Dostupni linkovi

Besplatna sahrana jedina privilegija ratnih veterana


Protest ratnih veterana u Sarajevu, oktobar 2009.
Sagovornici najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bili su dva veterana iz nedavnog rata na području bivše Jugoslavije - Željko Vukelić iz Novog Sada i Narcis Mišanović iz Sarajeva. Željko Vukelić je predsednik Udruženja učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, a Narcis Mišanović predsednik organizacije demobilisanih boraca sarajevske opštine Novi Grad.

Razgovaralo se o tome kome je rat došao na vrata, a ko je u rat otišao da bi pljačkao, ko su bili najveći ratni huškači, kako se danas osećaju ratni veterani u Srbiji kada država zvanično tvrdi da nije bila u ratu, kako žive demobilisani borci u Bosni i Hercegovini čija je je privilegija što im država obezbeđuje besplatnu sahranu, da li bi nacionalni lideri mogli ponovo povesti ljude u rat, o koaliciji ratnih veterana iz Bosne i Hercegovine, Srbije i Hrvatske koja pomoviše pomirenje, kao i o tome zašto ratni vetrani danas lakše nalaze zajednički jezik nego političari.

Omer Karabeg: Imam utisak da nekadašnji borci, koji su se u nedavnom ratu gledali preko nišana i pucali jedni na druge, danas mogu lakše naći zajednički jezik nego političari.

Željko Vukelić:
Ratni veterani su iskusili svu strahotu rata i zla koje nam se desilo. Zbog toga mi svojim primerom želimo pokazati celom regionu da je tolerancija mogućna i da rat kao način rešavanja problema među narodima mora biti zaboravljen jer nijednom narodu ne donosi ništa dobro.

Narcis Mišanović: Političari nisu okusili rat, nisu svojim očima gledali kako im ginu članovi porodice i prijatelji. Oni su to posmatrali iz svojih toplih kancelarija i ureda i nama naređivali, a mi vojnici to izvršavali. Za razliku od političara, ratni veterani dijele zajedničku bol i patnju i to je ono što nas ujedinjuje. Zato mi jedne druge razumijemo. Ne bih želio da ikada svoje dijete pošaljem u rat da ratuje za bilo koga. Ili da moje dijete mene isprati u rat. Nema težeg trenutka od toga i želio bih da se ni meni, ni bilo kome drugom nikada to ne desi.

Omer Karabeg: Kako ste vi otišli u rat?

Željko Vukelić: Ja sam otišao u rat jer je rat došao na moj prag. Ja sam, inače, rođen u Karlovcu u Hrvatskoj i tamo sam živio do rata. Jednostavno nisam bio svjestan šta je to počelo. Mislio sam - rešiće se to za par dana, sve će opet biti po sta
Ja sam u rat otišao zato što je rat došao meni. Meni je rat 17. juna 1992 godine u 3.45 ujutro došao na vrata sa nekoliko tenkova i transportera u pratnji niških specijalaca.
rom. Nije tako bilo. Kao i mnogi drugi, silom prilika morao sam se uključiti u oružane formacije.

Narcis Mišanović: Ja sam u rat otišao zato što je rat došao meni. Meni je rat 17. juna 1992 godine u 3.45 ujutro došao na vrata sa nekoliko tenkova i transportera u pratnji niških specijalaca. Ja uvijek kažem da ima dvije vrste veterana. Jedni su ušli u rat zato što su morali, jer im je došao na kućni prag, ali ima i onih koji su otišli u rat da bi činili zločine, ubijali i krali.

Omer Karabeg: Koliko je bilo onih koji su u rat išli radi pljačke? Koliko znam, u Srbiji su postojali takozvani vikend ratnici koji su preko sedmice normalno radili svoj posao, a za vreme vikenda prelazili su u Bosnu i Hrvatsku da bi pljačkali?

Željko Vukelić: Činjenica je da su takvi ljudi dolazili autobusima iz Srbije i na područje gde sam ja ratovao. Na moju sreću oni kod nas nisu bili prihvaćeni. Kad bi videli da nema mogućnosti za pljačku, oni bi se pokupili i odlazili iz našeg rejona.

Narcis Mišanović:
Ja sam bio u sarajevskom naselju Dobrinja. Mi smo bili opkoljeni i teško je bilo da tu neko dođe, tako da ja nisam imao prilike da vidim takve ljude. Ali vrlo često bismo znali da su oni stigli. Naime dešavalo se da nam neko s one druge, srpske strane dovikne “Pazite, ovaj vikend mi nismo tu, dolaze ovi sa strane.“ I stvarno, kad bi došli vikendaši, bilo je mnogo teže, bilo je više snajperske vatre, mnogo više ljudi je ginulo.

Omer Karabeg: Znači, postojala je razlika između komšija koji su se nalazili na suprotnim stranama i pljačkaša koji su dolazili sa strane?

Narcis Mišanović: Da, da. Vikendaši su bili zločinci i pljačkaši. Oni bi došli, pobili, pokrali i išli dalje.

Omer Karabeg: Ko su bili najveći ratni huškači?

Željko Vukelić: Najveći ratni huškači bili su mediji. Medijska propaganda je bila neverovatna. Mediji su satanizovali onu drugu stranu i hu
Najveći ratni huškači bili su mediji. Medijska propaganda je bila neverovatna. Mediji su satanizovali onu drugu stranu i huškali ljude.
škali ljude. Pored onih koji su išli u rat radi pljačke bilo je dosta i onih koji su, podstaknuti medijskim pričama o zlodelima one druge strane, dolazili na front da bi, kako su govorili, štitili srpski narod od zla i pokolja.

Narcis Mišanović: Ja bih spomenuo i vjerske vođe. I oni su imali svoj udio u tome. Ili su ćutali ili su dodavali. A ćutnja je za mene i odobravanje. Mislim da veliku odgovornost i krivicu ima svjetska javnost. Oni su pustili da se ovdje bijemo, četiri godine su gledali rat uživo i na kraju se sjetili da ga treba zaustaviti nakon desetina hiljada pobijenih i nestalih. Pa nisu Bosna i Hercegovina i bivša Jugoslavija bogu iza leđa, mi smo nadomak Beča, Rima, Berlina, od evropskih centara dijeli nas nas 800-900 kilometara. Mogli su taj rat mnogo ranije završiti, pa da bude daleko manje žrtava.

Omer Karabeg: Gospodine Vukeliću, kako se danas osećaju ratni veterani u Srbiji kada se zvanično tvrdi da Srbija nije učestvovala u ratu i kakve to posledice ima po njihov status?

Željko Vukelić: Loše. Država ne priznaje tu kategoriju, a mi znamo gde smo bili, vrlo dobro znamo da smo učestvovali u ratu. Jedino ratni invalidi imaju osnovnu zdravstvenu zaštitu, dok o banjskom lečenju, rehabilitaciji ili pshijatrijskoj pomoći u slučajevima PTSP-a (postraumatskog stresnog poremećaja) ne može biti ni govora.

Omer Karabeg: Gospodine Mišanoviću, kako danas žive demobilisani borci u Bosni i Hercegovini?

Narcis Mišanović: Kako? Mi smo smo najugroženija vrsta na planeti Zemlji. Jedino imamo besplatnu sahranu. To je jedino što nam država daje.
Mi smo prevareni, izmanipulisani i odbačeni. Jako, jako loše se osećamo. Mi smo u taj rat poslani da branimo državu, mnogi od nas su izginuli, a oni koji su preživeli potpuno su obespravljeni.


Željko Vukelić: Mi smo prevareni, izmanipulisani i odbačeni. Jako, jako loše se osećamo. Mi smo u taj rat poslani da branimo državu, mnogi od nas su izginuli, a oni koji su preživeli potpuno su obespravljeni.

Narcis Mišanović: I veliki broj bivših boraca Armije Bosne i Hercegovine osjeća se prevarenim. Nisu nam dali ništa od onoga što su nam obećali. Mi smo ljudi bez ikakvih prava.

Preživljavanje

Omer Karabeg: Od čega danas žive demobilisani borci?

Narcis Mišanović: Većinom idu na javne kuhinje, jedan manji dio radi i redovno prima plaću, a dosta je onih koji rade, a ne primaju plaću. Radi čovjek kod privatnika pet, šest mjeseci, pa mu onda gazda da pola plaće, a kad borac upita: “Šta je s ovih četiri i po mjeseca“?, gazda kaže: “Nema“. Onda tom čovjeku ne preostaje ništa drugo nego da kopa po kontejenerima.

Željko Vukelić
Željko Vukelić: Ne znam od čega žive ratni veterani u Srbiji. To je čarolija kako oni preživljavaju. Nemaš kome da se obratiš za pomoć i kažeš: “Moja je porodica ugrožena, djeca su mi gladna, tražim bilo kakav posao“. Niko te neće saslušati, a kamo li pomoći.

Omer Karabeg: Ko je najviše profitirao u nedavnom ratu, a ko su najveći gubitnici?

Narcis Mišanović: Ratni profiteri, a zna se ko su oni. To su ljudi koji su tokom rata i nakon njega bili na vlasti ili blizu vlasti. Oni danas dobro žive, voz
Najpošteniji svijet je danas najugroženiji. Pošteni ljudi su danas došli dotle da moraju da rove po kontejnerima.
e dobra auta, imaju kuće sa kamerama koje su ograđene velikim ogradama. Znam mnoge koji su prije rata bili niko i ništa, a danas imaju kule i vile, žive na visokoj nozi kao u onim američkim serijama. Ne možeš da povjeruješ da neko u Bosni i Hercegovini vozi takva kola i ima tolike nektetnine. To je nevjerovatno. To danas najviše bode oči ljudima koji su sa puškom u ruci branili ovu zemlju. Oni su danas na margini. ...Najpošteniji svijet je danas najugroženiji. Pošteni ljudi su danas došli dotle da moraju da rove po kontejnerima. ....

Željko Vukelić: Situacija je ista svugde u regionu. Sve je to ista škola. Svi ti enormni bogataši koji ne znaju šta imaju isplivali su za vreme rata i nakon rata. Da neko ima volju i želju da to ispituje, lako bi se moglo utvrditi kako su se oni obogatili. Ali njih štiti država, oni su povezani sa političarima i niko im ništa ne može. Kao što su kriminalci u regionu međusobno povezani tako i ovi tajkuni jedni drugima nameštaju poslove. Oni žive u raskoši, dok narod jedva preživljava.

Omer Karabeg: Gospodine Vukeliću, vi ste pomenuli da u Srbiji ima veterana koji boluju od PTSP-a. Kako se država odnosi prema njima? Da li im pomaže?

Željko Vukelić: Nikako. Ovde u Srbiji se ta bolest zvanično ne priznaje. Bilo je nekih najava da će država da izdvoji neka sredstva da pomogne tim ljudima, ali kao da se stalo, niko više o tome ne govori, niko ništa ne preduzima.

Omer Karabeg: Imaju li ti ljudi ikakvu medicinsku pomoć?

Željko Vukelić: Leče ih samo medikamentima, to je jedina terapija koja im se prepisuje. Ima jedna nevladina organizacija koja pokušava da im na neki način pomogne. U Novom Sadu postoji Centar za ratnu traumu, to je jedna volonterska organizacija koja okuplja psihijatre spremne da pomognu ratnim veteranima obolelim od PTSP-a. To je jedino za što znam da postoji u Srbiji.

Narcis Mišanović: Broj demobilisanih boraca oboljelih od PTSP-a u Bosni i Hercegovini se naglo povećao 2009. i 2010. godine. Treba da prođe desetak godina od rata da bi se pojavila ta trauma tako da sada ima veliki broj oboljelih. U takvim porodicama dolazi do raspada. Pate oboljeli veterani, pate ljud
A porodice oboljelih vetrana su tempirane bombe koje samo kucaju i čekaju da eksplodiraju.
i koji ih okružuju, a najviše djeca. Pitate da li iko pomaže tim ljudima. Ministarstvo štampa brošure i organizira seminare - i to je sve. Kao da se brošurama i sa nekoliko seminara može riješiti taj problem. Za to trebaju ekipe stručnih ljudi kojima se oboljeli veterani mogu obratiti. Teško je čovjeku otići u lokalni dom zdravlja, gdje ga svi znaju, predati knjižicu i reći: “Trebam kod psihijatra“. Odmah će neko reći: “Eno ga pobudalio“. Tim ljudima treba diskretno prići, razgovarati s njima, jer će se oni sami teško odlučiti da odu kod psihijatra. Ali od toga nema ništa, samo neke brošurice. A porodice oboljelih vetrana su tempirane bombe koje samo kucaju i čekaju da eksplodiraju.

Približavanje

Omer Karabeg: Bivši borci iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine se poslednjih godina sve više susreću. Oni imaju i svoju koaliciju koja je osnovana sa namerom da promoviše mir u regionu. Kako su izgledali vaši prvi susreti?

Željko Vukelić: Ti prvi susreti su na neki način bili stisnuti i napeti, stalno smo mislili kako će druga strana reagovati. Međutim, sve nas muče zajednički problemi. Kad smo počeli da razgovaramo napetost je polako počela da popušta. Jer, niko od nas nije došao na taj susret da raspravlja o tome ko je prvi počeo rat nego da razgovaramo o tome kako prevazići zlo i patnje koje nam je doneo taj rat. Tu je veliku ulogu odigrao Centar za nenasilnu akciju iz Sarajeva koji je nas je spojio i pomogao nam da napravimo prve korake, da se približimo jedni drugima.

Narcis Mišanović
Narcis Mišanović: Moj prvi susret sa veteranima iz Srbije i Hrvatske bio je na Jahorini upravo posredstvom Centra za nenasilnu akciju iz Sarajeva. I vjerujte, kad sam krenuo, bilo me je strah. Ali želio sam da odem, želio sam da čujem i onu drugu stranu. Shvatio sam da se moram osloboditi svake mržnje. Jer, ako u sebi nosim mržnju u sebi, ja sam onda potencijalna bomba za ovo društvo. Rekao sam sebi - idem da i njih čujem. Ne treba suditi dok ne čuješ i ne vidiš. Prvi susret je bio je težak i stresan, ali poslije nekoliko sati razgovora sve se promijenilo. Mi smo počeli razgovarati o stvarima koje nas danas muče, nismo ulazili u raspravu o tome šta je bilo. Neka se time bave istoričari. Oko jedne stvari smo se odmah svi složili - najvažnije je da živimo u miru. Nema drugog puta osim mira. Ko danas ratuje u Evropi? Što bismo mi bili jedine lude koje ratuju?

Omer Karabeg: Da li održavate međusobne kontakte i mimo ovih susreta koje organizuje Centar za nenasilnu akciju?

Željko Vukelić: U početku nas je na tim susretima bilo veoma malo. Nakon što smo se upoznali ostali smo u kontaktu i produbili naše prijateljstvo. Došli smo na ideju da oformimo koaliciju da bismo što više veterana uključili u našu akciju
Želimo da okupimo veterane koji su voljni da doprinesu izgradnji mira na ovom prostoru i prevazilaženju predrasuda koje imamo jedni o drugima, da prestanemo da pričamo o četnicima, balijama i ustašama.
. Želimo da okupimo veterane koji su voljni da doprinesu izgradnji mira na ovom prostoru i prevazilaženju predrasuda koje imamo jedni o drugima, da prestanemo da pričamo o četnicima, balijama i ustašama. Moramo eliminisati te predrasude, a to možemo učiniti jedino ako se družimo. Kada ljudi sjednu i počnu da razgovaraju barijere se prevazilaze i ljudi ponovo postaju ljudi. Bez ikakve mržnje slušaju šta priča druga strana, čak i sa razumevanjem za njihove patnje.

Narcis Mišanović: Moj kolega Željko iz Novog Sada dolazi u Sarajevo. Nazove me i kaže: “Eto mene“. Ja ga dočekam, dođe kod mene kući, prošetamo Sarajevom, odemo na Baščaršiju na ćevape. Idem i ja Novi Sad. Skoro sam bio, baš mi je bilo lijepo.

Predrasude


Omer Karabeg: Od rata je prošlo više od 15 godina. Osećate li da još uvek postoji mržnja koja je ljude vodila u rat?

Željko Vukelić: Postoji. Ima još dosta veterana koji žive sa predrasudama i prenose ih svojoh deci. Takvi ljudi mogu biti lak plen onih koji priželjkuju sukobe. Pokušavamo da ih okupimo, govorimo im da ne smeju da žive u prošlosti, da mržnja ne vodi nigde, da ne treba da slušaju političare, nego da se okrenu budućnosti svoje familije i dece.

Narcis Mišanović: Svakako da još ima ljudi koji mrze, ali srećom ne u velikom broju. Oni i dan danas žive u 1993. godini. Mi iz koalicije pokušavamo da radimo s njima , da ih privučemo sebi, da ih izvučemo iz 1993. godine i uvedemo u 2011.

Omer Karabeg: Mislite li da bi, nakon svih krvavih tragedija kroz koje je ovaj region prošao, nacionalni lideri ponovo mogli povesti ljude u rat?

Narcis Mišanović: Ne, ne. To sa sigurnošću mogu da kažem. Vjerujte da ne.

Željko Vukelić: Da li bi ih mogli povesti, ne znam, ali da se rodi ta
Mi dobro znamo da rat donosi zlo svima, da obični ljudi od njega nemaju nikakve koristi već samo patnju i da rat donosi korist jedino profiterima.
kva ideja verujem da je moguće. A koliki bi odziv bio, to je veoma teško reći. Ja mislim da bi se puno, puno manji broj ljudi odazvao. U svakom slucaju čuo bi se naš glas, glas veterana. Mi dobro znamo da rat donosi zlo svima, da obični ljudi od njega nemaju nikakve koristi već samo patnju i da rat donosi korist jedino profiterima. Većina ljudi dobro zna kako sada žive i kako su živeli pre rata.

Omer Karabeg: Mogu li ljudi na ovim prostorima živeti u miru, bez rata, poštujući jedni druge?

Narcis Mišanović: Ako je suditi po političarima, onda to nije moguće. A, ako gledate situaciju na terenu, vidite da je to moguće. I živi se. Odmah nakon rata postojao je zid među nama. Ali, kako je vrijeme odmicalo, polako smo uviđali da ne možemo jedni bez drugih i taj zid se ruši. Ljudi iz Sarajeva kupuju stanove u Istočnom Sarajevu jer su tamo jeftiniji i žive tu sasvim normalno, niko ih ne dira. Ovi iz I
Kad gledam televiziju, da ne živim u Sarajevu i u BiH, rekao bih da ovdje niko nikoga ne voli, da ovdašnji ljudi samo što se međusobno ne poubijaju. U kojoj ja državi živim? Oni pričaju jedno, a ja živim ovdje i znam da nije tako.
stočnog Sarajeva su povratili svoje stanove u gradu i tu žive, rade, neki ne rade, kao i svi mi. Priča o nacionalnoj ugroženosti i o tome kako ljudi ne mogu zajedno je politička farsa, to političari pričaju ne bi li što duže ostali na vlasti. Kad gledam televiziju, da ne živim u Sarajevu i u Bosni i Hercegovini, rekao bih da ovdje niko nikoga ne voli, da ovdašnji ljudi samo što se međusobno ne poubijaju. U kojoj ja državi živim? Oni pričaju jedno, a ja živim ovdje i znam da nije tako. Naravno da ima jedan manji broj ljudi koji ne žele da žive zajedno, ali je bitno šta misli većina. Život u jednoj sredini kreira većina, ne manjina, a većina ljudi želi da živi normalno i u miru. I to je najbitnije.

Željko Vukelić: Ja mislim da su su ratni veterani ličnim primerom pokazali da se mogu prevazići ratne traume i da se može normalno živeti. Dosta onih koji na našu saradnju i druženje gledaju s nevericom: “Kako to, do juče ste pucali jedni na druge, a sad se sastajete i družite“. Baš zbog se i družimo, da prevaziđemo ono što je bilo u prošlosti, da naša deca nikad to ne dožive, da na ovim prostorima nikada više ne bude rata, ni krvoprolića.

Narcis Mišanović: Ne mora se danas niko voljeti, ali moramo se poštovati. Moramo poštovati onoga koji pored nas živi i prihvatiti da i on mora da bude slobodan isto onoliko koliko i mi. Poštujmo se i to je dovoljno.

Pogledajte komentare (14)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG