Mediji: Vraća li se vrijeme Miloševića i Tuđmana

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o slobodi medija u Srbiji i Hrvatskoj. Sagovornici su bili Zdenko Duka, predsednik Hrvatskog novinarskog društva, i Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Bilo je reči o tome da li sadašnje stanje u medijima u Srbiji i Hrvatskoj podseća na Miloševićevo i Tuđmanovo vreme, koliko su Miloševićevi i Tuđmanovi novinari danas prisutni na medijskoj sceni, zašto se svaka vlast oslanja na ljude poput Aleksandra Tijanića i Hloverke Novak-Srzić, kakav je uticaj na medije kabineta predsednika Borisa Tadića i ureda premijerke Jadranke Kosor, kako se štampa, radio i televizija kontrolišu preko marketinskih agencija, zašto se u Srbiji ne zna ko su vlasnici većine novinskih kuća, o takozvanom patriotskom novinarstvu, kao o fizičkim napadima na novinare koji misle svojom glavom.

Omer Karabeg: Poslednjih godina situacija u medijima u Srbiji i Hrvatskoj sve se više pogoršava. Pritisci na štampu, radio i televiziju su sve veći, a kritike je sve manje, jer oni koji se usude da kritikuju vlast loše prolaze. Novinari koji misle svojom glavom često su izloženi fizičkim napadima. Po nekim mišljenjima ovo sadašnja stanje u medijima može se porediti s onim kakvo je bilo devedestih godina. Gospodine Obradoviću, podseća li vas sadašnja situacija u medijima na Miloševićevo vreme?

Vukašin Obradović: Kako da ne. Ako pogledamo situaciju na medijskoj sceni, naćićemo mnogo sličnosti s tim periodom za koji smo mislili da je daleko iza nas. Poslednji događaj, prebijanje uglednog kolumniste “Vremena“ Teofila Pančića, podseća nas na najružnija vremena iz Miloševićevog perioda. S druge strane, sve je veća kontrola nad medijima kako države tako i otuđenih centara moći, tako da ja mislim da od 2000. godine do danas situaciji na medijskoj sceni Srbije nije bila gora.

Omer Karabeg: Gospodine Duka, da li se ovo sadašnje stanje u hrvatskim medijima može porediti sa Tuđmanovim vremenom?

Zdenko Duka: Ne bih ga baš s tim usporedio, jer je tada vlasnici medija bili drukčiji. Svi glavni mediji, ili skoro svi, tada su bili u rukama države i na njih se moglo najdirektnije pritiskati. To se i radilo. Sada od državnih medija imamo samo Hrvatsku radioteleviziju, nad kojom se doista vrši kontrola, zatim Vjesnik“, koji je, zapravo, jedan poraženi list, i državnu agenciju Hinu. Sve drugo je u rukama privatnih vlasnika. Naravno da i danas imamo kontrolu, ali ona je, tako da kažem, vlasničkog tipa. Ona se sastoji u tome da se proizvodi zabavno novinarstvo kako se ne bi govorilo o relevantnim društvenim temama. Poruka je - ne otvarati bolne društvene teme nego sve baciti na zabavu. Danas nisu više zanimljive društvene i socijalne teme. Forsira se zabavno novinarstvo da bi vlast lakše vladala.

Omer Karabeg: Ali u Tuđmanovo vreme je postojao “Feral Tribune“, a danas ga više nema.

Zdenko Duka: Točno. Danas svi mediji nalikuju jedan na drugog, što prije nije bio slučaj. U Hrvatskoj nema novina koje nešto znače, koje su potpuno drugačije od drugih i koje vode društvenu priču.

Omer Karabeg: Koliko su Miloševićevi novinari danas prisutni u medijskom prostoru Srbije?

Vukašin Obradović: Miloševićevi novinari nikad nisu ni nestali iz medijskog prostora Srbije, jer nikada nije sprovedena lustracija ni u novinarstvu, ni u drugim društvenim oblastima. Miloševićevi novinari su samo promenili tabor, a njihova praksa je ostala ista. Svaka pažljivija analiza će pokazati da su gotovo u svim medijima ostali isti oni ljudi koji su tamo bili i u periodu Miloševićeve vladavine. S druge strane, za razliku od Hrvatske u kojoj je, kao što je kolega Duka rekao, jasno vlasništvo, u Srbiji se danas ne zna ko su vlasnici medija. To se pokazalo na primeru “Večernjih novosti“ kada je nedavno otkriveno da je jedan od vlasnika tog lista tajkun Milan Beko. Već dve godine u vladinim fijokama stoji zakon o zabrani koncentracije u medijskoj sferi upravo zbog toga da bi se sakrilo pravo vlasništvo nad medijima. Apsurd je da se u Srbiji ne zna ko su vlasnici većine medija. To omogućava manipulacije, pritiske političkih grupa, raznih službi i tajkuna. To je, zapravo, recept koji je nasleđen iz Miloševićevog perioda.

Zdenko Duka: Ni u Hrvatskoj nije puno drukčija situacija nego u Srbiji. Tuđmanovih novinara ima. Najizrazitiji primjer je Hloverka Novak- Srzić, koja je nedavno ponovno izabrana za šeficu programa Hrvatske televizije, mada su neki od njih pali u drugi plan i više nemaju dominantnu riječ. Naravno da lustracija nije provedena ni u Hrvatskoj, kao ni u jednoj od zemalja regiona. Lustracije nije bilo ni u periodu tranzicije iz socijalizma, a ni nakon teških, crnih i krvavih 90-ih godina.

Domanovićeva Srbija

Omer Karabeg: Rekao bih da postoji dosta sličnosti između dve državne televizije, to se danas zove javni servis, u Srbiji i Hrvatskoj. Obe su apolegetske prema vlasti, a vode ih ljudi koji su služili bivšim režimima - Aleksandar Tijanić Miloševiću, a Hloverka Novak-Srzić Tuđmanu.

Vukašin Obradović: U Srbiji nije jasno definisan položaj javnog televizijskog servisa. Iz te činjenice proizlazi niz problema koji opterećuju uređivačku politiku Radio televizije Srbije. To, u krajnjoj liniji, omogućava da se na njenom čelu nađe gospodin Tijanić, koji je bio, zapravo, deo svake vlasti, ne samo Miloševićeve. Međutim, nije to samo personalni problem. U pitanju je atmosfera koja vlada u društvu, i u medijima. Navešću vam dva primera, rekao bih, banalna, ali koji dosta govore o društvenom kontekstu u kome se nalazi novinarstvo u Srbiji. Naime, predsednik Hrvatske Josipović se prilikom nedavne posete Subotici u jednom trenutku sapleo i pao. Bezazlen događaj, međutim, neko je iz okruženja predsednika Tadića naredio, odnosno, kako se to kaže, zamolio medije u Srbiji da tu vest i taj snimak ne objavljuju. I, naravno, gotovo nijedan medij u Srbiji nije to učinio, iako su to objavili svi mediji u Hrvatskoj. Ili drugi slučaj. Sud je nedavno kaznio list “Čačanske novine“ novčanom globom od 180.000 dinara zato što je objavio humoresku u kojoj se prepoznao bivši ministar Velimir Ilić. To nije više ni Miloševićeva, već, rekao bih, Domanovićeva Srbija.

Omer Karabeg: Kako objašnjavate dugovečnost Hloverke Novak -Srzić. Ona je bila vodeći novinar i u Tuđmanovo vreme, i kad je Socijademokratska partija bila na vlasti, i kada je Hrvatska demokratska zajednica ponovo došla na vlast - i evo sada je ponovo izabrana na vodeću funkciju?

Zdenko Duka: To je ta poznata prilagodljivost onih novinara kojima vlastito uvjerenje i profesionalizam nisu na prvom mjestu. Oni se prilagođavaju svakom režimu i gledaju da uhvate poziciju. Hloverka Novak-Srzić je u svakom slučaju vrlo spretna osoba kojoj se ne mogu osporiti određene novinarske kvalitete. Ona je, naprosto, zbog svoje spremnosti da odradi svaki zadatak rado viđena od političara. Na njeno ponovno imenovanje na vodeću funkciju u Hrvatskoj televiziji samo pet mjeseci nakon što je bila smjenjena - presudan je bio utjecaj politike. Njenom imenovanju je prethodila prijetnja vlade da će pretplata biti smanjena za 25 posto. Poruka je bila - vidite šta vam možemo napraviti ako ne budete pratili politiku vlade i HDZ-a. I onda je nekoliko dana nakon toga Hloverka Novak-Srzić ponovo postavljena za šeficu programa.

Omer Karabeg: Na koji način vlast danas kontroliše medije? Nema direktne cenzure, nema naređivanja, nema partijskih komisija koje pregledaju tekstove, kako se to sada radi?

Vukašin Obradović: To se radi na nekoliko načina. Najtransparetnija je ona vrsta kontrole gde je država vlasnik dela akcija kao što je to slučaj u “Politici“ i “Večernjim novostima“. Međutim, danas je dominantna posredna kontrola koja se vrši preko tajkuna bliskim vladajućim strukturama. Evo, kako to praktično izgleda. Kad je Brankica Stanković, novinarka Televizije B-92, napravila seriju o poslovima srpskog tajkuna Miškovića, istog trenutka su povučene sve reklame i ta televizija se našla u jako teškoj situaciji. Dakle, postoje neposredni i posredni kanali kojima vlast kontroliše medije. Danas je u Srbiji teško naći medij koji nije makar delimično pod uticajem ili vladajuće strukture, ili jedne od političkih stranaka.

Zdenko Duka: U Hrvatskoj se kontrola provodi na sličan način. Iako su mediji u Hrvatskoj uglavnom privatni, političari na njih i dalje imaju veliki utjecaj, jer su vlasnici medija gotovo bez izuzetka u dogovoru sa vladajućim političarima i njima bliskim biznismenima. Političari čine razne usluge vlasnicima medija, a ovi im onda uzvraćaju tako što ih u svojim novinama štite i promoviraju.

Omer Karabeg: Najveći vlasnik medija u Hrvatskoj je Nino Pavić i njegova kompanija Europapress Holding. Kakve to posledice ima na slobodu pisanja, na nezavisnost novinara?

Zdenko Duka: Njegovi novinari nisu skroz slobodni. Kad su njegovi interesi u pitanju, onda se neke teme ne smiju otvarati.

Latentni nacionalizam

Omer Karabeg: Koliki uticaj na medije ima kabinet predsednika Tadića? Pomenuli ste intervenciju Tadićevih ljudi da se ne objavi vest da se okliznuo predsednik Josipović, ali tu se nije radilo o politici, to je više bila stvar etikecije. Da li oni intervenišu i u krupnim političkim stvarima?

Vukašin Obradović: Slažem se da je ovaj incident sa gospodinom Josipovićem bio bizaran, ali, ako svi do jednog poslušaju savet kabineta predsednika Republike i to ne objave, možemo samo da pretpostavimo šta se događa kad su u pitanju ozbiljnije teme. Međutim, uticaj kabineta predsednika Republike Srbije ide pre svega preko marketinga. Predsednik Tadić je okružen ljudima koji se jako dobro razumeju u marketing. Srpska politička i medijska scena se sve više pretvara u marketinško polje gde se spinuje, gde jedna afere prekriva drugu. S druge strane, kao i u Hrvatskoj, pažnja se odvlači od ozbiljnjih tema. Na ekranima se vrte razni reality show-i čiji je cilj skretanje pažnje sa najvažnijih tema koje muče građane - a to su nezaposlenost, siromaštvo i teška ekonomska situacija. Sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su to teme koje ljude najviše interesuju.

Omer Karabeg: Meni je najbolja potvrda koliki je uticaj kabineta predsednika Tadića i ljudi oko njega ovo što se sada objavljuje povodom mišljenja Međunarodnog suda pravde o Kosovu. Vrlo malo medija se usudilo da protivreči zvaničnom tumačenju Tadića i Jeremića da sud nije potvrdio legalnost nezavisnosti Kosova. Malo ko je imao hrabrosti da kaže: “Ljudi, car je go“.

Vukašin Obradović: Ne bih da povlačim nikakve veštačke paralele sa Miloševićevim periodom, ali mene to podseća na 1999. godinu, kada je Milošević proglasio pobedu nad NATO paktom i svi mediji u njegovoj službi su slavili tu pobedu. Danas retko gde možete pročitati ozbiljnu analizu onoga što se desilo pred Međunarodnim sudom pravde, ko je odgovoran za taj poraz, kao ni analizu najnovijeg poteza vlade - predlaganje rezolucije Generalnoj skupštini Ujednjenih nacija. Očigledno je da je zvanična Srbija pretrpela pravi fijasko pred Međunarodnim sudom pravde, ali to je opasno i nepreporučljivo reći jer dolazite u situciju - eto još jedne sličnosti sa Miloševićevim vremenom - da vas proglase da niste patriota, da se odričete Kosova, da ste izdajnik, a izdajnici prolaze kao Teofil Pančić.

Omer Karabeg: Koliko je u Hrvatskoj jako patriotsko novinarstvo?

Zdenko Duka: Dosta je jako, posebno kad je riječ o Haškom sudu za ratne zločine i suđenjima hrvatskim generalima. Rekao bih da ni srpsko, ni hrvatsko novinarstvo ne daju pravu sliku onoga što se događa u Haškom tribunalu. Tu se vidi taj loši patriotizam ili patriotizam u navodnim znakovima. Latentni nacionalizam je prisutan u hrvatskim medijima i lako ga je probuditi.

Omer Karabeg: A da li ured premijerke Jadranke Kosor ima uticaj na medije u Hrvatskoj. Da li mediji poslušaju gospođu Kosor kada im da neku sugestiju?

Zdenko Duka: Kako kada. Međutim, rekao bih da je raniji premijer Sanader imao veći utjecaj na medije. On je na prikriveniji i lukaviji način kontrolirao medije nego što to sada radi Jadranka Kosor.

Omer Karabeg: U Srbiji su nezavisni novinari izloženi pretnjama i fizičkim napadima. Pomenuli smo najnoviji slučaj Teofila Pančića, pre tri godine u stan Dejana Anastasijevića ubačena je bomba, ubice Slavka Ćuruvije, Milana Pantića i Dade Vujasinović još uvek nisu pronađene iako su se ta ubistva dogodila pre više od decenije. Policija je ovih dana uhapsila napadače na Pančića. Verujete li da je to neki preokret u ponašanju policije i vlasti i da bi uskoro mogli biti rešeni i ostali slučajevi?

Vukašin Obradović: Mislim da je još rano donositi takve zaključke. Uhapšena su dvojica napadača, ali tek kada saznamo ko su nalogodavci moći ćemo reći da policija dobro radi svoj posao. Mislim da je naivno verovati da su ta dvojica mladića pročitali kolumnu Teofila Pančića, naljutili se, ušli u autobus i prebili ga gvozdenom štanglom. Očigledno je da neko stoji iza toga i mi se ne možemo zadovoljiti zvaničnim objašnjenjem da su to pripadnici nekih desničarskih organizacija. Tražimo da se utvrdi ko stoji iza ovog napada i da se procesuiraju ne samo napadači nego i nalogodavci. Naravno, i dalje ostaju nerasvetljena ubistva Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića, kao i pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića i njegove porodice. I vlast, i policija, i pravosuđe će morati još dosta toga da urade na rešavanju ovih slučajeva da bismo im poverovali da zaista žele da zaštite novinare. Jer u Srbiji je već dugo na snazi sistem držanja novinara pod kontrolom. Novinari su slobodne mete, možete ih napadati bez ikakvih sankcija, jer, kada su se događali napadi i ubistva novinara, vlast se je pravila nevešta i trudila se da to zataška. Posledice takvog sistema su porazne - u Srbiji danas istraživačko novinarstvo postoji samo kao ekscesna pojava. Novinarstvo se obično svodi na idolopoklonstvo prema određenim političkim strankama, ekonomskim centrima moći, vladi i predsjedniku Republike. Poruka koja se salje novinarima je jasna - morate biti poslušni, inače će vam se dešavati ono što se desilo vašim kolegama.

Omer Karabeg: Pre dve godine u Zagrebu je pretučen novinar Dušan Miljuš koji je pisao o kriminalu i, koliko znam, nisu pronađeni ni izvršioci, ni naručioci.

Zdenko Duka: Točno je to. Mi stalno na to podsjećamo policiju i ministra unutarnjih poslova Tomislava Karamarka. Oni tvrde da znaju kom krugu pripadaju i izvršitelji i naručitelji, ali da nemaju dovoljno dokaza da ih uhapse. Ali nadajmo se da ubuduće neće biti tako. Hrvatska je pred ulaskom u Europsku uniju, a jedna od zadaća koju je Brisel postavio Zagrebu, kad je riječ o pravosuđu, je zaštita novinara i sankcioniranje slučajeva napada na novinare.

Arhiva emisija MOST

*****
Možda bi vas mogli zanimati i tekstovi
Mediji: Razlučiti uloge u ratnom huškanju
Mediji kao pokretači ratnih zločina