i premještanje iz jednog u drugi dio Republike BiH bez saglasnosti Republičkog štaba TO i MUP-a;
d) Tražimo i procjenu mogućnosti transformacije JNA u Armiju RBiH, tako da se formiraju rodovske i vidovske (KoV, RV, ARJ) jedinice avijacije, oklopnih i artiljerijskih jedinica, a višak ljudstva pješadije demobiliše.

Osećam da smo uradili dobar posao, da smo napravili upotrebljiv dokument. Ali, iskreno govoreći, ne verujem da će Savezni sekretar za narodnu odbranu uopšte prihvatiti razgovor sa našim Predsedništvom, ceneći dosadašnje ponašanje i odgovornost JNA u raspadu Jugoslavije.

Kao potvrda te slutnje do nas dopiru pojedinačne eksplozije granata oko zgrade Predsedništva. Pre sat vremena se oglasio i PAT (protivavionski top) žestokom vatrom po obližnjoj zgradi Higijenskog zavoda.

Radio Sarajevo izveštava o napadima ekstremista zločinačkog SDS-a na Foču, Višegrad i Zvornik, uz sadejstvo oklopno-mehanizovanih snaga JNA. Na TV ekranu se redaju užasni prizori paljevine, ubijanja, duge kolone izbeglica, užasavajući plač dece.

Spiker uporno ponavlja apele: - Molimo sve sukobljene strane da poštuju prekid vatre!

Ništa mi nije jasno!? Ko su te 'sve strane'? Znam da ni u jednom od tih gradova na Drini nema naoružanih jedinica naše TO, pa mi ti pozivi sa TV ekrana izgledaju čudno.

Skoro je ponoć. Zabrinuti sinovi naizmenično me pozivaju telefonom. Proveravaju jesam li O.K., a ja ih savetujem da se čuvaju, da se drže stana i što manje izlaze napolje.

* Ostale delove možete pročitati OVDE.

Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod

Biti i ostati na ljudskoj obali života

Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.

”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.

U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.

Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.

Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.

Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.

Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.

Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
XS
SM
MD
LG