Dostupni linkovi

Zapaljiva retorika vodi u diplomatsku izolaciju


Cameron Munter

U ekskluzivnom intervjuu za Radio Slobodna Evropa ambasador SAD u Beogradu Cameron Munter govori o Srbiji, Kosovu i sasvim neočekivanom izlivu besa koji je protekle nedelje bio usmeren protiv američke Ambasade.

RSE: Kako ste Vi doživeli događaje u Srbiji tokom poslednjih nekoliko dana?

Munter: U poslednjih nekoliko dana, nakon usvajanja deklaracije o nezavisnosti Kosova i priznanja od strane članica međunarodne zajednice, na delu je veoma zabrinjavajući trend kad je u pitanju jezik komunikacije jednog dela srpske vlasti: neodgovorni, nepopustljivi nacionalisti, čak i iz redova Vlade, u osnovi su slali poruke da je zato što je prema Srbiji učinjeno nasilje rešenjem statusa Kosova, nasilje kao odgovor na to - legitimno sredstvo. Na Kosovu i u vezi sa Kosovom zapravo nije učinjeno nikakvo nasilje. Rešenje je traženo i doneseno kroz diplomatski proces. Sa njim nisu saglasni mnogi u ovoj zemlji i to je, svakako, njihovo pravo koje niko ne osporava. Mi to zaista razumemo jer je reč o duboko bolnom, emotivnom pitanju. Ali, kako rekoh, tim rešenjem nije učinjeno nasilje. Međutim, nasilje jeste učinjeno kad je rulja napala Ambasadu ili kad su ljudi pretili drugim ljudima, recimo, u severnom delu Mitrovice. Takvo nasilje je apsolutno neprihvatljivo. Veoma smo zbog toga uznemireni I zato smo pozvali Vladu premijera Koštunice da osudi jezik nasilja. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija poimence je pozvao ministra Samardžića da prekine zapaljivu retoriku. Mi tražimo da oni to učine jer situaciju koja je ionako vrlo teška time samo čine težom. Pre svega po sebe i za sebe, jer ako ne prekinu, ovo vodi direktno u diplomatsku izolaciju – koju niko ne želi.
RSE: U vašim poslednjim intervjuima agenciji Associated Press i dnevniku Danas poslali ste vlastima u Srbiji veoma oštru poruku da ćete, ako se ponove napadi na Ambasadu, primeniti mere koje do sada nisu primenjivane. Možete li precizirati kakve bi to mere mogle biti?

Dok Vlada Srbije ne bude pokazala spremnost da osudi nasilje, dok ne bude bila spremna da preduzme mere protiv nasilja, mi ne možemo imati poverenja u nju.

Munter: Radije ne bih. Ono što sam rekao u tim intervjuima jeste da je bolje da se to ne dogodi još jednom. Tu veoma snažnu poruku poslao sam Vladi. Zbog načina na koji su se događaji odvijali u četvrtak prošle nedelje izgubio sam veru u to da je Vlada voljna da ispunjava obaveze na koje je obavezuje međunarodno pravo – to jest da štiti ambasade zemalja koje su priznale Kosovo – diplomatska predstavništva Sjedinjenih Država, Nemačke, Britanije, Hrvatske I drugih zemalja. Dok Vlada ne bude pokazala spremnost da osudi nasilje, dok ne bude bila spremna da preduzme mere protiv nasilja, mi ne možemo imati poverenja u nju. Amerika želi da bude prijatelj ove zemlje. Mnogi sada nisu baš prijemčivi za ovakvu poruku – i ja to razumem – ali sve dok je na delu nasilje i sve dok postoji osećaj da ova zemlja ne želi da štiti diplomatska predstavništva, neće biti ni prostora za napredak. Uprkos tome što većina ljudi u ovoj zemlji, i pored iskrenog bola zbog Kosova, želi da napreduje, želi bolju budućnost i želi to sa nama.
RSE: Da li ste Vi zvali premijera Koštunicu u četvrtak uveče u toku napada i paljenja Ambasade?
Munter: Ne, nisam ja, zvao ga je Nick Burns (Nicholas Burns, američki državni podsekretar, op.a.).
RSE: Šta mu je gospodin Nick Burns rekao i šta mu je premijer Koštunica odgovorio?
Munter: Nick Burns mu je izrekao četiri zahteva: da naša ambasada i ambasade drugih zemalja koje su napadnute budu branjene, da se demonstranti kojima je dozvoljeno da upadnu u ambasadu zbog nečinjenja policije isteraju, uhapse i procesuiraju, da javno izjavi da se to nikada više neće dogoditi i da preduzme akcije koje će osigurati da se to više ne ponovi. Gospodin Koštunica je uveravao gospodina Burnsa da se to više nikada neće ponoviti, ali ja još uvek nisam video javnu demonstraciju obećanja koje je dao gospodinu Burnsu. Stoga pozivam gospodina Koštunicu da javno osudi nasilje i obeća da se ono više nikada neće dogoditi.
RSE: Premijer Koštunica je izjavio da Srbija neće normalizovati odnose sa svim državama koje su priznale Kosovo sve dok ne povuku odluke o priznanju. Kakav je Vaš komentar te izjave?
Munter: Žao mi je što čujem tako nešto jer verujem da – osim onih koji predstavljaju stavove tvrdokornih nacionalista – većina ljudi u ovoj zemlji želi da bude uključena u dominantne evropske tokove; većina ljudi u ovoj zemlji glasala je za Borisa Tadića – dva milionai 300.000 hiljada birača – upravo zato što veruje da je to način da se vrate u Evropu, gde zaslužuju da budu i gde su i bili nekada u vreme Jugoslavije, pre nego što su ih Miloševićevi zločini doveli u situaciju u kojoj su danas. Dakle, ako većina ljudi to želi, a želi, ne razumem zašto bi bilo u njihovom interesu da Vlada, koja je dužna da izražava njihove interese, gura zemlju u izolaciju.
RSE: Stav Sjedinjenih Država je da će nezavisnost Kosova stabilizovati zapadni Balkan. Koliko je ovo održivo ako Srbija uporno ponavlja da nikad neće prihvatiti nezavisnost Kosova i ako Republika Srpska ponovo dodiruje mogućnost referenduma o secesiji od Bosne?
Munter: Nisam ubeđen da Republika Srpska to zaista radi. Mislim da je ono što gospodin Dodik čini veoma daleko od toga što kažete. Srbija, odnosno njena Vlada, ima pravo da definiše svoju politiku prema tom pitanju. Ljudi iz Vlade su nam otvoreno kazali da oni kosovsko rešenje ne prihvataju i da će mu se suprotstavljati diplomatskim sredstvima. S druge strane, naša pozicija bila je da ostavljanje Kosova u statusu quo, nakon svih trauma kroz koje je prošlo u Miloševićevom režimu, da nerešavanje statusa regiona koji je dugi niz godina pod upravom Ujedinjenih nacija, na osnovu rezolucije 1244, koja je upućivala na traženje rešenja – jednostavno nije prihvatljivo, nije realistično. Srbi nikada nisu tajili da su nesrećni zbog takvog rešenja, ali ja se nadam, da će, u nešto dužem vremenskom horizontu, oni biti u stanju da sagledaju svoje istinske interese i da ti interesi prevazilaze Kosovo. Oni uključuju i Kosovo, ali se ne završavaju Kosovom. Nadam se da će njihovi izabrani lideri vremenom to i sami shvatiti.
RSE: Ambasadore Manter, imate li osećaj da je Evropska unija bila pomalo troma i spora u pružanju Srbiji opipljivijih obećanja na putu njenih evrointegracija?
Munter: Ne, ne vidim to na taj način. Mislim da je Evropska unija izuzetno naklonjena i otvorena prema Srbiji zato što zna da je to sofisticirana zemlja, zemlja pametnih i sposobnih ljudi koji mnogo mogu doprineti evropskoj zajednici. Dakle, Srbiji su otvorena vrata, što je veoma važno, ali ulazak u Evropsku uniju nije pravo nego nešto za šta se morate boriti i izboriti. Nije mi poznato da su Evropljani molili nekog da im se pridruži, ali, koliko ja znam, Evropska unija je vrlo jasno poručila da želi da joj se Srbiji pridruži, baš kao što želi da joj se čitav Balkan pridruži. Mislim da je uverenje Evropske unije da je Srbija dobrodošla u njene redove veoma duboko i veoma snažno.
RSE: Ima analitičara, ne samo iz Srbije, koji smatraju da je veoma teško dokazati tipičnu zapadnu tvrdnju da je Kosovo poseban slučaj. Oni će vam navoditi druge primere medjuetničkih konflikata, odnosno, ratova država i njihovih manjina, poput, recimo, rata između Azerbejdžana i Jermenije oko Nagorno-Karabaha, gde je bilo 30.000 žrtava, više od 800.000 proteranih etničkih Azerbejdžanaca itd. Možete li, dakle, u tom svetlu konkretizovati: zašto, odnosno, po čemu, je Kosovo jedinstven slučaj?

Činjenica da smo imali rezoluciju UN usmerenu na rešavanje problema, koja je, verujemo, otvorila mogućnost za upravo ovakvo rešenje-nezavisnost Kosova-čini tu razliku između ovog regiona i nekih drugih delova sveta u kojima su se takođe događali tragični konflikti.

Munter: Da. Nije u pitanju to koliko ljudi je patilo niti je u pitanju jedinstvenost njihove patnje. Mnogo je bilo patnje naokolo – to znaju svi na Balkanu, I sami Srbi su patili. Dakle, nije pre svega u pitanju patnja kao takva, odnosno, poseban kvalitet te patnje. O nečem drugom se tu radi. Naime, nakon zločina Miloševićevog režima na Kosovu 1999. u ovaj region došle su Ujedinjene nacije da upravljaju Kosovom. Ja ne bih rekao da su Ujedinjene nacije došle da upravljaju Jermenijom na osnovu rezolucije Saveta bezbednosti koja je pozivala na rešenje statusa. Ne znam ni da se to dogodilo u Pridnjestrovlju ili Osetiji. Dakle, činjenica da smo imali rezoluciju Ujedinjenih nacija usmerenu na rešavanje problema, koja je, verujemo, otvorila mogućnost za upravo ovakvo rešenje – nezavisnost Kosova – čini tu razliku između ovog regiona i nekih drugih delova sveta u kojima su se takođe događali tragični konflikti. Zbog činjenice da je i drugde bilo velikih sukoba na etničkoj bazi problem Kosova se dovodi u vezu sa tim drugim regionima sukoba, ali odlučujući momenat kosovske posebnosti nije tragedija koja se dogodila, bez obzira na to kolika i kakva bila, nego činjenica da su Ujedinjene nacije došle u ovaj region sa odlučnošću da se problemu statusa posvete i da ga reše. Druga je stvar što su doživele blokadu na putu njegovog rešavanja. To ovaj slučaj čini posebnim.
RSE: Verujem da budno pratite ove nasilne incidente na administrativnoj granici izmedju Kosova i Srbije. U komentaru nemačkog dnevnika Frankfurter Algemeine Zeitung tvrdi se da je na delu zapravo namera Srbije da postepeno formira entitet na severu Kosova po modelu Republike Srpske u Bosni. Da li Vi tako iščitavate i srpski akcioni plan za Kosovo?
Munter: Srpska vlada nije nas upoznala sa sadržajem akcionog plana za Kosovo, tako da mogu samo da spekulišem. Moje razumevanje Republike Srpske, bazirano na istoriji Dejtonskog sporazuma, jeste da je formiranje tog entiteta i uslovi u kojima on funkcioniše u okviru Bosne I Hercegovine, nešto sasvim različito od ovoga što imamo ovde. Srpska vlada je jasno stavila do znanja da želi da održava veze sa Srbima sa Kosova. Jedan od razloga što smo mi tu nameru prihvatili kao pozitivnu ulogu Beograda, a ne kao začetak konfrontacije i nasilja jeste što je upravo Ahtisarijev plan predvideo veoma jaku zaštitu kosovskih Srba, zaštitu njihovog kulturnog i religijskog identiteta, ekonomskog prosperiteta, zaštitu njihovog prava i interesa da ostanu u snažnoj vezi sa Srbijom. Ono čemu smo se nadali, međutim, jeste i to da Srbija ovo vidi kao mogućnost i šansu da održava veze sa kosovskim Srbima. I to uz blagoslov međunarodne zajednice jer mi tu ne vidimo nikakav problem. Međutim, ako se ova šansa bude zloupotrebljavala za političko pozicionisanje, a naročito ako se to bude činilo zastrašivanjem i upotrebom nasilja, kao što je bio nedavni incident pretnje sudu Ujedinjenih nacija u Mitrovici ili pretnje UNMIK-u i KFOR-u od strane kosovskih Srba, to neće biti u interesu Srba koji dole žive.
RSE: Ali ako stvari počnu da se razvijaju u tom pravcu, naime, ako Srbija počne da radi na formiranju entiteta na Kosovu, dokle je Zapad spreman da ide u suprotstavljanju tome?
Munter: Međunarodna zajednica predvođena UNMIK-om i KFOR-om – jer će KFOR tamo ostati – suprotstaviće se tome zato što bi to bila strategija zastrašivanja i zato što bi ona bila protivna nameri da se pronadje harmonično rešenje problema. Dakle, UNMIK će se tome suprotstaviti.
RSE: Čak ako bi to vodilo oružanom sukobu na severu Kosova izmedju KFOR-a i srpskih snaga?
Munter: Ja se svakako nadam da to toga neće doći jer je naše opredeljenje nenasilna politika. Upravo zato pozivamo gospodina Samardžića da izjavi da je i on opredeljeljen za politiku nenasilja. Ako to ne učini, mi ćemo početi da se pitamo: da li je nasilje ono što oni zapravo žele nakon svih ovih ratova, da li neki poput gospodina Samardžića žele da isprovociraju nasilje?! To bi bilo veoma neodgovorno.
RSE: Vi pratite situaciju u Makedoniji i Bosni i Hercegovini, koje napeto prate događaje u Srbiji i na Kosovu. Makedonija još nije priznala Kosovo, a nije ni Bosna. Ima onih koji veruju da bi Makedonija mogla biti sledeća meta moguće albanske težnje da zaokruži svoj etnički prostor u regionu. Mislite li da su, dugoročnije gledano, takve pretpostavke opravdane?

Jedini koji prete ovih dana jesu neodgovorni, tvrdokorni nacionalisti u Vladi u Beogradu. Ja nisam čuo nijednu pretnju iz redova Albanaca.

Munter: Ne, nisam čuo ništa slično od kosovsko-albanskih lidera. Ljudi iz tamošnje vlade ne šalju takve pretnje. Jedini koji prete ovih dana jesu neodgovorni, tvrdokorni nacionalisti u Vladi u Beogradu. Ja nisam čuo nijednu pretnju iz redova Albanaca, ali sam čuo pretnje iz srpskih redova i to me čini veoma razočaranim jer ja volim Srbe, volim ovu zemlju i mislim da zaslužuje bolje, da zaslužuje reputaciju zemlje okrenute budućnosti. Umesto toga, ima lidere koji svojim izjavama njenu reputaciju srozavaju na dno.
RSE: Očekujete li da će američko-srpski odnosi u bliskoj budućnosti napredovati ili padati na još niži nivo?
Munter: Moram vam reći da je za mene bilo veliko razočaranje kad sam shvatio da Vlada Srbije nije spremna da garantuje sigurnost američke i drugih ambasada u Beogradu i njihovog osoblja. To me je zaista iznenadilo jer od kada sam došao ovde imao sam samo pozitivna iskustva i nailazio na veoma dobar prijem kod ljudi u Srbiji. Ovi neprijatni događaji učinili su da sada osećam da se senka sumnje nadvila nad sve to. Dakle, odgovarajući na vaše pitanje, moram reći da sam nakon tih iskustava postao veoma oprezan. Iako veoma verujem u ljude u Srbiji, u potencijal ove zemlje, u koju smo investirali milione dolara; u koju dolaze naši investitori kreirajući tako radna mesta za njene građane, uvereni da su oni dobri radnici i dobri ljudi; iako naša vojska sarađuje sa vojskom Srbije ne samo zato da bi je obučila da brani Srbiju nego i demokratske interese širom sveta; iako, dakle, osećam ogroman optimizam kad je Srbija u pitanju, na to ovih dana počinje da pada sumnja zbog evidentne nespremnosti srpske vlada da nam garantuje sigurnost. Dakle, odgovor na vaše pitanje bio bi, u najkraćem: pratiću situaciju i videću.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

XS
SM
MD
LG