Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Nosilac francuske, ali ne (nažalost) i bosanske “Legije časti”


Zamjenik komandanta SFOR-a general Roger Duburg dodjeljuje Jovanu Divjaku "Legiju časti" 13. juna 2011. u Sarajevu.
Urednica Radija Slobodna Evropa Sabina Čabaravdić razgovarala je u julu 2001. sa pensionisanim generalom Armije BiH Jovanom Divjakom nekoliko dana što je primio nakon francusku "Legiju časti".

Divjak: Neki dan kad sam dobio “Legiju časti” ja sam se predstavio ambasadoru koji mi je uručio kao Jovan Divjak, Bosanac koji je ponosan što prima “Legiju časti” i sretan što pripada Bosni i Hercegovini. Rodjen sam 1937. godine slučajno u Beogradu, otac je bio učitelj, Bosanac, iz Bosanske Krajine i u to vreme se nalazio u Srbiji na službi. Sad imam 65 godina. Predsednik sam Udruženja “Obrazovanje gradi Bosnu i Hercegovinu”, sretan i zadovoljan što mogu sada u penziji da pomažem deci koja su izgubila roditelje u ratu.

RSE: Da li se osjećate ocem, zaštitnikom ili starateljem te djece?

Divjak: Najviše volim kad me djeca zovu “čika Jovo”, što znači da sam im drug, prijatelj, ujak, stric, znači neko kome se može reći “čika Jovo”. S druge strane, imam puno kumčića, pa me oni zovu “deda Jovo”. Na žalost ne mogu da čujem moje unuke da me zovu “dedo”, kako su me inače zvali.

RSE: A, zašto?
Divjak: Eto, sticajem okolnosti porodice mojih sinova su u aprilu i-maju 1992. godine napustile Sarajevo. Sinovi su bili sa mnom prvih dana rata. Jedan je bio ranjen, izdržao je do januara 1993. godine. Drugi je, čak, bio pratilac kod mene do avgusta 1993. godine. U jednom momentu su i njega odveli na kopanje. I valjda su moji sinovi shvatili da im je bolje da ostatak života provedu sa svojom decom i porodicom, nego sa svojim tatom ili, kako me zovu, “ristom” odnosno “starim”.

RSE: Posjećujete li ih?

Divjak: Rado bih ih posetio. Ove godine sam imao priliku da odem u Ameriku gde oni žive, medjutim nisam otišao i cela situacija je bila pomalo uvredljiva. Naime, svake godine u martu negde na Floridi Bošnjaci imaju godišnji skup. Pozvali su me i ja sam bio zbog toga sretan, a to je isto tako bila prilika da posetim svoje sinove. Dogovarao sam se sa sinom koji živi na zapadnoj obali, valjda tamo negdje u San Francisku, medjutim pet dana prije polaska na Floridu organizatori bošnjačkog skupa mi kažu: “Mi ćemo ti platiti četiri dana boravka u hotelu, ali ti moraš platiti avion”, što za penzionera Jovana nije bilo moguće. Reagovao sam jednim ružnim, užasnim pismom u kome sam napisao: “Da sam Bošnjak vjerovatno bi ste mi sve platili, ali pošto sam Bosanac, vi to nećete.” Jer, prošle godine su išli Silajdžić i Delić kojima je bilo sve plaćeno. Nisu mi odgovorili.

RSE: U vrijeme one nekadašnje Jugoslavije, ako ste se izjašnjavali kao Bosanac stavljali su vas u kućicu “ostali”. Zašto smo i sada u prilici da nas stavljaju u kućicu “ostali”, ako se izjašnjavamo kao Bosanci?
Divjak: U sve to su nas uvukli kvarni političari. Evo, jedan od tih kvarnih političara, Milošević, je sada tamo gde mu je mesto, mnogi su na redu, a jedan je već pokojni. Oni su nam stvarali te kućice. Ustavni sud Bosne i Hercegovine je donio odluku o konstitutivnosti tri naroda na čitavoj teritoriji Bosne i Hercegovine. Ja sam se uvek pitao kako su Bošnjaci u Washingtonu mogli da prihvate Federaciju kao zajednicu Bošnjaka, Hrvata i ostalih. Znači, ja sam čitav rat, od 1993. godine pa do dan danas, u Federaciji “ostali”. To je nekome izgleda bilo potrebno da bi očuvao vlast.

RSE: Koliko je Bosna sama kriva za ono što su joj njeni susjedi dobrim dijelom napravili?

Divjak: Pa, da prihvatim da sam i ja kao Bosna kriv. Mi smo jednostavno dozvolili da se s nama manipuliše. Možda ni ja nisam bio dovoljno glasan onda kad je Karadžić počeo da priča u skupštini da će, ako Bosna bude nezavisna, jedan narod nestati, da će biti rat. Krivi smo što nismo bili dovoljno glasni da kažemo – pa, nije baš to tako što Karadžić i ostali pričaju. Jer, Karadžićeva teorija da Srbi nemaju nikakva prava je bila priča koju su ostali prihvatili. Srbi su činili negde 35-36 posto stanovništva Bosne i Hercegovine. Pred rat od 15 generala u JNA koja je okupirala Bosnu i Hercegovinu, 12 je bilo Srba, jedan Crnogorac, jedan Hrvat i jedan Bošnjak. Kako je onda Karadžić mogao da ubedi Evropu i Ameriku da su Srbi ugroženi u Sarajevu i Bosni i Hercegovini? A, što se mene tiče, tog jednog malog, običnog Bosanca, koji je ujedno i Srbin, živim u centru grada gde je 99 posto Bošnjaka i nikad nisam imao nikakvih problema. Dapače, imam jako dobre odnose sa svojim komšijama. Svi oni su pre dve nedelje došli da čestitaju Jovanu. A, kad su verske svetkovine, uzajamno se posećujemo. Ispričao bih vam jednu anegdotu. Ne znam koliko ljudi znaju, ali ja sam neposredno pred početak agresije na Bosnu i Hercegovinu, u oktobru, bio osudjen na devet meseci zatvora zato što sam bez odobrenja republičkog štaba dao jedan deo naoružanja i municije policiji u Kiseljaku. Moja komšinica Kimeta, o kojoj je ova priča, kad je to čula, pozvala me je kući na kafu i rekla mi: “Komšija, čula sam, treba da idete u zatvor.” Ja kažem: “Nije to ništa i to je za ljude.” “Molim vas, kažite mi dva dana ranije pre nego što krenete u Niš da vam napravim one vaše urmašice.” Eto, takav je komšiluk i takvi su Bošnjaci prema nama Srbima.

RSE: Postoji teorija da bi u Bosni sve bilo drugačije da je na čelu te države, odnosno predsejdnik Predsjedništva, u to doba bio neko drugi, na primjer Nijaz Duraković, a ne Alija Izetbegović.
Divjak: Ja se s tim ne slažem. U Predsedništvu koje je formirano 1992. godine, su bili predstavnici sva tri naroda. Drugo je pitanje koliko je to Predsedništvo krivo što je prihvatilo odluku jednog čoveka. I današnje primedbe na rad gospodina Izetbegovića ne piju vode. Podsećam vas da su 1994. godine pokušali da se suprotstave nacionalizaciji vojske. Vi se sećate da je Izetbegović, kad je bio postrojen 3. korpus u Zenici, pozdravio jedinice, u kojima su bili Srbi i Hrvati, sa “selam alejkum” i da je Predsedništvo tada pokušalo da … Znači, ne samo pojedinac nego grupa ljudi koja je u to vreme bila na čelu Bosne i Hercegovine, nije dovljno učinila da se izbegne rat. Sinoć je bila promocija knjige “Zapisi vojnika” ili tako nešto generala Špegelja i on tvrdi da se rat nije mogao izbeći, što nije tačno. Svi dobro znamo da su u januaru-februaru Zulfikarpašić i akademik Filipović dogovorili nekakav istorijski sporazum, pa je on ovde u Sarajevu kasnije odbijen. Ja tvrdim da se rat mogao izbeći da je bilo sluha na svim stranama.

RSE: Vi ste bili vojnik, da li ste vojnikom i ostali?

Divjak: Nisu jednaki ni svi doktori, ni književnici. Svako u svojoj profesiji postigne nešto što je samo profesija, ali i mnogo šire. Ako govorimo, na primer, o glumcu, kažemo da je on samo dramatik ili komediograf i tako dalje. Ja mislim da sam ja i danas vojnik, veoma dobro organizovan. Posvetio svu svoju ljubav poslu koji po prvi put zdušno volim, a to je da mogu i imam snage da pomažem deci. Znači, smatram da sam i tu vojnik.

RSE: Moje kolege na osnovu vašeg primjera i primjera fra Marka Oršolića kažu da samo Bosna može poroditi nešto takvo, da general ne liči na generala i svećenik na svećenika.

Divjak: To važi i za mnoge druge, recimo Marka Vešovića i Abdulaha Sidrana. U Bosni je sve pomalo drugačije.

RSE: Zašto je to tako?

Divjak: Ja sad ne bih ulazio u genetiku u kojoj je gospodin Berberović mnogo jači stručnjak, eto i svetski priznat, ali ja mislim da ima nešto u našim genima. Onda se vraćam na dve stvari. Negde u pravu stoji da smo potencijalne ubice, kriminalci, a dobro se sećam da je u “Znakovima pored puta” Andrić rekao da smo svi potencijalni književnici, pisci. Mislim da nam sredina dozvoljava da pokažemo svoju dobrotu ili zlo. Jer, svo zlo koje je dozvoljeno i koje se desilo je na neki način i dobro i odobreno i podržavano. Što se tiče ljudi koji su odgovorni za stradanja Hrvata, Srba i Bošnjaka, onih koji su stradali u Srebrenici i tako dalje, danas me ova parlamentarna komsija pita o Mladiću kako je to mogao da učini. To može da učini samo bolestan čovek, jer Mladiću se niko nije suprotstavio. Armija Bosne i Hercegovine nije imala nikakvih mogućnosti da se suprotstavi onoj sili i podršci koju je Mladić imao. Pazite, on na goloruki narod, žene, decu, iskaljuje svoju patološku mržnju prema Turcima.

RSE: Da li je izručenje Miloševića Hagu ispunjena pravda?

Divjak: Ne, to je samo početak, samo delić mozaika. Opet bih si dozvolio jednu malu digresiju. Špegelj kaže: “To je slučajnost što je Milošević izručen na Vidovdan.” Na isti dan pre 12 godina niko se nije suprotstavio Miloševiću, ni članovi Predsedništva, svi su na Kosovu Polju, mislim da je tamo bilo milion ljudi, stajali i aplaudirali. I ja mislim da je to što je izručen na Vidovdan nekakav znak da će sve polako doći na svoje mesto. Pravda je spora, ali dostižna. Naravno, to je samo jedan korak, jer bez odlaska Mladića i Karadžića i još nekih drugih, Šljivančanina i svih onih koji su i na javnom i na tajnom spisku, ljudi neće imati poverenja i neće se osećati sigurnim da se vrate tamo odakle su proterani.

RSE: Možete li se sjetiti kad ste prvi put čuli i vidjeli Slobodana Miloševića, ne mislim uživo, može biti i na televiziji?

Divjak: Na VIII sednici. Tada se bilo zakuhalo. Sećam se i Pavlovića za kojeg sam tada imao utisak da se radi o jednom poštenom čoveku koji pokušava nešto da promeni. Onda Miloševićev odlazak na Kosovo. Pa, ono ponašanje prema Azemu Vlasiju. Pa njegova odluka kao predsednika komunista Srbije da se ekonomski blokira Slovenija. Znači, sve one manifestacije na kojima je on na prepotentan način isticao “da je nebeski narod sišao na zemlju”.

RSE: Možete li sa sigurnošću utvrditi kad ste prepoznali kod Miloševića da on nije ta pozitivna snaga?

Divjak: Mislim da sam to shvatio na 14. kongresu Saveza komunista Jugoslavije, kad je on onako prepotentno rekao, kada su Slovenci i Hrvati zapretili odlaskom: “Ako hoće neka idu”. On je jednostavno tog momenta trijumfovao. Tada sam prepoznao u njemu nešto što je Franco, nešto što su svi oni koji su, eto, sebe uverili da su bogom dani. To su ljudi koji sebe predstavljaju kao nešto božije na zemlji.

RSE: Može li general uopšte otići u penziju?

Divjak: Moja majka, koja je bila fantastična žena, mislim da sva deca imaju najbolje majke na svetu, mi je jednostavno 1956. godine rekla: “Sine, ti znaš da ja nemam mogućnosti da ti platim studije, ali vojna škola je besplatna” i tako sam se upisao na Vojnu akademiju. Kod ljudi koji su zaista zagrizli u svoju profesiju, ona nikada ne prestaje. Kod mene taj otpor prema činu generala u Armiji Bosne i Hercegovine proistekao je iz svega onoga što se dešavalo i od 1992. do 1997. godine, dok nisam otišao u penziju, a i posle toga. Jer, eto, to je bila samovolja vrhovnog komadanta, da sad upotrebim tu reč, da unapredjuje ljude u činove generala koji to jesu ili nisu zaslužili, ali uglavnom nisu zaslužili, koji nemaju odgovarajuće vojno obrazovanje, koji nisu ništa posebno uradili. Vrhovni komadant može deliti odlikovanja, “Ljiljane”, “Kralja Tvrtka”, nazovimo ih kako god hoćemo, ali ne može da povredjuje profesiju. Mnogi od tih ljudi su iskoristili svoje pozicije i dan danas imaju petosobne vikendice, voze se mercedesima. Mahmuljin, koji je bio ministar odbrane, sagradio je kuću u centru grada, navodno je dobio 100.000 dolara od nekakvog rodjaka, a na kraju se ispostavilo da mu sve to plaćeno. Jedan deo njih koji su dobili činove generala je takodjer kriv za genocid koji se vršio u okruženju. Nisu direktno u tome učestvovali, ali su znali da se to dešava i nisu reagovali.

RSE: Ja dobro pamtim, jer mi je ostao gorak ukus u ustima, kad su vas penzionisali. I ne samo vas, tom prilikom. S druge strane ste dobili francusku “Legiju časti”. Nije li to, ipak, malo apsurdno?

Divjak: U Bosni ništa nije apsurd. Mnogo ovoga što se u novije vreme dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije nije shvatljivo. Dobro, onaj ko živi ovde to može da shvati. Pitali su me, kada smo razgovarali o Srebrenici, šta ja o tome mislim i zašto Amerikanci nisu reagovali. Evropa stalno okrivljuju Amerikance, a ne prihvata da se Amerika u to vreme, 1992. godine, bavila izbornom kampanjom Clintona i Busha, s Rusijom rešavala problem Berlina, tako da ih u tom trenutku Bosna i Hercegovina nije toliko interesovala, a mi sebi stalno pridajemo neku važnost. Sretan sam što sam dobio “Legiju časti”. Sledeće godine je 200 godina od prve dodele tog ordena. U zadnjih 10 godina “Legiju časti” je dobio slikar Braco Dimitrijević kao zaslužni gradjanin Francuske, onda Čerešnješ, znači mali broj ljudi. Onda pet velikana: Bush, Chirak, Blair, Putin i Shroeder. I sad jedan Chirak to potpiše nekom tamo Bosancu, to je onda velika stvar. Medjutim, imam utisak da sam eventualno Bošnjak, da bi se to drugačije gledalo. Ne mogu da shvatim da mi nije čestitao na primer Reis, da mi nije čestitao Kardinal, Preporod, Napredak, sve one institucije kojima je u osnovi Bosna i Hercegovina. I kad me pitate kako sam to doživeo, doživeo sam to kao priznanje Bosni i Hercegovini, kao priznanje ljudima kojima je Bosna i Hercegovina paradigma jedinstva u razlikama.

RSE: Ipak moram da vas pitam jeste li nakon svega što vam se dešavalo razočarani?

Divjak: Ne. Verujte, u ovih 15 dana najmanje hiljadu ljudi me je na ulici zaustavilo da mi čestita. Najveći broj njih mi je rekao da se osećaju kao da su je oni dobili. Naravno, ima i preterivanja da sam najzaslužniji i tako dalje. Ali, o razočarenju nema govora. Pre jedno pola godine me je nazvao jedan čovek iz Republike Srpske i pitao me da li su mi oni to dali da me uteše. Meni to niko nije dao, to je moj izbor i to je moja sreća. I zaista nemam potrebe nikog da ubedjujem. Pozitivnu energiju, ljubav prema ljudima prenosim na veoma lagan način.

RSE: Da li se “nova vlast”, znači ovo što se zove Alijansa, drugačije ponaša nego oni koji su prije bili na vlasti?

Divjak: Ja stalno tvrdim da je jedan klan zamenjen drugim i jasno i glasno kažem i ponavljam da ako nisi sa njima, onda si protiv njih. Takav je njihov stav. Ne mogu shvatiti da jedan Lagumdžija nije našao za shodno da mi čestita makar kao predsednik stranke, a ne kao čovek kome sam, kad je bio teško ranjen, svaki drugi, treći dan, iako me niko nije slao, išao da mu kao čoveku olakšam, da s njim razgovaram, da ga pitam da li mu nešto treba. To sam rekao i ovih dana. Oni su me pre jedno dve godine pozvali telefonom i rekli mi: “Mi smo mislili da te stavimo na opštinsku listu, ali znamo da nećeš, je li tako da nećeš?” Ja kažem: “Neću” i tako se završio naš razgovor.

RSE: Pitanje sa ugradjenim odgovorom.

Divjak: To su igre ljudi kojima je stalo samo do vlasti, a ne do Bosne i Hercegovine.

RSE: Postoji li uopšte medju političarima nešto što se zove poštenje, moral?

Divjak: Na žalost mislim da u ovoj današnjoj strukturi vlasti ne postoje ljudi kojima politika služi za Bosnu i Hercegovinu, već im služi za ličnu afirmaciju.

RSE: Stalno pominjete Bosnu i Hercegovinu i stalno ističete to da ste Bosanac. Moram nešto da vas pitam, s obzirom da su i te rasprave trenutno aktuelne. Uvijek se kaže da ne treba zaboraviti, ali da treba oprostiti. Bosna i Hercegovina nakon rata, uspostava odnosa sa susjednim zemljama koje su objektivno dosta doprinjele da Bosna i Hercegovina danas izgleda tako kako izgleda. Koji je vaš stav prema tome?

Divjak: Ovde postoji veliki raskorak izmedju onih koji su na vlasti. Na žalost ja u ovim ministrima ne vidim ljude koji su zaista iskreno, do kraja, ne samo kroz ideju nego i u radu, za Bosnu i Hercegovinu. Ne bi bilo korektno da spominjem imena, ali ima ministara koji su do jučer stajali na drugoj strani, koji su dobro saradjivali sa Tudjmanom i delili Bosnu i Hercegovinu, koji su eventualno krivi za ovo što se desilo u Bosni i Hercegovini i ja nemam poverenja u njih. Neki dan sam pročitao u “Oslobodjenju” o Bijeljini, pa navode mnoge ljude koji su sad na vlasti. Šta to znači? To znači da oni nisu prihvaćeni na onoj strani. Nisam ja potpisao u Daytonu da postoji Republika Srpska, ali treba u vlast staviti mladje ljude da nas vode, one koji su u stanju da prevazidju ovo što se dešava. Kad vi kažete da treba oprostiti, ali ne treba zaboraviti, to nije naše, to nismo mi izmislili, dajte da pogledamo šta su radili Francuzi i Nemci. Ratovali su i u jednom i u drugom svetskom ratu jedni protiv drugih, trebalo je 40-50 godina i danas su najbolji partneri, ekonomski, politički, sportski, kako god hoćete. Problem nas ovde je to što nećemo da učimo od drugih, nego mislimo da smo najpametniji.

RSE: Ako bi se očistilo sve ono što je bilo na nekim drugim stranama, onim koje su ratovale protiv Bosne i Hercegovine, da li bi ostalo dovoljno ljudi da upravljaju zemljom?

Divjak: Nema mnogo onih koji su odgovorni. Odgovornih ima, ovo što se desilo Krajišniku i Miloševiću, doći će red i na ostale, pa će se polako povlačiti sa vlasti i prepuštati je ljudima koji nisu okaljali svoje ruke u ratu.

RSE: Najveća riba medju ovima koje su optužene za ratne zločine, odvedena je u Hag. Iz Haga najavljuju da će uskoro doći na red i Hrvatska i Bosna i Hercegovina. Ko bi iz Armije Bosne i Hercegovine i te političke opcije mogao doći na udar Haškog tribunala?

Divjak: To je škakljivo pitanje. Kada bih rekao šta zaista mislim, ne znam da li bih ujutro mogao otići po mleko ili ovaj što mi donosi novine, ne znam da li bi mi ih doneo. Ima i ovde ljudi koji su kandidati za Hag. Medjutim, da je vlast to odmah uradila, u slučaju Kazani, u slučaju Grabovica, Vareš i tako dalje, onda bi bilo mnogo lakše. Mnogo je onih koji su to znali, a nisu ništa preduzimali. Možete videti po slučaju Blaškić šta se sve dešavalo. Ni u jednom dokumentu nema da je on naredio zločin, ali nema ni dovoljno dokaza da je preduzeo ikakve mere da tome zabrani.

RSE: Odnosno da to spriječi.

Divjak: On to nije mogao sprečiti, jer su tu u pitanju paramilitarne grupe na koje on nije mogao uticati, ali kad se to već desilo, nema dovoljno tragova da je nešto preduzeo da se to ispita i kazni. A, u ovim slučajevima koje sam naveo, svi ti koji su komandovali, nisu bili dovoljno energični u tome da preduzmu mere i da se to stavi na tapet. Uostalom, vratimo se na Kazane, znate da je u prvoj optužnici bilo da je to bio ratni zločin, onda je pod pritiskom tužilac promenio optužnicu da to nije ratni zločin i ti ljudi su kažnjeni sa četiri-pet godina zatvora. Pa su neki koji su učestvovali u genocidu u Sarajevu, s obzirom da je isteklo vreme, oslobodjeni i tako dalje.

RSE: Hag, dakle, najavljuje vruću jesen i za Bosnu i Hercegovinu.

Divjak: Ja mislim da će biti velikih povika. Sećate se, skoro pre mesec dana, kad je obavljen službeni razgovor sa jednim od komadanata, skoro pola Srebrenice je ustalo u njegovu odbranu. Mislim da će biti još takvih reakcija u Bosni, kao što ih je bilo i u Hrvatskoj. Stvorili smo mitove o pojedincima, od pojedinaca smo napravili heroje, a nismo bili svesni da su se ti heroji ponašali suprotno pravilima Ženevske konvencije o ljudskim pravima i zaštiti ratnih zarobljenika.

RSE: Hvala vam lijepa što ste bili gost Radija Slobodna Evropa i 40 radio stanica u Bosni i Hercegovini.

Divjak: Meni je drago što ste me pozvali. Volio bih da su slušaoci spoznali jedno od razmišljanja kakva bi trebala da bude Bosna i Hercegovina, znači jedinstvena u različitostima.

  • 16x9 Image

    Sabina Čabaravdić

    Rođena u prošlom stoljeću. Sasvim slučajno, umjesto pravo završila novinarstvo, već sa 17 se zaljubila u radio i ostala radijski novinar, usprkos izazovima i ponudama s TV-a. Najprije Radio Sarajevo, a potom Radio Slobodna Evropa, koji se 31. januara 1994. godine prvi put oglasio upravo njenim glasom.

XS
SM
MD
LG