Treba li Ustav Srbije priznati kosovsku realnost

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o tome da li bi iz Ustava Srbije trebalo izbrisati preambulu u kojoj se govori da je Kosovo pokrajina u sastavu Srbije. Sagovornici su bili dva visoka partijska funkcionera i poslanika skupštine Srbije - Miloš Aligrudić, potpredsednik Demokratske stranke Srbije, i Bojan Kostreš, zamenik predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine.

Bilo je reči o tome da li sadašnja preambula stvara lažni utisak da Srbija ima suverenitet nad Kosovom, da li bi njenim brisanjem bila oslabljena pozicija Srbije u odnosu na Kosovo, da li bi Srbi mogli prihvatiti da im Albanac bude predsednik ukoliko bi Kosovo bilo u okviru Srbije, koliko insistiranje na peambuli otežava evropsku integraciju Srbije, šta za Srbiju treba da bude prioritet - Evropska unija ili Kosovo i da li bi Evropska unija mogla da Srbiju primi u svoje članstvo po kiparskom modelu.

Omer Karabeg: Oni koji su za brisanje preambule kažu da ona nije skladu sa realnošću, dok oni koje je brane kaže da bi njenim brisanjem bila oslabljena pozicija Srbije u odnosu na Kosovo. Kakav je vaš stav?

Što se tiče same preambule, ona u velikoj meri može da uspori Srbiju na njenom evropskom putu, pa bi trebalo razmišljati o mogućoj izmeni ne samo preambule nego i celokupnog ustava.

Bojan Kostreš: Ja moram da kažem da sam još tokom kampanje, koja je prethodila usvajanju Ustava Srbije, bio protiv tog ustava iz prostog razloga što mislim da, ne samo preambula nego i mnogi njegovi elementi, nisu dovoljno kvalitetno urađeni. Što se tiče same preambule, ona u velikoj meri može da uspori Srbiju na njenom evropskom putu, pa bi trebalo razmišljati o mogućoj izmeni ne samo preambule nego i celokupnog ustava.

Miloš Aligrudić: Ovaj ustav sadrži principe i vrednosti koje mi danas smatramo evropskim. Ja neću reći da je tekst ustava Sveto pismo i da je svako slovo nepromenjivo, ali on kao celina predstavlja osnovu pravnog poretka Srbije.

U preambuli se kaže da je pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije i da svi državni organi moraju da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiju u svim unutrašnjim i spoljnopolitičkim odnosima. Neki misle da ćemo zbog ove obaveze državnih organa doći u sukob sa pojedinim državama sa kojima imamo potrebu da sarađujemo, a koje ne smatraju da su Kosovo i Metohija deo Srbije. Zbog toga političari, kao što je gospodin Kostreš, predlažu da se taj sukob reši popuštanjem tako što će se Srbija odreći tog dela svoje teritorije. Mi u Demokratskoj stranci Srbije ne smatramo tako. U svetu postoje brojni konflikti oko teritorije, da pomenem samo nama najbliži - kuparski, koji traju decenijama. Postoje metodi kakao se takvi konflikti uspešno zamrzavaju i rešavaju u međufazama.

Međutim, jedan deo međunarodne zajednice je hteo da se ta stvar prebije preko kolena direktno na štetu interesa Srbije. A jednom otkopčan rajsferšlus vodi ka daljem cepanju integriteta države tako da mi mislimo da takva preambula mora da postoji u ustavu, i ne samo da postoji nego mora i da se poštuje.

Omer Karabeg: Čini mi se da je kritiku preambule najjasnije formulisao Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, koji kaže da ona nije u skladu sa realnošću i da stvara lažni utisak da Srbija ima suverenitet nad Kosovom.

To što u preambuli piše da je Kosovo neotuđivi deo Srbije ne znači da država Srbija ima ingerencije nad tom teritorijom, niti nam to omogućava da njome upravljamo.

Bojan Kostreš: To što u preambuli piše da je Kosovo neotuđivi deo Srbije ne znači da država Srbija ima ingerencije nad tom teritorijom, niti nam to omogućava da njome upravljamo. Bojim se da ćemo u jednom momentu morati da postavimo pitanje da li Srbija treba da odustane od ove ustavne formulacije, što ne znači i odustajanje od namere da se bori za Kosovo i Metohiju, ili od evropskih integracija. Ne vidim način kako možemo sa ovim ustavom i sa ovom preambulom nastaviti evropske integracije. Mislim da nemamo pravo da celu državu i celo društvo uvodimo u nekakav status hibernacije čekajuci desetine godina da se pitanje statusa Kosova reši pravnim putem. Kao što nemamo pravo ni da odustanemo od borbe, u skladu međunarodnim pravom, da Kosovo ostane sastavni deo Republike Srbije.

Ako se olako pristaje na svaki uslov, pa i ovaj, koji je za sada neformalan, kao što je skidanje preambule iz ustava, onda se praktično šalje politička poruka da smo mi, zapravo, spremni da odustanemo od borbe za integritet države.

Miloš Aligrudić: Gospodin Kostreš je rekao načelnu stvar o tome da bi trebalo da se borimo za taj integritet, a nije rekao kako. A ja tvrdim da je ono što piše u premabuli ustava i što obavezuje državne organe Srbije eksplicitan vid te borbe. Interes je Srbije da bude u Evropskoj uniji, to ni mi iz Demokratske stranke Srbije ne sporimo. Problem je samo u tome kako da se bude u Evropskoj uniji. Ako se olako pristaje na svaki uslov, pa i ovaj, koji je za sada neformalan, kao što je skidanje preambule iz ustava, onda se praktično šalje politička poruka da smo mi, zapravo, spremni da odustanemo od borbe za integritet države kako bismo dobili člansku kartu određene međudržavne organizacije, koja je nama potrebna, ali nije sve i svja na ovom svetu. Mi u Demokratskoj stranci Srbije smatramo da je mnogo bolje zauzeti čvrst stav o Kosovu i Metohiji, pa onda u komunikaciji sa Evropskom unijom pokušavati da se pronađe rešenje bilo za potpunu integraciju Srbije u Evropsku uniju bilo za određeni stepen saradnje i zaključivanje bilateralnih ugovora sa Evropskom unijom. Ja se ne slažem sa gospodinom Kostrešom, ali cenim to što vrlo jasno i otvoreno iznosi svoj stav, dok Demokratska stranaka, po našem najdubljem uverenju, misli to što i gospodin Kostreš, ali nije u stanju da taj stav jasno predoči građanima Srbije jer se boji da bi im to donelo strahovit gubitak na izborima.

Albanci ne žele da budu deo Srbije

Omer Karabeg: Postroji li neformalni pritisak Evropske unije da se briše preambula?

Da li bi ljudi u Srbiji prihvatili da albanski jezik bude jedan od službenih jezika u skupštini Srbije? Da li bismo bili spremni da pristanemo da, recimo, ministar odbrane, zamenik premijera ili predsednik skupštine budu Albanci?

Bojan Kostreš: Liga socijaldemokrata Vojvodine nije baš poznata po tome da podleže pritiscima. Naš stav je rezultat razmišljanja o tome šta je najbolje učiniti. Ja ću sada malo da raširim ovu priču. U preambuli piše da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Šta je Srbija učinila da to i dokaže? Šta je Srbija u vreme kada su Kosovo i Metohija bili sastavni deo Srbije uradila da aktivno uključi Albance u svoje institucije i svoj politički život? Pomenuću nekoliko stvari koje najveći broj građana Srbije, čak i onih koji se zalažu za to da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, nije spreman da prihvati. Da li bi ljudi u Srbiji prihvatili da albanski jezik bude jedan od službenih jezika u skupštini Srbije? Da li bismo bili spremni da pristanemo da, recimo, ministar odbrane, zamenik premijera ili predsednik skupštine budu Albanci? I još jednom da ponovim. Mi ne kažemo da se ne treba boriti za Kosovo i Metohoju, da treba odustati, ali nismo spremni da odustanemo od evropskih integracija da bismo se u narednih 10 ili 15 godina borili za to da Srbija vrati svoj suverenitet nad teritorijom Kosova. Na kraju krajeva u centralnom delu Srbije i u Vojvodini živi mnogo više ljudi nego na Kosovu i Metohiji i država mora voditi računa o njihovim interesima. U ovom momentu mnogo je važnije da se borimo za povećanje životnog standarda i kvaliteta života nego da teritorijalni integritet stavljamo u prvi plan. Ne treba od toga odustati, ali to svakako nije, po mom mišljenju, prioritet.

Omer Karabeg: Gospodine Aligrudiću, da li bi Srbija mogla da prihvati da predsednik države bude Albanac?

Oni koji se suprotstavljaju ideji odbrane integriteta često potežu to pitanja da li bismo pristali da jedan od zvaničnih jezika u skupštini bude albanski i da li bismo pristali da predsednik Narodne Skupštine ili Predsednik Republike budu Albanci

Miloš Aligrudić: Srbija bi morala da prihvati da predsednik Srbije bude Albanac jer u ustavu piše da je Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive i da je zasnovana na vladavini prava i načelima građanske demokratije. Naime, oni koji se suprotstavljaju ideji odbrane integriteta često potežu to pitanja da li bismo pristali da jedan od zvaničnih jezika u skupštini bude albanski i da li bismo pristali da predsednik Narodne Skupštine ili Predsednik Republike budu Albanci. Odgovor je - da, ali, ako već govorimo o uvažavanju realnosti, niko ne misli da je to realno. Ne toliko zbog toga što mi ne bismo hteli, koliko zbog toga što kosovski Albanci to u ovom trenutku ne bi želeli i, verovatno, ni u jednom drugom trenutku u bližoj budućnosti. S druge strane, postoji ambicija nekih zemalja u Evopi da mi pokušamo kao da zaboravimo Kosovo i Metohiju i našu težnju za očuvanjem teritorijalnog integriteta i da krenemo putem integrisanja u Evropsku uniju, a da pritom, zapravo, i ne znamo šta integrišemo, koja je to teritorija.

Ako je to teritorija bez Kosova i Metohije, to onda nije Srbija, to se ne zove Srbija. Zbog toga mislim da je krajnje racionalno da zadržimo jasan stav o Kosovu i Metohiji i da pronađemo modus saradnje sa Evropskom unijom kako ne bismo došli u situaciju da se naši potezi tumače kao potezi potpune predaje. Neka to bude ultra brz ulazak, neka mi uđemo u Uniju i za dve godine, ako se budemo ponašali ovako kako nam gospodin Kostreš i njegova stranka predlažu, mi više nikada nećemo biti u poziciji, bar za života naših generacija, da iskamčimo razgovor sa politički organizovanim kosovskim Albancima oko toga kako da uredimo život na zajedničkom prostoru. Na kraju-krajeva, ako pod ponižavajućim uslovima uđete u jednu organizaciju država, onda ćete se uvek nalaziti u neravnopravnom položaju koji neće da se reflektuje samo na političke nego i na ekonomske odnose.

Bojan Kostreš

Bojan Kostreš: Ja ne smatram da je predaja i poniženje prihvatiti realnost, a realnost je da država Srbija, bez obzira na preambulu ustava, nema nikakvog uticaja na život i dešavanja na Kosovu i Metohiji. Meni je žao zbog toga, ali to je tako. Time što smo prihvatili realnost - mi se nismo predali. Insistiranje na grešci je pravljenje još jedne greške. Naš problem je u tome, to kaže i gospodin Aligrudić, što Albanci ne žele da budu deo Srbije. I mi nemamo načina da ih demokratskim putem ubedimo da promene svoje mišljenje, a Miloševićeva ideja sa tenkovima i topovima je dovela do međunarodne intervencije koja nas je skupo koštala. Kada bi, evo da govorim hipotetički, sutra ti isti Amerikanci, koji su danas glavni politički podržavaoci nezavisnosti Kosova, rekli da su promenili mišljenje i da Kosovo treba da bude sastavni deo Srbije kako bismo integrisali Albance koji ne žele da budu u Srbiji?

Miloš Aligrudić: Ceo razvoja događaja oko Kosova kuvan je u određenoj kuhinji i to u Vašingtonu. Prema tome, na vaše hipotetičko pitanje da li bi Albanci prihvatili novu ulogu moj odgovor je - da, ako im tako kaže Vašington. Budite u to uvereni. Inače, hteo bih da upozorim na još jednu stvar. Nedavno je u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope bilo reči o izveštaju Dika Martija o trgovini ljudskim organima. Desila je jedna vrlo interesantna stvar. Na sednici Političkog komiteta gospodin Kinel iz vladajuće partije u Austriji, koji je inače predsednik Odbora za unutrašnje poslove austrijskog parlamenta, rekao je da su on i njegova partija podržali jednostranu nezavisnost Kosova u trenutku kad je ona proglašena, ali da se nakon svega što se kasnije desilo, uključujući i izveštaj Dika Martija, gorko kaje što je to učinio. Zbog toga mi nisu jasna insistiranja da državni organi Srbije odustanu od svoje u ustavnoj preambuli utvrđene obaveze da štite teritorijalni integritet zemlje u trenutku kada dolaze brojne izjave funkcionera nekih država, koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije, iz kojih se vidi da se kaju ili da traže eventualno preispitivanje čitavog stava oko svega toga.

Ne treba dozvoliti tavorenje

Omer Karabeg: Gospodine Aligrudiću, vi kažete da bi pojedine zemlje mogle preispitati svoje stavove. Da li pod tim podrazumevate i mogućnost povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova?

Miloš Aligrudić: Ne. To nisam rekao. Kada bih to rekao bio bih s pravom optužen za politički diletantizam. Ali rekao sam da se stvari pomeraju. I da se one mogu još više pomeriti samo uz našu pomoć, a ne ako mi iz Srbije budemo odmagali. Promena klime može da dovede do toga da se od Srbije više ne traži ni implicitno, ni eksplicitno da se odredi prema Kosovu i Metohiji i da to više ne bude uslov za dalji napredak njenih evrointegracija. Ali da bi se to dogodilo, to jeste da bi se odustalo od sadašnjeg ucenjivanja - o čemu gospodin Kostreš govori otvoreno, ali ne i Demokratska stranka - mi moramo da pomognemo. A to sigurno nećemo učiniti ako nakon izveštaja Dika Martija odustanemo od onog dela ustava u kome stoji da je obaveza državnih organa Srbija da štite integritet svoje države.

Ne slažem se sa gospodinom Aligrudićem da mi pristajemo na ucene Evrope. Nisu to ucene, nego je to prosto naš racionalan stav.

Bojan Kostreš: Hajde da da krenemo od onih stvari oko kojih se ja slažem sa gospodinom Aligrudićem. Nesporno je da je u raspravi na Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope povodom izveštaja Dika Martija, ja mislim čak prvi put, bila podržana stvar koja je u korist Srbije i u korist naših interesa. Ali ne slažem se sa gospodinom Aligrudićem da mi pristajemo na ucene Evrope. Nisu to ucene, nego je to prosto naš racionalan stav. Prema tome, mi treba i dalje da pokušavamo da menjamo političku klimu u Evropi, da tražimo saveznike za ono u šta politički verujemo, da ne priznamo nezavisnost Kosova, ali da, s druge strane, otklanjamo prepreke koje bi mogle da nas usporavaju na evropskom putu.

Omer Karabeg: Gospodine Kostreš, ako bi se pred vas i vašu stranku postavilo pitanje ili - ili, znači, ili Evropska unija ili Kosovo, šta bi bio vaš prioritet?

Bojan Kostreš: Mislim da se pitanje ne može postaviti, pa samim tim ne mogu odgovoriti sa da ili ne. Ali u ovom momentu bi Liga socijaldemokrata Vojvodine uvek trošila energiju na evropske integracije.

Omer Karabeg: Gospodine Aligrudiću, šta je vaš prioritet?

Miloš Aligrudić: Naravno, zaštita integriteta Srbije. Jer, pazite, Evropska unija je samo jedna od brojnih međudržavnih organizacija čiji član možete biti ili ne. Drugo, ne biti formalno član Evropske unije ne znači nemati odnose s tom organizacijom. Na kraju-krajeva, ekonomski interesi obe strane zahtevaju da ti odnosi postoje. E sada, da se vratimo na pitanje da li postoje ucene. Naravno da postoje. Čim gospodin Kostreš govori o tome da se neće odreći evropskih integracija zbog prepreke u preambuli ustava u kojoj se kaže da je pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, iz toga jasno proističe da je od strane evropartnera Srbiji implicitno stavljeno do znanja da svako pominjanje Kosova i Metohije kao dela Srbije predstavlja prepreku evrointegraciji. Ako je to tako, ja ne vidim koji drugi izraz da upotrebim nego ucena. Najbolji način da se ta ucena izbegne je da se na evropske integracije ne gleda u smislu “uradi ili umri“ nego da se svaki postupak meri s obzirom na to koliko donosi štete ili koristi. Ja bih bio najsrećniji kada bi Evropska unija u što skorije vreme prihvatila Srbiju kao punopravnog člana, a statusno pitanje ostavila otvorenim, kao što su nekada uradili sa Kiprom. Međutim, da bismo došli do tog momenta, za koji Evropska unija sad očigledno nije spremna, mi moramo da koristimo određene pozitivne vetrove i pozitivnu klimu koja se stvara u Evropskoj uniji. To je nešto što bi, s obzirom na okolnosti, jedna država koja ne pljuje sama po sebi mogla vrlo lako da postigne. Meni je samo jako žao što se to u Srbiji, ako ostane ovakva konstalacija snaga, neće desiti nego će doći do daljeg urušavanja naše pozicije.

Omer Karabeg: Gospodine Kostreš, da li je, po vama, mogućan kiparski scenario za Srbiju?

Bojan Kostreš: Ne znam da li je u ovom momentu to sprovodljivo, ali naravno da treba ići u tom pravcu. U svakom slučaju za mene su ovom trenutku prioritet evropske integracije koje treba da poboljšaju kvalitet života, a protiv sam toga da idemo u izolaciju i zatvaranje. Ne treba dozvoliti da Srbija tavori narednih 10,15 ili 20 godina čekajući neku pozitivnu klimu ili promenu mišljenja.

Miloš Aligrudić: Nisam za tavorenje, mi treba da budemo vrlo aktivni, ali isto tako moramo voditi računa o tome da ova Srbija mora ekonomski da preživi, a bojim se da koalicija, u kojoj je i partija gospodina Kostreša, to ne radi.