Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Atmosfera straha iz devedesetih još uvek prisutna


Teofil Pančić
Lista napadnutih novinara u Srbiji od subote je duža za jedno ime. Reč je o jednom od u medijima najprisutnijih kritičara političkih elita, neukusa, neogovornosti, nemorala, takođe i kolumnisti RSE, Teofilu Pančiću.

Radio Slobodna Evropa uputiće javni poziv da se što pre utvrde okolnosti napada na novinara nedeljnika "Vreme" i kolumnistu RSE Teofila Pančića, kaže zamenik direktora Radio Slobodna Evropa Nenad Pejić.

Da li će i pravosuđe u ovom slučaju ostati nemo, baš kao što su bili i putnici i vozač autobusa u kom je Pančić dobio udarce metalnom šipkom u glavu.

Šta danas generiše nasilje u Srbiji i zašto napadi na novinare ne prestaju još od vremena devedesetih?

Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika Vreme koji je pre tri godine, pošto mu je u porodični stan ubačena kroz prozor bomba, srećom ne povredivši nikoga, otišao iz Srbije i danas živi u inostranstvu, reagovao je sa neskrivenim cinizmom:

„Em nas povlače po sudnicama, em nas van sudnica biju...mogli bi, jednom, kad već nisu u stanju da nas zaštite, jedan mesec u godini da se proglasi lovostaj,“ rekao je on.

Za ovaj cinizam Anastasijević ima itekako razloga: nijedno ubistvo novinara u Srbiji od vremena Miloševića pa i posle njegove vladavine, od Dade Vujasinović, preko Slavka Ćuruvije do Milana Pantića nije rasvetljeno, ubice se i dalje slobodno šetaju, ni danas se ne zna ko je bacio bombu u stan našeg sagovornika, nikada nije rasvetljeno ko je svojevremeno kidnapovao takođe novinara nedeljnika Vreme Dušana Reljića, koji takođe od tada ne živi u Srbiji, novinarki B92 Brankici Stanković su nedavno bez pravnih posledica pretili ubistvom pred milionskom tv publikom.

Anastasijević komentariše kako je reagovao kad je čuo da je u autobusu u centru Zemuna njegov kolega Pančić pretučen metalnom šipkom, a da niko od prisutnih nije progovorio ni reč, a da niko nije sačekao policiju kako bi posvedočio:

„Užasnuo sam se, ali to zaista nije bilo neočekivano, samo je bilo u pitanju koga će. Takva je atmosfera stvarana nekoliko godina, pogotovo u vezi sa Kosovom. Danas, bukvalno, svako ko vas prepozna na ulici može da vas zavali. Problem je što se ovde, očigledno, ideja političkog nasilja i dalje toleriše,“
ocenjuje Anastasijević.

Dve Srbije u Beogradu
U ovoj zemlji nema slobode mišljenja niti čovek sme slobodno da misli jer, ako to čini, on se suočava ili sa državom i njenim aparatima sile, ili sa bandama koje nekažnjivo haraju, smatra sociolog Srećko Mihajlović.

Sociolog Srećko Mihajlović kaže da je atmosfera straha iz devedesetih još je prisutna.

„U ovoj zemlji nema slobode mišljenja niti čovek sme slobodno da misli jer, ako to čini, on se suočava ili sa državom i njenim aparatima sile, ili sa bandama koje nekažnjivo haraju,"
kaže Mihajlović.

Na pitanje, šta bi rekao prijatelju strancu kada bi ga pitao ko je taj Pančić i čime je „zaslužio“ batine, Mihajlović keže:

"Da je to čovek koji slobodno misli, koji kritički misli i ne libi se da se kritički odnosi i prema nekim značajnim ličnostima i prema značajnim pojavama, a to u ovoj zemlji ne prolazi nekažnjivo."

Sociolog Ivan Kuzminović koji je angažovan u Helsinškom odboru za ljudska prava kaže da postoje dva moguća objašnjenja za napad na Pančića.

"Reakcije u vidu pisanih ili izgovorenih osuda i obećanja da će napadači biti pronađeni, sa vrha države - od predsednika Srbije i ministra policije pa nadalje - nisu manjkali. Kao ni reakcije profesionalnih udruženja i kolega. Nenad Pejić, pomoćnik direktora Radija Slobodna Evropa najavljuje da će se Radio obratiti predsedniku države" i dodaje:

„Ono što je mene osobno, kao nekadašnjeg studenta beogradskog Univerziteta koji je tamo proveo pet godina, zbunjuje i razočarava je to što vi faktički imate dvije Srbije u Beogradu. Jedna koja tuče, upotrebljava batine i druga koja se služi argumentima. Čitav svijet želi ovu Srbiju s argumentima, a unutar Srbije ovi koji se služe batinama su ponovo agresivni,”
kaže Kuzminović.

Nisu samo batinaši zaprepastili tu drugu Srbiju već i oni koji su to nemo posmatrali i otišli svojim putem.Teofil Pančić je opisao napad za RSE.

“I eto, to se desilo naočigled putnika punog autobusa, niko nije reagovao ni na koji način, niko nije hteo da sačeka policiju, ni vozač, svi su jednostavno otišli...” kazao je Pančić.

Kuzminović je dodao: "To govori o tome da su građani iz devedesetih godina naučili da u takvoj situaciji samo treba bežati zato što se pokazalo da ta vrsta građanskog istupanja ne donosi nikakav benefit već svakodnevni rizik."
Kako upristojiti osamdesettrojku

Napad na Teofila Pančića, simbola one druge Srbije još iz vremena devedesetih koji je ostao dosledan i u 2000-im kada su se mnogi svrstavali na ovaj ili onaj način, dogodio se u autobusu broj 83 koji povezuje Zemun i centralnu beogradsku opštinu Vračar. Autobus o kome je njegov redovni putnik često pisao. Autor Teofil Pančić, napisano 2006. godine:

“Osamdesettrojka je, dakle, manje, a samim tim i više od "obične GSB-linije". Osamdesettrojka je rasna, sočna, punokrvna metafora, i zato je toliko nastrano volim, i zato je verno čekam, na blagi podsmeh Bližnjih. Uvek, naime, polazim od neviđeno glupe malograđanske predrasude da je to moj autobus, i da čekanjem i spremnošću da platim kartu obavljam svoj deo posla, i onda čekam da vidim šta će da se desi. Odavno sam, naime, shvatio suštinu socijalnog eksperimenta: lako za Hag, privatizaciju i ostale trice – poverovaću da je ovo ponovo Grad Za Ljude tek kada vidim da je neko vaistinu upristojio osamdesettrojku, to užareno, zapušteno središte Najmračnijeg Balkana!”


Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG