Priredio: Dragan Štavljanin
U planu predsednika SAD Baraka Obame (Barack) za podršku demokratskim promenama na Bliskom istoku, veliki deo posvećen je promociji ekonomskih reformi u zemljama zahvaćenim “Arapskim prolećem”.
Međutim, eksperti ističu da bi bilo dobro da razmotri uspehe i neuspehe sličnih napora nakon Drugog svetskog rata i pada komunističkih režima u Istočnoj Evropi, piše Kristian Karil (Christian Caryl), šef biroa Radija Slobodna Evropa u Vašingtonu.
Predsednik SAD Barak Obama je u dugo očekivanom govoru izložio odgovor svoje administracije na talas političkih promena koji je zahvatio Bliski istok.
On je ukazao na važnost jačanja demokratskih institucija i nastavka mirovnih razgovora između Izraelaca i Palestinaca. Ipak, neki od najvažnijih delova govora posvećeni su ekonomiji a ne politici.
Svestan da je nezadovoljstvo ekonomskom situacijom jedan od ključnih motiva za demonstracije u kojima su zbačeni egipatski predsednik Hosni Mubarak i šef tuniske države Ben Ali – Obama je opisao program američke pomoći kako bi podstakao demokratske promene u cilju ostvarivanja sveopšteg prosperiteta.
“Naša poruka je jednostavna: Ako preuzmete rizik koji reforme podrazumevaju, dobićete punu podršku SAD”, poručio je američki predsednik.
Usredsređujući se na Egipat i Tunis, Obama je obećao milijarde dolara kroz otpisivanje dugova i davanja kreditnih garancija. Ponudio je sveobuhvatni program ekonomske ekspertize u cilju rušenja strukturnih prepreka koje sprečavaju ljude na Bliskom istoku da iskažu svoj preduzetnički potencijal.
Nije slučajno da ove ideje zvuče poznato. Pre Obaminog govora, visoki zvaničnici američke administracije uporedili su njegov plan sa Maršalovim nakon Drugog svetskog rata, kada su SAD uputile velika sredstva evropskim vladama u cilju podsticanja obnove starog kontinenta.
Obama je u govoru podsetio na primer Centralne i Istočne Evrope nakon pada Berlinskog zida, kada se Vašington sa svojim saveznicima i međunarodnim institucijama angažovao na promovisanju tržišnih reformi u bivšim komunističkim zemljama.
Međutim, analitičari upozoravaju da takve analogije treba uzeti sa oprezom.
Brajan Katulis (Brian), ekspert u vašingtonskom Centru za američki progres za Bliski istok, ističe da Obamine ambicije mogu biti razvodnjene jer SAD nemaju moć i uticaj u ovom regionu koje su nekad imale.
“Nakon Drugog svetskog rata, američka ekonomija je rasla i mogli smo da priuštimo da znatan deo prihoda prikupljenih od naših poreznika bude preusmeren za pomoć obnovi Evrope i Japana. Sada to nije slučaj. Stoga smatram da će se predsednik (Obama) suočiti sa političkim izazovom, jer je najavio otpisivanje duga zemlji kao što je Egipat u trenutku kada njegova administracija pregovara sa Republikancima u Kongresu oko sopstvenih dužničkih problema”, smatra Katulis.
Izazovi u tranziciji
Katulis ističe da je jedna milijarda dolara kreditnih garancija ponuđenih Egiptu, mala suma u odnosu na 20 milijardi dolara koje je Saudijska Arabija obećala mnogo manjim zemljama Bahreinu i Omanu. Pri tom, saudijski plan svakako malo liči na američku promociju demokratskih ideala.
Katulis stoga ukazuje, pola u šali, da bi bilo preciznije da je Obama govorio o “planu dovođenja u red” – reč je o politici koja bi podrazumevala da SAD usredsrede napore i prikupe sredstva zajedno sa svojim prijateljima i saveznicima kako bi se ostvarili zajednički ciljevi.
Katulis smatra da to verovatno ne bi bilo preveliko iznenađenje, imajući u vidu kakav je izazov kao i činjenicu da je ova vrsta snažnog multilateralizma od samog početka zaštitni znak spoljne politike Obamine administracije.
“Imajući u vidu ekonomsku krizu koja je sada pogodila Egipat, biće potrebno više od američke bilateralne pomoći da bi se rešili ovi problemi”, ocenjuje on.
Zaista, hronična slabost ekonomija na Bliskom istoku znači da su potrebne godine da čak i najgrandiozniji planovi daju vidljive rezultate.
Obama je pomenuo u svom govoru naročito jedan obeshrabrujući podatak: Ako se izuzme trgovina naftom, ceo Bliski istok i regija severne Afrike – gde živi oko 400 miliona ljudi – ima isti obim izvoza kao i Švajcarska sa svega 8 miliona stavnovnika.
Ekonomista Anders Aslund kaže da izazovi sa kojim se Obama sada suočava na Bliskom istoku, mogu da se uporede sa onima krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina. Aslund je u to vreme bio je jedan od ključnih ekonomskih savetnika vlada Rusije i Ukrajine. Sada je analitičar vašingtonskog Instituta Peterson za međunarodnu ekonomiju.
Aslund smatra da je Obama izvukao pouke iz iskustava bivših komunističkih zemalja, jer njegov program uključuje oslobađanje tereta dugova bliskoistočnih zemalja kao i usaglašene akcije Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke – što je učinjeno i pre dve decenije u Centralnoj i Istočnoj Evropi.
Obama je predložio i proširenje delokruga Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) – koja je prvobitno stvorena da podrži preduzetništvo u postkomunističkim zemljama – tako da pomogne razvoju biznisa u državama zahvaćenim “Arapskim prolećem”.
Glavni ekonomista EBRD Erik Berglof kaže za Radio Slobodna Evropa da bi ulogu koju je ova banka imala u podsticanju tranzicije od komandne ka tržišnoj ekonomiji u Centralnoj i Istočnoj Evropi – mogla da igra i u zemljama kao što su Egipat i Tunis.
"Postoje mnogi izazovi u tranziciji ovih zemalja. U pitanju je pre svega razvoj zdravog privatnog sektora, malih i srednjih preduzeća. Treba redefinisati i ulogu države u privredi. Dakle, ima dosta zajedničkog u situaciji u postkomunističkim zemljama i sada na Bliskom istoku, tako da ova banka može odigrati korisnu ulogu”, kaže Berglof.
Onemogućiti korupciju
Aslund se nada da je Obama izvukao pouke iz grešaka koje su počinjene u reformama u Centralnoj i Istočnoj Evropi.
Libija - Građani prate govor predsednika SAD Baraka Obame u prodavnici u Bengaziju, 19. maj 2011.
Jedna od najvažnijih lekcija iz početnih faza reformi u postkomunističkim zemljama jeste da se ne privatizuju prebrho državna preduzeća i imovina, smatra Aslund.
On ističe da reforme treba da počnu sa deregulacijom čiji je cilj da se stvore povoljni uslovi za razvoj malog biznisa, pre nego što otpočne privatizacija.
Aslund ukazuje na pozitivan primer Poljske, koja je sprovela sveobuhvatne reforme koje su omogućile stvaranje snažnog sektora malog preduzetništva. Da to nije urađeno, rezultat bi bio sličan kao u Rusiji, gde je dobro povezana elita iskoristila neizvesnost tranzicije da prigrabi znatan deo državne imovine, upozorava Aslund.
Stoga zapadne vlade i međunarodne finansijske institucije treba brzo da reaguju i obezbede obilnu finansijsku pomoć, kao što su to uradili u slučaju Poljske, a ne da oklevaju i omoguće elitama da “preotmu” reformski proces, kao što se desilo u Rusiji i Ukrajini.
“U čemu je razlika između Poljske i Rusije? U tome da je Zapad odmah pomogao Poljskoj a da to nije učinio u Rusiji. Stoga su reformatori u Poljskoj su mogli da sprovode svoj program dok su u Rusiji bili blokirani jer nisu imali spoljašnju podršku”, rekao je on.
Aslund ističe da slična opasnot preti u Egiptu gde je veoma moćna vojska iskoristila rasprostranjenu privatizaciju koju je sproveo Mubarak u poslednjih nekoliko godina. Istovremeno, mogućnosti potencijalnih vlasnika malih preduzeća prilično su ograničene zbog preglomazne administracije i korupcije.
Katulis takođe brine zbog korupcije koja može da podrije čak i najambiciozniji program ekonomskih reformi u ovom regionu. Obamine najbolje namere biće uzaludne ako ne pronađe način da izbegne da korupcija dovede reforme u pitanje.
“Smatram da prvo treba da osiguramo da našim postupcima ne pothranjujemo korupciju. No to nije slučaj, ako se pogleda kako delujemo u Iraku ili Avganistanu. Nismo obavili dobar posao u sprečavanju da naš novac ne bude straćen i u onemogućavanju korupcionaškog ponašanja”, navodi Katulis.
Piše Robert Tait (Tejt), priredio Dragan Štavljanin
Četiri meseca nakon što je u pobuni naroda zbačen dugogodišnji saveznik Vašingtona egipatski predsednik Hosni Mubarak – čini se da niko u ovoj zemlji nije obratio preveliku pažnju na to šta ima da im poruči lider slobodnog sveta.
Karima Hifnavi, zvaničnik opozicionog Nacionlanog saveza za promene, kaže da su Obamine reči “zvučale isprazno”, dodajući “da su SAD podržavale sve bivše diktatore ali ih je narod primorao da sada podrže revolucije”.
Na ulicama Kaira, kako javlja dopisnik Radija Slobodna Evropa Džo Hamond (Joe Hammond) - neobaveštenost i apatija. Za razliku od Obaminog govora 2009, koji su pomno pratili – mnogi Egipćani nisu jednostavno ni znali da se predsednik SAD ponovo obratio ovoj regiji.
Drugi, koji smatraju da su SAD bile neodlučne u početnim fazama protesta protiv Mubaraka, kritikovale su Obamin nastup, kvalifikujući ga kao govor u stilu “Džimi stiže prekasno”.
Razočaranje nije ograničeno samo na Egipat. Obama je kritikovan zato što nije pomenuo Saudijsku Arabiju, vernog američkog saveznika, koja guši proteste kod kuće i poslala je trupe da bi pomogla kraljevini Bahrein u obračunu sa demonstrantima, gde SAD imaju pomorsku bazu.
Takođe, njegovo upozorenje sirijskom predsedniku Bašaru al-Asadu nije razuverilo skeptike. Govoreći o brutalnom obračunu sirijskih vlasti sa demonstratima, u kome je stradalo 800 ljudi u poslednja dva meseca, Obama je istakao: “Sirijski narod je pokazao hrabrost zahtevajući tranziciju ka demokratiji. Predsednik Asad sada ima priliku: može da predvodi tranziciju ili da se ukloni”.
Nadim Šehadi, stručnjak londonskog Četem hausa (Chatham House) za Bliski istok, smatra da to nije bilo adekvatno. On ističe da Obama treba da “otpusti one koji mu pišu govore”. Po njegovom mišljenju, Obama je propustio šansu da pokaže moralni autoritet i jasan stav što bi moglo da dovede do pada Asadovog režima.
"On i dalje pruža šansu Bašaru al-Asadu, stvarajući pogrešan utisak, da sirijski predsednik ima mogućnost izbora između reformi ili povlačenja sa vlasti. Obama je učinio dodatni korak, ukazujući da Bašar mora da ode ako ne sprovede reforme, ali i dalje ističe da Asad može da se promeni. Pozicija međunarodne zajednice je veoma važna. Ben Ali (bivši predsednik Tunisa) je podneo ostavku kada je shvatio da nema podršku međunarodne zajednice i arapskog sveta. Isto je slučaj i sa Mubarakom. On je odugovlačio sa povlačenjem. Smatrao je da je siguran kada je Obama poslao svog izaslanika (Franka Viznera) da ga poseti. Ali, Mubarak je morao da ode kada je shvatio da više nema međunarodnu podršku."
U celini, po mišljenju Šehadija, Obama je propusito priliku da jasno predoči da je napustio prethodnu politiku angažmana i saradnje sa diktatorima i stao na stranu demokratskih pokreta.
Kada je reč o izraelsko-palestinskom sukobu, Obama je pozvao na obnovu mirovnih pregovora koji bi vodilo rešenju u granicama pre 1967. To je izazvalo žestok odgovor izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, koji je kazao da bi pomenute granice bile “nebranjive”.
Joši Mekelberg, direktor programa za međunarodne odnose na Redžent koledžu u Londonu, kaže da je Obamina opaska važna zbog rezolutnog tona i trenutka u kome je izrečena. Međutim, postavlja se pitanje da li je Obama – koji se suočava sa reizborom sledeće godine – voljan da insistira na takvom rešenju jer bi time rizikovao gubitak podrške dela birača.
U planu predsednika SAD Baraka Obame (Barack) za podršku demokratskim promenama na Bliskom istoku, veliki deo posvećen je promociji ekonomskih reformi u zemljama zahvaćenim “Arapskim prolećem”.
Međutim, eksperti ističu da bi bilo dobro da razmotri uspehe i neuspehe sličnih napora nakon Drugog svetskog rata i pada komunističkih režima u Istočnoj Evropi, piše Kristian Karil (Christian Caryl), šef biroa Radija Slobodna Evropa u Vašingtonu.
Predsednik SAD Barak Obama je u dugo očekivanom govoru izložio odgovor svoje administracije na talas političkih promena koji je zahvatio Bliski istok.
On je ukazao na važnost jačanja demokratskih institucija i nastavka mirovnih razgovora između Izraelaca i Palestinaca. Ipak, neki od najvažnijih delova govora posvećeni su ekonomiji a ne politici.
Svestan da je nezadovoljstvo ekonomskom situacijom jedan od ključnih motiva za demonstracije u kojima su zbačeni egipatski predsednik Hosni Mubarak i šef tuniske države Ben Ali – Obama je opisao program američke pomoći kako bi podstakao demokratske promene u cilju ostvarivanja sveopšteg prosperiteta.
“Naša poruka je jednostavna: Ako preuzmete rizik koji reforme podrazumevaju, dobićete punu podršku SAD”, poručio je američki predsednik.
Usredsređujući se na Egipat i Tunis, Obama je obećao milijarde dolara kroz otpisivanje dugova i davanja kreditnih garancija. Ponudio je sveobuhvatni program ekonomske ekspertize u cilju rušenja strukturnih prepreka koje sprečavaju ljude na Bliskom istoku da iskažu svoj preduzetnički potencijal.
Nije slučajno da ove ideje zvuče poznato. Pre Obaminog govora, visoki zvaničnici američke administracije uporedili su njegov plan sa Maršalovim nakon Drugog svetskog rata, kada su SAD uputile velika sredstva evropskim vladama u cilju podsticanja obnove starog kontinenta.
Obama je u govoru podsetio na primer Centralne i Istočne Evrope nakon pada Berlinskog zida, kada se Vašington sa svojim saveznicima i međunarodnim institucijama angažovao na promovisanju tržišnih reformi u bivšim komunističkim zemljama.
Međutim, analitičari upozoravaju da takve analogije treba uzeti sa oprezom.
Brajan Katulis (Brian), ekspert u vašingtonskom Centru za američki progres za Bliski istok, ističe da Obamine ambicije mogu biti razvodnjene jer SAD nemaju moć i uticaj u ovom regionu koje su nekad imale.
“Nakon Drugog svetskog rata, američka ekonomija je rasla i mogli smo da priuštimo da znatan deo prihoda prikupljenih od naših poreznika bude preusmeren za pomoć obnovi Evrope i Japana. Sada to nije slučaj. Stoga smatram da će se predsednik (Obama) suočiti sa političkim izazovom, jer je najavio otpisivanje duga zemlji kao što je Egipat u trenutku kada njegova administracija pregovara sa Republikancima u Kongresu oko sopstvenih dužničkih problema”, smatra Katulis.
Izazovi u tranziciji
Katulis ističe da je jedna milijarda dolara kreditnih garancija ponuđenih Egiptu, mala suma u odnosu na 20 milijardi dolara koje je Saudijska Arabija obećala mnogo manjim zemljama Bahreinu i Omanu. Pri tom, saudijski plan svakako malo liči na američku promociju demokratskih ideala.
Katulis stoga ukazuje, pola u šali, da bi bilo preciznije da je Obama govorio o “planu dovođenja u red” – reč je o politici koja bi podrazumevala da SAD usredsrede napore i prikupe sredstva zajedno sa svojim prijateljima i saveznicima kako bi se ostvarili zajednički ciljevi.
Katulis: Imajući u vidu ekonomsku krizu koja je sada pogodila Egipat, biće potrebno više od američke bilateralne pomoći da bi se rešili ovi problemi.
“Imajući u vidu ekonomsku krizu koja je sada pogodila Egipat, biće potrebno više od američke bilateralne pomoći da bi se rešili ovi problemi”, ocenjuje on.
Zaista, hronična slabost ekonomija na Bliskom istoku znači da su potrebne godine da čak i najgrandiozniji planovi daju vidljive rezultate.
Obama je pomenuo u svom govoru naročito jedan obeshrabrujući podatak: Ako se izuzme trgovina naftom, ceo Bliski istok i regija severne Afrike – gde živi oko 400 miliona ljudi – ima isti obim izvoza kao i Švajcarska sa svega 8 miliona stavnovnika.
Ekonomista Anders Aslund kaže da izazovi sa kojim se Obama sada suočava na Bliskom istoku, mogu da se uporede sa onima krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina. Aslund je u to vreme bio je jedan od ključnih ekonomskih savetnika vlada Rusije i Ukrajine. Sada je analitičar vašingtonskog Instituta Peterson za međunarodnu ekonomiju.
Aslund smatra da je Obama izvukao pouke iz iskustava bivših komunističkih zemalja, jer njegov program uključuje oslobađanje tereta dugova bliskoistočnih zemalja kao i usaglašene akcije Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke – što je učinjeno i pre dve decenije u Centralnoj i Istočnoj Evropi.
Obama je predložio i proširenje delokruga Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) – koja je prvobitno stvorena da podrži preduzetništvo u postkomunističkim zemljama – tako da pomogne razvoju biznisa u državama zahvaćenim “Arapskim prolećem”.
Glavni ekonomista EBRD Erik Berglof kaže za Radio Slobodna Evropa da bi ulogu koju je ova banka imala u podsticanju tranzicije od komandne ka tržišnoj ekonomiji u Centralnoj i Istočnoj Evropi – mogla da igra i u zemljama kao što su Egipat i Tunis.
"Postoje mnogi izazovi u tranziciji ovih zemalja. U pitanju je pre svega razvoj zdravog privatnog sektora, malih i srednjih preduzeća. Treba redefinisati i ulogu države u privredi. Dakle, ima dosta zajedničkog u situaciji u postkomunističkim zemljama i sada na Bliskom istoku, tako da ova banka može odigrati korisnu ulogu”, kaže Berglof.
Onemogućiti korupciju
Aslund se nada da je Obama izvukao pouke iz grešaka koje su počinjene u reformama u Centralnoj i Istočnoj Evropi.
Jedna od najvažnijih lekcija iz početnih faza reformi u postkomunističkim zemljama jeste da se ne privatizuju prebrho državna preduzeća i imovina, smatra Aslund.
On ističe da reforme treba da počnu sa deregulacijom čiji je cilj da se stvore povoljni uslovi za razvoj malog biznisa, pre nego što otpočne privatizacija.
Aslund ukazuje na pozitivan primer Poljske, koja je sprovela sveobuhvatne reforme koje su omogućile stvaranje snažnog sektora malog preduzetništva. Da to nije urađeno, rezultat bi bio sličan kao u Rusiji, gde je dobro povezana elita iskoristila neizvesnost tranzicije da prigrabi znatan deo državne imovine, upozorava Aslund.
Stoga zapadne vlade i međunarodne finansijske institucije treba brzo da reaguju i obezbede obilnu finansijsku pomoć, kao što su to uradili u slučaju Poljske, a ne da oklevaju i omoguće elitama da “preotmu” reformski proces, kao što se desilo u Rusiji i Ukrajini.
“U čemu je razlika između Poljske i Rusije? U tome da je Zapad odmah pomogao Poljskoj a da to nije učinio u Rusiji. Stoga su reformatori u Poljskoj su mogli da sprovode svoj program dok su u Rusiji bili blokirani jer nisu imali spoljašnju podršku”, rekao je on.
Aslund ističe da slična opasnot preti u Egiptu gde je veoma moćna vojska iskoristila rasprostranjenu privatizaciju koju je sproveo Mubarak u poslednjih nekoliko godina. Istovremeno, mogućnosti potencijalnih vlasnika malih preduzeća prilično su ograničene zbog preglomazne administracije i korupcije.
Katulis takođe brine zbog korupcije koja može da podrije čak i najambiciozniji program ekonomskih reformi u ovom regionu. Obamine najbolje namere biće uzaludne ako ne pronađe način da izbegne da korupcija dovede reforme u pitanje.
“Smatram da prvo treba da osiguramo da našim postupcima ne pothranjujemo korupciju. No to nije slučaj, ako se pogleda kako delujemo u Iraku ili Avganistanu. Nismo obavili dobar posao u sprečavanju da naš novac ne bude straćen i u onemogućavanju korupcionaškog ponašanja”, navodi Katulis.
Reakcije na Obamin govor o Bliskom istoku
Za razliku od ključnog govora u Kairu u kome se obratio muslimanskom svetu, Obamin nastup u četvrtak nije ni izbliza pobudilo pažnju na Bliskom istoku.Piše Robert Tait (Tejt), priredio Dragan Štavljanin
Četiri meseca nakon što je u pobuni naroda zbačen dugogodišnji saveznik Vašingtona egipatski predsednik Hosni Mubarak – čini se da niko u ovoj zemlji nije obratio preveliku pažnju na to šta ima da im poruči lider slobodnog sveta.
Karima Hifnavi, zvaničnik opozicionog Nacionlanog saveza za promene, kaže da su Obamine reči “zvučale isprazno”, dodajući “da su SAD podržavale sve bivše diktatore ali ih je narod primorao da sada podrže revolucije”.
Na ulicama Kaira, kako javlja dopisnik Radija Slobodna Evropa Džo Hamond (Joe Hammond) - neobaveštenost i apatija. Za razliku od Obaminog govora 2009, koji su pomno pratili – mnogi Egipćani nisu jednostavno ni znali da se predsednik SAD ponovo obratio ovoj regiji.
Drugi, koji smatraju da su SAD bile neodlučne u početnim fazama protesta protiv Mubaraka, kritikovale su Obamin nastup, kvalifikujući ga kao govor u stilu “Džimi stiže prekasno”.
Razočaranje nije ograničeno samo na Egipat. Obama je kritikovan zato što nije pomenuo Saudijsku Arabiju, vernog američkog saveznika, koja guši proteste kod kuće i poslala je trupe da bi pomogla kraljevini Bahrein u obračunu sa demonstrantima, gde SAD imaju pomorsku bazu.
Takođe, njegovo upozorenje sirijskom predsedniku Bašaru al-Asadu nije razuverilo skeptike. Govoreći o brutalnom obračunu sirijskih vlasti sa demonstratima, u kome je stradalo 800 ljudi u poslednja dva meseca, Obama je istakao: “Sirijski narod je pokazao hrabrost zahtevajući tranziciju ka demokratiji. Predsednik Asad sada ima priliku: može da predvodi tranziciju ili da se ukloni”.
Nadim Šehadi, stručnjak londonskog Četem hausa (Chatham House) za Bliski istok, smatra da to nije bilo adekvatno. On ističe da Obama treba da “otpusti one koji mu pišu govore”. Po njegovom mišljenju, Obama je propustio šansu da pokaže moralni autoritet i jasan stav što bi moglo da dovede do pada Asadovog režima.
"On i dalje pruža šansu Bašaru al-Asadu, stvarajući pogrešan utisak, da sirijski predsednik ima mogućnost izbora između reformi ili povlačenja sa vlasti. Obama je učinio dodatni korak, ukazujući da Bašar mora da ode ako ne sprovede reforme, ali i dalje ističe da Asad može da se promeni. Pozicija međunarodne zajednice je veoma važna. Ben Ali (bivši predsednik Tunisa) je podneo ostavku kada je shvatio da nema podršku međunarodne zajednice i arapskog sveta. Isto je slučaj i sa Mubarakom. On je odugovlačio sa povlačenjem. Smatrao je da je siguran kada je Obama poslao svog izaslanika (Franka Viznera) da ga poseti. Ali, Mubarak je morao da ode kada je shvatio da više nema međunarodnu podršku."
U celini, po mišljenju Šehadija, Obama je propusito priliku da jasno predoči da je napustio prethodnu politiku angažmana i saradnje sa diktatorima i stao na stranu demokratskih pokreta.
Kada je reč o izraelsko-palestinskom sukobu, Obama je pozvao na obnovu mirovnih pregovora koji bi vodilo rešenju u granicama pre 1967. To je izazvalo žestok odgovor izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, koji je kazao da bi pomenute granice bile “nebranjive”.
Joši Mekelberg, direktor programa za međunarodne odnose na Redžent koledžu u Londonu, kaže da je Obamina opaska važna zbog rezolutnog tona i trenutka u kome je izrečena. Međutim, postavlja se pitanje da li je Obama – koji se suočava sa reizborom sledeće godine – voljan da insistira na takvom rešenju jer bi time rizikovao gubitak podrške dela birača.
