Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Narod ima ružnu osobinu da hoće da jede svaki dan


Aleksandar Stevanović (L) i Miodrag Zec

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li Srbiji preti bankrot. Sagovornici su bili dvojica ekonomista – Miodrag Zec, profesor ekonomije na beogradskom Filozofskom fakultetu, i Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište iz Beograda. Bilo je reči o ogromnom dugu Srbije i budžetskom deficitu koji je najveći u Evropi, o igri sa ostavkom ministra finansija Lazara Krstića, o tome da ni Vučićeva vlada, kao ni one prethodne, nije spremna da otpusti ljude koji su po partijskoj liniji zapošljavani u administraciji i javnim preduzećima, zašto vlada amnestira najveće dužnike među kojima su i srpski tajkuni, o sistemu koji stalno proizvodi dugove i deficite, a koji nijedna vlada, pa ni Vučićeva, neće da promeni, kao i o tome može li Srbija dobiti kredite kako bi pokrila rupe u budžetu i izbegla bankrot.

Omer Karabeg: Trenutno javni dug Srbije iznosi 65 posto bruto društvenog proizvoda, a prognoza je da će do kraja godine biti i celih 70 procenata. Šta to praktično znači?


Ukoliko se nešto radikalno ne preduzme, Srbiji ozbiljno preti urušavanje javnih finansija

Miodrag Zec: To znači da će se cena dosadašnjih promašaja u ekonomskoj i razvojnoj politici brzo ispostaviti i, ukoliko se nešto radikalno ne preduzme, Srbiji ozbiljno preti urušavanje javnih finansija. Izgleda da i vlada postaje toga svesna i najavljuje neke radikalne mere, prevashodno na strani kresanja potrošnje. Mislim, međutim, da se time neće rešiti problem. Ovo mi liči kao kada teškom bolesniku pokušavate brzo spustiti temperaturu, a ništa ne preduzimate da otklonite uzrok bolesti. Tako je to i sa deficitom. Ništa se ne čini da se otkloni njegov uzrok. Nije lek samo u kresanju javne potrošnje, treba dati odgovor na pitanje - kakvu državu želimo? Država nije samo trošak. Država je prevashodno razvojni parametar, a takvu državu mi nemamo. Nama predstoji temeljna reforma države. Nije samo reč o sređivanju javnih finansija, usklađivanju prihoda i rashoda, već treba promeniti sistem, jer je naš deficit sistemski. Proizvodi ga sistem.

Aleksandar Stevanović: Javni dug je posledica toga što nemamo izgrađenu tržišnu ekonomiju, što nemamo vladavinu prava, što uopšte nismo izgradili državu. Srbija u suštini ne postoji kao moderna država sa institucijama, nego je pretvorena u sveopšti provizorijum u kome vladaju pojedinci, a ne institucije. Deficit, sam po sebi – čak i ovako veliki – ne bi bio problem da Srbija ima društvo koje se razvija. Ima zemalja koje imaju i mnogo veći dug, ali one imaju privrede koje rastu. U Srbiji u poslednjih šest godina bruto društveni proizvod uopšte nije porastao, niti postoji ijedan pokazatelj koji nam govori da se naše društvo može razvijati. Sve i da smanjimo deficit – postavlja se pitanje šta ćemo posle da radimo, ako je stopa rasta i dalje niska i ako društvo i dalje tapka u mestu. Problemi su mnogo dublji i nije rešenje samo u tome da uzmete sekiru pa da udarite po rashodima.

Omer Karabeg: Da bi uštedela, vlada mora da smanji penzije i plate zaposlenim u javnom sektoru. Tu su se, međutim, odigravale neke čudne stvari. Ministar finansija Lazar Kostić je podneo ostavku i javno saopštio da je to učinio zato što nije prihvaćen njegov predlog da penzije budu smanjene za 20 posto, plate u javnom sektoru za 15 posto i da se otpusti 160.000 ljudi iz javnog sektora. Vučić bio protiv toga, jer je on, kako je rekao Krstić, mekog srca.


Miodrag Zec: Mislim da je ono što je Krstić predložio rešenje koje na prvi pogled donosi rezultat, ali on nije duboko zaorao. Uzmimo, na primer, administraciju. Nije samo problem u tome što je ima previše, već što imamo lošu, partijsku administraciju koja koči inicijativu, umesto da ljudima stvara uslove da normalno posluju. Problem je i što imamo loše javne službe. U školama je više vannastavnog nego nastavnog osoblja, u bolnicama više nemedicinskog nego medicinskog osoblja, a u vatrogasnom društvu više sekretarica nego vatrogasaca, pa nema ko da gasi požar. Nije samo problem u tome što ima mnogo penzionera u ovoj zemlji, već je problem i u sistemu penzionisanja gde ljudi sa pet godina radnog staža imaju veću penziju nego oni sa 45. Mi moramo ozbiljno pretresti čitav niz prava koja su deljena i kapom i šakom.

Imam rođaka koji je bio četiri godine u Drugom svetskom ratu i još uvek prima penziji na osnovu staža iz rata. Dešava se da veću penziju ima neko ko je, primera radi, bio simpatizer NOB-a nego profesor gimnazije koji je 45 godina predavao matematiku. To su besmislene stvari. Penzioni sistem bi se morao vratiti u normalne okvire – da se vidi koliki je čiji radni doprinos i ko je koliko uplaćivao u penzioni fond. Sada se govori o otpuštanju. U Srbiji smo imali otpuštanja u tri navrata. Znam slučaj da je neko uzeo otpremninu iz savezne administracije, pa prešao u republičku. Onda je i tu uzeo otpremninu, pa prešao u EPS, pa je uzeo otpremninu iz EPS- a i vratio se u državnu administraciju. Ovde je poremećen metabolizam društva. Ovo saniranje javnih finasija, a da se ne otklanja uzrok problema, liči mi na lečenje u srednjem veku. Što god boli pacijenta, puštaju mu krv. Ta terapija ničem ne vodi.

Aleksandar Stevanović: Krstićevu ostavku vidim kao jednu tursku seriju ili indijsku, zavisi šta ko voli da gleda. To je bila predstava za narod koja je trebalo da omogući ministru finansija Srbije da ode sa mesta na kome se osećao krajnje nekomotno i koji je shvatio da mu nije dobra referenca ako bude zapamćen kao ministar zemlje koja će najverovatnije da bankrotira. Plan koji je on izneo ne bi ni u jednom uređenom društvu mogao da prođe i namerno je napravljen takvim da bi on dobio odstupnicu. Nama ne trebaju tolike uštede

Krstićevu ostavku vidim kao jednu tursku seriju ili indijsku, zavisi šta ko voli da gleda

kakve su u tom planu predložene. Da bi se deficit konsolidovao, potebne su znatno manje uštede. Krstićev plan polazi od užasno pogrešnih pretpostavki. U poslednje dve godine mi smo već nekoliko puta pokušali da konsolidujemo budžet Srbije tako što smo sekli rashode i povećanjem poreza pokušavali povećati prihode. Svaki put bi nova projekcija budžeta podbacila – ne na rashodima, koji su bili pod kontrolom, već na prihodima – zbog toga što ekonomska politika guši privredu i gura je u sivu ekonomiju, koja je jedini način da privatni biznis opstane u Srbiji.

Dalje, ovde se veoma mnogo govori o smanjenju penzija i plata u javnom sektoru, a da se ne kaže koje su to plate koje treba smanjiti i kako to učiniti. Kada se to radi linearno, onda je to socijalizacija posledica jedne nakaradne politike zapošljavanja partijskih kadrova. U poslednjih šest godina po partijskoj liniji zaposleno je oko 150.000 ljudi koji vrlo lepo zarađuju, ali su nekompetentni i ne rade ništa korisno. I sada će svi ostali – profesori, lekari, učitelji, vatrogasci, policajci i svi oni koji su zaista potrebni ovom društvu – da plate da bi ti paraziti ostali na svojim mestima i nastavili da žive parazitski. Svima ćete da smanjite plate umesto da otpustite ljudi koji su zaposleni po partijskoj liniji, čime biste uštedeli skoro milijardu.

Omer Karabeg: Da li to znači da vi smatrate da bi prva vladina mera trebalo da bude otpuštanje 150.000 ljudi koji su zaposleni kao partijski kadrovi.


Aleksandar Stevanović: Tako je – i stojim iza toga. Nije razumno da uzmete svima po malo da bi oni koji su došli po partijskoj liniji, a ništa ne doprinose, mogli da nastave da primaju plate. To nije ništa drugo nego reketiranje svih ostalih koji su zaposleni u javnom sektoru i penzionera. Te ljude treba otpustiti i dati im socijalnu pomoć.

Miodrag Zec: I ja mislim da su ti partijski kadrovi, koji su zaposleni u javnom sektoru, velika rak rana. To je parada nekompetentnosti. Mi smo državu pretvorili u sprdnju i partijski plen. Primamo na posao nekompentente ljude, svima dajemo platu, a niko ništa ne radi. Ne može svaka partija kada dođe na vlast, menjati sve – od šofera do kelnera. Profesionalci se guraju u ćošak, a dovode nekompetentni ljudi. Ovde se ne shvata jedna elementarna stvar - da je država složen, komplikovan i osetljiv proizvod. Država je ozbiljna stvar, ona se ne pravi za pola godine, ona nije mandat jedne vlade. To se je ovde pogubilo.

Mi smo državu pretvorili u sprdnju i partijski plen

Ovde se pare razbacuju na sve moguće načine, pa partijski ljudi imaju po pet plata. Smanjite mu platu 10 posto kao činovniku Ministarstva finansija, a date mu pet upravnih odbora gde u svakom dobija po 50, 60 ili 100 hiljada dinara – i sve tako funkcioniše. Odakle toliki juriš na politiku? Ispada da je politika najkomercijalnija stvar u ovom društvu. Ovde ne važi ono – uči, radi, štedi, napreduj. To nema nikakve veze. Samo postoji stalno tumbanje. Nema normalne vertikalne prohodnosti društva, da se zna kako se penješ na nekoj stručnoj ili političkoj lestvici.

Omer Karabeg: Ako Vučić proceni da će bolni rezovi ugroziti njegov rejting, da li će se on opredeliti samo za kozmetičke promene?


Aleksandar Stevanović: Kada bih mogao da uđem u misaoni proces aktuelne vlade, mogao bih da vam odgovorim. Ali, ja u ovom momentu ne vidim nikakav plan za reforme, niti ih ima u praksi. Vidim jedino vrlo efikasan marketnig i prilično čvrsto kontrolisanje medija, čime se osigurava vrlo visok nivo

Ja u ovom momentu ne vidim nikakav plan za reforme, niti ih ima u praksi. Vidim jedino vrlo efikasan marketnig

popularnosti sadašnje vlade. Ja zaista ne znam u kakve bi reforme oni mogli ići, ali sam siguran da strukturnih reformi neće biti. Mislim da niko ko je dobio posao kao partijski kadar neće biti otpušten, niti će se ova vlast odreći javnih preduzeća kao stranačkog plena, a takođe ne verujem da će se odustati od subvencionisanja koje Srbiju enormno košta. Sve u svemu, ekonomska politika koju vodi Srpska napredna stranka gotovo je identična politici Demokratske stranke. Ovo se može nastaviti još jedno duže vreme, jer dno nema kraja, kao što neki misle. Ovako je moguće još dosta dugo se taljigati.

Miodrag Zec: Vučić mora da okrene privredni potencijal prema izvozu, a tome ne pogoduje sadašnja politika kursa dinara pri kojoj se pozajmljivanjem čuva kurs nacionalne valute. Mala zemlja kao što je Srbija mora da se potpuno okrene prema izvozu i prema znanju, a znanje je ovde dosta urušeno, jer inženjeri koje imamo napuštaju zemlju, a nama ostaju menadžeri i Megatrend. Srbija ne može da otima od drugih, što se inače dešava u globalnoj ekonomiji, ovde se otima od sopstvenog naroda, a narodni džep nije tako dubok i narod ima ružnu osobinu da hoće da jede svaki dan. To lako može da iskomplikuje situaciju, mada je stepen trpeljivosti ovde zaista ogroman. Rezerve koje smo imali dosta su istanjene. Novca koji stiže iz dijaspore biće sve manje. Veliki broj ljudi koji su se nakon penzionisanja vratili u Srbiju misleći da će ovde živeti jeftinije – sada se vraća, jer ispada da je jeftiniji život u Kelnu nego u Beogradu.

Ovde se otima od sopstvenog naroda, a narodni džep nije tako dubok i narod ima "ružnu" osobinu da hoće da jede svaki dan

Deca iz srednje klase zauvek odlaze u Ameriku i samo čekaju da prodaju kuću u Beogradu, pa da tamo kupe stan. Oni ne šalju novac svojim roditeljima u Srbiji kao što su slali oni koji su sedamdesetih išli u Nemačku. Sve u svemu, brzo se tanje rezerve za vođenje politike u kojoj se ne eliminiše sistemski deficit. Ovo što se sada radi meni liči na pokušaj saniranja trošnih kuća. Što ih više krečite, iz njih izbija sve više vlage. Sistem se naprosto mora resetovati i mora se postaviti sasvim drugi ugaoni kamen. Da li postojeća vlast – ili neka druga – ima želju to da uradi, ne znam. Ja mislim da se mora napraviti jedan ram, da se kaže šta je srpska država, koji je njen domet, koji su njeni troškovi i da se istraje na izgradnji jedne male, prosvećene, efikasne, nepartijske države. Da li je to moguće, ne znam. Vrlo malo je verovatno da će se to brzo desiti, ali to je put kojim treba ići.

Omer Karabeg: Čini se da Vučić ne namerava da optereti najbogatije ljude u Srbiji kako bi i oni podneli deo tereta izlaska iz krize.


Aleksandar Stevanović: Mi stalno govorimo o nekim bogatim kapitalistima, a preduzetnici zatvaraju svoje firme i beže u sivi sektor. Oni ne žive ništa bolje od partijskih kadrova koji su zaposleni u javnom sektoru. Dakle, govoriti o nekoj enormnoj količini bogatih ljudi koji treba da podnesu teret – duboko je licemerno. Kada je reč o onim najbogatijim u koje se stalno upire prstom i govori da im treba oduzeti imovinu, ova država ne bi tom oduzetom imovinom mogla da finasira svoje obaveze ni jedan mesec. Njih treba prepustiti tržišnim silama, a za one koji su prezaduženi i koji nisu znali da rade svoj posao – zna se kako se u svetu ti problemi rešavaju.

Miodrag Zec: Što se tiče Vučićevog odnosa prema tajkunima, posle velike najave ja ne vidim da je išta konkretno preduzeto. Naprotiv, program koji je napravljen amnestira najveće dužnike, a među njima su i oni koje kolokvijalno zovemo tajkunima. Ali ono što je problem i za Vučića i za sve nas je što mi imamo sistem takozvane kazino ekonomije, gde će na kraju svi biti na gubitku, jer iz kazina možeš odneti novac samo ako si izašao na vreme. Mislim da je veliki deo tajkuna na vreme odneo ogroman novac u inostranstvo, a ovo što je

Mislim da je veliki deo tajkuna na vreme odneo ogroman novac u inostranstvo

ovde ostalo predmet je velikog kockanja. Sistem kazino ekonomije će se urušiti, ali će zato ogroman deo novca ostati napolju. Ovde, na Balkanu, vlada patološki sindrom da se otima od sopstvene zemlje i nosi u drugu zemlju. Nesretna je država u kojoj se otima od sirotinje da bi se dalo bogatim od kojih mnogi ne vide u njoj svoje trajno stanište. U isto vreme imamo patološku situaciju u kojoj se ne zna čije su suze vrelije – da li onih najbogatijih koji stalno kukaju ili sirotinje koja nema za hleb i mleko.

Omer Karabeg: Trenutno je glavni problem vlade kako da pokrije budžetske rupe da bi izbegla grčki scenario. Može li Srbija dobiti kredite i pod kojim uslovima?


Aleksandar Stevanović: Srbiju spašava situacija da živimo u vremenu istorijski niskih kamatnih stopa. Mi opstajemo zbog toga što smo uspeli da neke ranije skupe kredite refinansiramo i pretvorimo u nešto jeftinije. Da kamatne stope na svetskom tržištu samo malo skoče, Srbija sutra može da objavi bankrot. Dakle, ono što je danas održivo, možda neće biti održivo za dva ili tri meseca. To su stvari koje na nesreću ovog društva uopšte ne zavise od Srbije.

Da kamatne stope na svetskom tržištu samo malo skoče, Srbija sutra može da objavi bankrot

Jedino što Srbija može da uradi jeste da izvrši najdublje sistematske i strukturne reforme koje će bukvalno značiti kompletan restart našeg ekonomskog sistema. Moramo da promenimo gotovo sve u ovom društvu ako želimo da nam bude bolje. Ne sutra ili prekosutra, nego da nam bude bolje za dve ili tri godine. To je jedino što Srbija može da uradi i jedini način koji može sprečiti da završimo u bankrotu.

Miodrag Zec: Mislim da dobijanje kredita ne zavisi samo od ekonomskih performansi već i od određenih geostrateških faktora. Naime, još uvek su otvorena neka pitanja koja su važna za Zapad, a to su, pre svega, Kosovo i Republika Srpska. Vidimo da se neke stvari rade kako bi se zaokružila jedna nova mapa i dotle će verovatno svaka vlast, koja pozitivno odgovara na signale iz Evropske unije, imati neku vrstu – bar blage podrške, pa i finansijske. No, ostavimo sada to. Moje je mišljenje da ovo društvo mora smoći snage da spozna da se neke stvari moraju temeljno promeniti i da onda počne polako da ih menja – korak po korak. Uzmimo, na primer, Zakon o radu. Sada se razgovara o mnogim stvarima, vode se debate između sindikata i vlade, ali evo vam primer iz života. Kad uđete u neku radnju, bilo da je 8 ujutru, pola dvanaest ili 8 uveče, uvek je ista osoba na kasi. Radi, dakle, 12 sati dnevno. Često i više. Tako je bilo i pre ovog Zakona o radu, tako će biti i posle njega, jer to što piše u zakonu za naše radnike ne važi. Ni platu ne prime po tri meseca. Međutim, roba nije prodata, kupaca nema, a ta osoba – i pored toga što ceo dan sedi u radnji – nije ništa zaradila. Ona je radila, ali nije zaradila. Ogroman deo naših preduzetnika se s time susreće. Nema kvaliteta, nema prodaje. To je kao u školi. Možete naterati dete da otvori knjigu i da gleda u nju, ali ga ne možete naterati da kreativno misli. Mora postojati sistem koji ga stimuliše da uči, a kada ga roditelji teraju da uči – neće daleko dogurati. E, tako je i kada te drakonskim merama teraju da radiš, a taj rad nema organizaciju, nema proizvod, nema ništa. Čitav dan si proveo u radnji, niko nije kupio cipele, ti nisi dobio platu, niti je gazda dobio platu. Možeš zakon da menjaš kako hoćeš, možeš da radiš 24 sata, bankrotiraće i gazda i radnik, jer sistem ima ugrađenu grešku. Ja mislim da je to suština pitanja.

Omer Karabeg: I da se vratimo na pitanje sa početka emisije. Preti li Srbiji bankrot?


Aleksandar Stevanović: Preti – i to ne samo zbog toga što je ukupni dug tako veliki, nego i iz mnogih drugih razloga. Dug Srbije će verovatno nastaviti da raste, a slabosti koje naša privreda ima, biće verovatno još očiglednije. Očekuju nas godine u kojima će jedan posto rasta bruto društvenog proizvoda biti uspeh. Izvoz ne raste, a domaći privrednici beže u sivu ekonomiju. Značajnije strane investicije se ne mogu očekivati u Srbiji izuzev prodaje još nešto preostalih javnih preduzeća. Sve to pokazuje da ćemo pre ili kasnije doći u situaciju kada niko neće hteti Srbiji da pozajmi novac po normalnim tržišnim uslovima uz kamate koje su iole prihvatljive.

Dakle, ako naša privreda ne postane konkurentna i ako ne budemo imali godišnje stope rasta koje su iznad pet procenata, ako ne bude otvaranja novih biznisa, a samim tim i novih radnih mesta, onda je bankrot vrlo verovatno

Mislim da čak postoji tiho priželjkivanje bankrota

neizbežan. Međutim, u situaciji kada imate razvaljenu privredu, sam bankrot ne bi nešto preterano pogoršao situaciju. Mislim da čak postoji tiho priželjkivanje bankrota, jer nije malo onih koji misle da ćemo na taj način uspeti da na nekoliko godina prolongiramo neke stvari. Ne bih se uopšte zarekao da postoji stoprocentna želja da se bankrot izbegne po svaku cenu. Naprotiv, mislim da postoje razmišljanja koja idu u potpuno surotnom pravcu.

Miodrag Zec: Bankrot nam preti, ako se ne preduzme sve ovo o čemu smo pričali. Moramo se vratiti na početak i promeniti metabololizam društva koje razara svoju sopstvenu supstancu. Placebo efekti tu ne dolaze u obzir. Male, sitne pilule, koje konzumiramo, samo nas zavaravaju. Ovde je potrebna hirurška intervencija i rekonfiguracija i države, i društva, i biznisa, i sistema vrednosti. I to je jedino trajno rešenje. Sve ostalo je odlaganje neminovnog. Tako je to, kada jedna zemlja nema rast. Kada nemate nikakav rast, svaki kredit vam

Ovde je čovek postao trošak, a ne razvojni resurs - i to je tragedija Srbije

je skup. Za ogroman deo srpske privrede, ne samo da je kamatna stopa od jedan posto velika, nego ona ne može da vrati ni subvencije koje su beskamatne i koje jede inflacija. Mi smo to već jednom imali devedesetih godina. Inflacija je porušila ceo sistem vrednosti. Došlo je do prepakivanja i preraspodele koja se završila u privatizaciji. Sad je došao novi krug i vraćanje na početak. Mislim da se moramo vratiti dva koraka nazad da bismo išli napred, ali moramo da postavimo kamen temeljac. Sadašnji sistem je invalidan, ne proizvodi višak, već proizvodi manjak. Mi sada trenutno živimo u imploziji, smanjujemo se, a smanjivanje jedne nacije uzrokuje pad svih agregata privrede. Kada jedno dete baštini imovinu tri porodice, što se dešava u Srbiji, onda nema rasta, nema ekspanzije. Ovde se ne shvata da je svako novo dete prihod, ovde svi kažu da je to trošak. Ovde je čovek postao trošak, a ne razvojni resurs - i to je tragedija Srbije.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG