Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Da li je bombardovanje Srbije moglo biti izbegnuto?




Vazdušni napadi NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju počeli su 24. marta 1999. Trajali su 78 dana, a podaci o žrtvama koji su saopštavani u proteklom periodu veoma su neujednačeni – od 1.200 do 3.500 ljudi.

Pojedini izvori, međutim, govore da se ni danas ne može utvrditi tačan broj žrtava. Vojska Srbije saopštava sledeće podatke. Akelsandar Jelić:

“Za 78 dana trajanja agresije, poginula su 1002 pripadnika vojske i Ministarstva unutrašnjih poslova, i oko 2.500 civila, među kojima devedesetoro dece. Oko 10.000 ljudi je ranjeno i povređeno.”


Obeležavajući ovaj dan kao Dan sećanja na žrtve bombardovanja, predstavnici Vlade i drugih institucija obilazili su mesta najvećih stradanja, jer kako je objasnio zamenik premijera i ministar policije Ivica Dačić:

“Mislim da je neophodno da se ne zaboravi, jednostavno, ovo što se desilo, kako bismo svi zajedno izvukli pouke iz onoga što je bilo i što će biti važno za našu sadašnjost i budućnost.”


Iako predsednik SPS-a ne pojašnjava o kakvim je poukama reč, njegov stranački kolega Aleksandar Antić, sa pozicije predsednika Skupštine Beograda, vrlo jasno definiše akciju NATO-a:

“Tih 78 dana, bez ikakve dileme, predstavlja jedan veliki zločin protiv naše zemlje i protiv svih naših građana.”

Mora se istražiti odgovornost domaćih aktera


Intrevenciju NATO-a, većina ljudi u Srbiji doživljava kao nepravednu i nezasluženu demonstraciju sile zapadnih zemlja - s jedne, i herojski otpor neprijatelju - s druge strane.

Taj događaj, i posle 11 godina, budi iste emocije, koje predstavljaju ozbiljan problem i prepreku za evroatlantske integracije Srbije.

Dim iz rafinerije u Novom Sadu tokom NATO bombardovanja
Važan razlog za takvo raspoloženje, prema proceni Jelene Milić, iz Centra za evroatlantske studije, leži u činjenici da skoro nijedan segment srpskog društva nije spreman za utvrđivanje odgovornosti i krivice srpske strane za ljudske žrtve i razaranja nastala tokom NATO intervencije:

“Kada ovo kažem ja, naravno, ne negiram odgovornost NATO snaga za istu stvar, ali mislim da se odgovornost domaćih aktera u toj priči mora istražiti. Ona se ne istražuje, što zbog borbe za Kosovo, a u poslednje vreme, i zbog toga što je sada vrlo bitan akter koalicione vlasti SPS, čiji su sadašnji čelnici i onda bili visoki funkcioneri Miloševićevog režima.”


Zbog toga je Jelena Milić uverena:

"Da se u Srbiji sada, o okolnostima i događanjima u vezi sa tom intervencijom, zna manje nego onda kada se ona dešavala.”

U odsustvu saznanja i rasprava o tim pitanjima, teren za protivnike eventualnog ulaska Srbije u NATO potpuno je otvoren za delovanje populističke opozicije, njoj naklonjenih elita i predstavnika Srpske pravoslavne crkve. Kako u takvoj situaciji razmišljaju građani?



Neizbežno se postavlja i pitanje – da li je postojao način da bombardovanje bude izbegnuto.

Učesnici tog sukoba, koji su komandovali u Miloševićevoj vosci, su i dalje čvrsto ubeđeni u pređašnje stavove. Penzionisani generali Spasoje Smiljanić:

„Do agresije je moralo doći. Ona se nija mogla izbeći! Oni su pripremili agresiju, i izveli su je, proveravajući nova oružja, novu doktrinu... Rambuje je bila izmišljotina, da se nađe opravdanje za agresiju. Nađeno je i do agresije je došlo.“


I Miloš Đošan:

„Mogli smo uraditi bilo šta, oni bi nas, ipak, bombardovali, jer ovca se nikada ne može umiliti vuku, da je on ne pojede. “

S druge strane, vojno-politički analitičar Ljubodrag Stojadinović je ubeđen da je bombardovanje, ne samo moglo da bude izbegnuto, već je to i moralo biti:

“Ne postoji u istoriji primer da je neko od ljudi koji su bili na čelu političke piramide, kao što je to bio Slobodan Milošević u Srbiji, sa takvom ravnodušnošću i arogancijom, pre svega, u odnosu na poziciju sopstvenog naroda, skoro bez ikakvih pokušaja da se izbegne ono najgore, pristane na to najgore i skoro da prizove bombardovanje.”


Stojadinović kaže da je bilo jasno da "takva vrsta sumanute logike" i u politici, i u rukovođenju silom vodi u veliku tragediju:

“Te uspomene će, naravno, još dugo da ostanu, jer je Srbija u tom trenutku bila i politički, i vojno, i ekonomski, i nacionalno ponižena, kao evropska zemlja koja je bila pod bombama, bez bilo kakve mogućnosti da se sama iz tog izbavi, bez saveznika koji bi joj u tome pomogli, i bez nade da se to zaustavi, bez još gorih uslova na koje je Srbija morala da pristane, u odnosu na one koji su joj postavljeni pre nego što je bombardovanje počelo.”


Pročitajte i ovo:
Sukobi na Kosovu sada pripadaju prošlosti

Srbija (ne)bi u NATO?
Kolateralna šteta

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG