Dostupni linkovi

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je ko vlada medijima u Hrvatskoj i Srbiji. Sagovornici su bili Stjepan Malović, profesor novinarstva na sveučilištima u Zadru i Dubrovniku, i Rade Veljanovski, docent na katedri za novinarstvo Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Razgovaralo se o tome zašto je nezavisno novinarsvo u krizi, na koji način vlast i tajkuni kontolišu medije, zašto je ponovo u usponu takozvano patriotsko novinarsvo koje je dominiralo ratnih devedestih godina, o ulozi žute štampe u prljavim političkim kampanjama, kao i o tabu temama u srpskom i hrvatskom novinarstvu.

Omer Karabeg: Da li je nezavisno novinarstvo danas u krizi? Oni koji to tvrde ukazaju da je u medijima sve manje kritike na račun vlasti.

Ja sam gotovo uvjeren da je nezavisno novinarstvo u Hrvatskoj, ako ne u dubokoj krizi, onda praktički ga sve manje i manje ima

...
Stjepan Malović: Ja sam gotovo uvjeren da je nezavisno novinarstvo u Hrvatskoj, ako ne u dubokoj krizi, onda praktički ga sve manje i manje ima. Činjenica je da se mediji sve više bave efemernim stvarima i da je sve manje oštrih, utemeljenih i pravih kritika kako na račun vlasti, tako i na neka društvena kretanja.

Rade Veljanovski: Kad je reč o Srbiji, moramo, nažalost, da konstatujemo da više ne postoji ono što smo devedestih godina podrazumevali pod pojmom nezavisnih medija koji su uprkos torturi režima uspevali da se bore za neke prave stvari, za neke prave vrednosti. Nešto od toga je ostalo, ali samo u bledim naznakama.

Omer Karabeg: Koliki je danas uticaj vlasti na medije u Hrvatskoj? Da li vlast kontroliše medije?

Stjepan Malović: Da ste me to pitali prije petnaestak godina, odgovor bi bio jednoznačan i vrlo jednostavan: da, vlast itekako utječe na medije. Međutim, danas su se pojavile neke sasvim nove sile - vlasnici medija, oglašivači, neki centri moći, koji su toliko utjecajni, a tako malo poznati javnosti, da mi, ustvari, više ne znamo tko nam kontrolira medije.

Omer Karabeg: A da li vlada ima uticaja na vlasnike medija, da li preko njih može da ih kontroliše?

Stjepan Malović: Mislim da je to obostrano. Može se čak kazati da neki utjecajni, vrlo utjecajni magnati više kontroliraju vlast nego što ona kontrolira njih.

Rade Veljanovski: Slična je situacija i u Srbiji. To se više ne radi na način kako je to bilo devedesetih godina i pre toga. Dakle, nema toga da vlast direktno nešto zahteva ili zabranjuje. Ali ne treba zaboraviti da je jedan broj medija još uvek u vlasništvu države. Recimo, list Politika, jedan od najstarijih medija u Srbiji, još uvek je 50 procenata u vlasništvu države, a Večernje novosti oko 30 procenata, mada se ne zna ko je vlasnik onog ostalog dela tog lista, dok su lokalni mediji pod direktim uticajem opštinskih vlasti. Do pre nekoliko godina vlada je direktno imenovala direktora Javnog servisa Radio Televizije Srbije, iako je zakon nalagao nešto sasvim drugo, a država i danas ima direktan uticaj na imenovanje glavnog i odgovornog urednika lista Politika. Za mnoge medije se ne zna ko su vlasnici i, naravno, da tu postoji sprega novih kapitalista, ili ako hoćete tajkuna, i vlasti.

Omer Karabeg: Koliki je uticaj na medija najvećeg srpskog tajkuna Miroslava Miškovića?

Rade Veljanovski, docent na katedri za novinarstvo Fakulteta političkih nauka u Beogradu:"Kada je reč o Srbiji, moramo, na žalost, da konstatujemo da više ne postoji ono što smo devedesetih godina podrazumevali pod pojmom nezavisnih medija."
Rade Veljanovski: Pošto u Srbiji ne postoji registar vlasništva medija, vlasnici uspevaju da prikriju svoje vlasništvo, pa se ne zna u kojoj meri najveći bogataši u Srbiji poseduju medije. Može se samo pretpostavljati da jedan broj novobogataša ima kapital u medijima, ali to nigde nije evidentirano. Može se, doduše, iz sadržaja i konteksta nagađati ko na koga koga utiče, ali se ništa ne može dokazati.

Omer Karabeg: Da li Nino Pavić, predsednik Europapreš Holdinga, kompanije koja poseduje glavne novine u Hrvatskoj, ima uticaj na uređivačku poltiku listova?

Stjepan Malović: On će javno kazati da nema i da on to prepušta svojim novinarima. Međutim, to je nešto što je neizbježno u našem shvaćanju uloge vlasnika iliti nakladnika. Premda je zakon vrlo jasno razlučio ulogu nakladnika i odredio nezavisnost uređivačke politike, naši nakladnici, odnosno vlasnici, a pogotovo oni koji su potekli iz novinarstva, kao što je to slučaj sa Ninom Pavićem, njegovim izvršnim direktorom Stipom Oreškovićem i cijelim nizom ljudi koji su iz novinarstva došli na vodeće položaje u menadžmentu hrvatskih medija, imaju mogućnosti utjecati na uređivačku politiku, pogotovo zato što nije jasno razgraničena uloga tko je, ustvari, menadžment, a tko nije.

Omer Karabeg: Kako komentarišete situaciju u riječkom Novom listu, koga je kupio biznismen blizak HDZ-u, pa taj list sada menja profil? Simptomatično je da se nakon promene vlasništva u tom listu ne objavljuju tekstovi Viktora Ivančića i Marinka Čulića.

Cijeli niz novinara se manje-više suočio sa sličnom ili istom sudbinom i njihov broj se stalno povećava. Tomu nije uzročnik samo ekonomski razlog, nego se radi o stavljanje novinarstva pod kontrolu. To znači, ako nećeš slušati, onda će ti se to dogoditi...
Stjepan Malović: Ja mislim da to nije izravno povezano sa promjenom vlasništva nego da je to povezano sa nekim kretanjima u našem novinarstvu. Nisu samo Ivančić i Čulić žrtve tih promjena. Cijeli niz novinara se manje-više suočio sa sličnom ili istom sudbinom i njihov broj se stalno povećava. Tomu nije uzročnik samo ekonomski razlog, nego se radi o stavljanje novinarstva pod kontrolu. To znači, ako nećeš slušati, onda će ti se to dogoditi. Ako se to događa imenima i klasama poput Ivančića i Čulića, onda možemo misliti šta se sve može dogoditi jednom osrednjem ili prosječno dobrom novinaru.

Rade Veljanovski: U Srbiji je priličan broj novinara, koji su devedesetih godina kritikovali vlast, sada skoro nestao sa novinarske scene. Ostalo ih je jako malo, oni se mogu nabrojati na prste, ali nema nikakve sumnje da su i sami na neki način posustali jer mediji u kojima rade sada moraju prvenstveno da brinu o tome kako da obezbede novac za preživljavanje. Pravi odnos prema temama dogodi se tek tu i tamo u nekim emisijama televizije i radija B92, u listu Danas, u nedeljniku Vreme, ali i toga nema više onoliko koliko je nekada bilo i koliko bismo očekivali. Nemamo pravu kritiku vlasti, pravu kritiku onoga što se dešava u privrednoj i političkoj sivoj zoni. Sve je to na neki način splasnulo.

Omer Karabeg: Čini mi se da se i u Srbiji i u Hrvatskoj veoma dobro kotiraju novinari koji se bave takozvanim patriotskim novinarstvom. Čim izbije neki spor između država u regionu, mediji istog momenta počinju da se svrstavaju iza svojih vlada i postaju propagandna oruđa vladajućih politika. Čini mi se da su mediji malo naučili iz nedavnog rata na prostoru bivše Jugoslavije. Uostalom, neki od ondašnjih ratnih huškača i danas zauzimaju istaknute pozicije u medijima.

Stjepan Malović: Mi još nismo prošli katarzu i nismo do kraja međusobno raspravili što nam se dogodilo i zašto nam se to dogodilo i onda se takve situacije ponavljaju u onoj mjeri u kojoj to aktualna dnevna politika pumpa. Ako nešto ne ide dobro, odmah ćemo izvući malo granice sa Slovenijom, malo odnose sa Srbima samo da bismo skrenuli pažnju sa glavnih stvari. Sad se bavimo zločinima komunizma - Tito je zločinac, treba promjeniti naziv trga koji nosi njegovo ime.

Omer Karabeg: A da li su u Hrvatskoj novinari-ratni huškači uglavnom preživeli?

Stjepan Malović, profesor novinarstva na sveučilištima u Zadru i Dubrovniku: "Ako nešto ne ide dobro, odmah ćemo izvući malo granice sa Slovenijom, malo odnose sa Srbima, samo da bismo skrenuli pažnju sa glavnih stvari."
Stjepan Malović: Mislim da je došlo do tihog prerazmješaja u redakcijama, ali kad je potrebno oni mogu uvijek ponovo iskočiti, a pojavljuju se i neke nove snage koje se iskušavaju na tom području.

Rade Veljanovski: Patriotsko novinarstvo, na žalost, jača u Srbiji. To se vidi u svim situacijama koje se mogu za to iskoristiti. Obeležavanje pete godišnjice nasilja nad kosovskim Srbima, koje se dogodilo 17 marta 2004. godine, apsolutno je ispolitizovano i instrumentalizovano u našim medijima. Povodom desete godišnjice NATO bombardovanja Srbije o tome se govori isključivo kao o nekakvoj agresiji koja apsolutno nije imala nikakve uzroke i korene. Međutim, kada se pojavio predlog da se obeležava dan kada se dogodio onaj genocidni pogrom u Srebrenici, čak ni oni mediji od kojih se to moglo očekivati nisu dali podršku toj inicijativi. Mi nismo sopstvenoj javnosti objasnili šta se zapravo dogodilo u proteklim ratovima, ko je bio osnovni uzročnik svega toga, kakva je bila hijerarhija događaja koji su doveli do bombardovanja Srbije 1999. godine. Ovde se potpuno zaboravlja odgovornost tadašnje vlasti Srbije za ratove na području bivše Jugoslavije.

Ovde se potpuno zaboravlja odgovornost tadašnje vlasti Srbije za ratove na području bivše Jugoslavije. Ne pominju se Vukovar, četverogodišnje bombardovanje Sarajeva, Srebrenica, Dubrovnik, pa onda ostaje privid da je srpski narod, gde god je živeo, bio samo žrtva...
Ovde se više ne pominju Vukovar, četverogodišnje bombardovanje Sarajeva, Srebrenica, Dubrovnik. Ni Kosovo se ne pominje na pravi način, pa onda ostaje privid da je srpski narod, gde god je živeo, bio samo žrtva. Ja sam iz određenih izvora saznao da je pre nešto više od godinu dana Upravni odbor Javnog servisa Radio Televizije Srbije na jednom od svojih sastanaka doneo neku vrstu zaključka kako patriotizam treba da bude više prisutan u radu novinara te kuće. I to se u mnogim slučajevima i vidi, ne samo u toj kući nego i u drugim medijima. One udarne Miloševićeve pesnice, doduše, nisu više u glavnim medijima, ali oni su u nekim drugim segmentima, bave se publicistikom, a bave se i novinarstvom. Nedavno sam na jednom subotičkom televizijskom programu gledao emisiju koju je napravio jedan tipični ratni huškač iz onih vremena. Naježio sam se kad sam to video, a on je najavio još pet epizoda u tom stilu.

Omer Karabeg: Kakva je uloga žute štampe u Hrvatskoj?

Stjepan Malović: Žuta štampa u potpunosti dirigira medijskim prostorom. U ovoj krizi treba pošto-poto prodati novinu, povećati gledanost i slušanost, a to se, smatraju vlasnici, može postići samo dobro prokušanim metodama - seksom, skandalima, krvlju i sličnim stvarima. I to je postala prava pošast. Međutim, javnost reagira na to negativno. Naime, negdje od jeseni prošle godine pa do danas sedam, osam ne tako nebitnih i različitih institucija - počevši od društva psihologa, profesora hrvatskog jezika u srednjim školama, uglednih nevladinih organizacija, pa do Biskupske konferencije i PEN kluba - oštro je napalo taj način novinarstva, a građani su u jednom istraživanju javnog mnjenja rekli da ih to ne znaima. Međutim, vlasnici to i dalje to guraju.

Omer Karabeg: Koliko znam, u Srbiji je žuta štampa manje-više politička, ona se bavi političkim temama i uglavnom se u njoj vode hajke protiv istaknutih predstavnika nevladinih organizacija i pojedinih opozicionih političara. Ima li žuta štampa neka leđa? Ko stoji iza tih listova? Ko ih finansira?

Rade Veljanovski: To je teško reći. Rekao sam da mi nemamo transparentno vlasništvo u našim medijima, ali po tome kako se ponašaju nema nikakve sumnje da su vlasnici tih novina u sprezi ili u nekakvom obliku zavisnosti od pojedinih političkih krugova ili tajkuna koji su opet u vezi sa političkim krugovima. Nije to uvek obračun s opozicijom, kao što je nekada bilo, danas je to vrlo često obračun i sa ljudima koji su na vlasti, i to vrlo uticajnim.

Omer Karabeg: Ali čini mi se da najveće i najmoćnije tajkune, kao što je Miroslav Mišković, žuta štampa ne dira.

Rade Veljanovski: Tako je, ne dira ga i to sigurno jeste indicija da njegovog kapitala na ovaj ili onaj način ima u toj vrsti štampe. Uopšte, veliki moćnici u Srbiji ne žele da se otkrije šta sve oni poseduju u medijima. Pošto trenutno radim na predlogu zakona koji konačno treba da reguliše tu oblast, vrlo dobro znam koliko se oni protive da se takav zakon donese.

Omer Karabeg: Postoje li u hrvatskom novinarstvu tabu teme, teme koje se niko ne usuđuje da otvara?

A što se tiče tabu tema, tu spadaju najjači oglašivači i vodeći ljudi koji upravljaju zemljom u financijskom, gospodarskom, tajkunskom smislu ...
Stjepan Malović: Mislim da se sada suočavamo s nečim drugim, ne sa tabu temama, nego sa opasno rastućom autocenzurom koja je vidljiva u tome što se sve manje novinara upušta u teme koje su dvojbene, koje zahtijevaju dodatno istraživanje i dodatni napor. A što se tiče tabu tema, tu spadaju najjači oglašivači i vodeći ljudi koji upravljaju zemljom u financijskom, gospodarskom, tajkunskom smislu. O njima nećete naći neke velike analize, niti ćete čitati neka velika istraživanja. To ne ide. Možete samo slušati: TIKOM je dobra tvrtka, VIPnet je dobra tvrtka i tako dalje.

Rade Veljanovski: Kad je reč o spskom novinarstvu, ja mislim da ima tabu tema. Neke sam već pomenuo. Tabu tema je ko su vlasnici naših medija, ali i ko su vlasnici nekih velikih firmi koje su zauzele dosta prostora u ekonomiji i biznisu. U Srbiji je, međutim, Kosovo tabu tema nad temama. Ne zato što se o njemu ne govori. Naprotiv, govori se jako mnogo, ali na takav način da se niko ne usuđuje da dovede u pitanje oficijelnu državnu politiku koja se svakoga dana, velikim brojem izjava i saopštenja ukucava u svest ljudi.

Kosovo je tabu tema nad temama. Danas ne možete da vidite novinara koji će u intervjuu upitati najvišeg predstavnika vlasti: “Zaboga, da li vi stvarno mislite da je Kosovo sastavni deo Srbije?“...
Stalno se ponavlja da mi nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova iako nam strane diplomate uporno ponavljaju: “Ali od vas niko i ne traži da priznate nezavisnost Kosova nego samo da počnete da sarađujete, da obnavljate odnose.“ Danas ne možete da vidite novinara koji će u intervjuu upitati najvišeg predstavnika vlasti: “Zaboga, da li vi stvarno mislite da je Kosovo sastavni deo Srbije?“ Jer naši političari, kada govore o Kosovu, govore samo o Srbima, ostali ih ne zanimaju. Kad naš političar kaže “naš narod na Kosovu“, on misli samo na onih tridesetak hiljada Srba, on ne misli na Albance, iako će po sto puta ponoviti da je Kosovo neodvojivi deo Srbije. To su pitanja koja niko ne postavlja političarima i bojim se da će, dok ta situacija bude trajala, a nema nekakvih naznaka da će se promeniti, Kosovo i dalje biti tabu tema nad temama.

Omer Karabeg: A da li je Srpska pravoslavna crkva tabu tema?

Mediji se ne bave agresivnom prisutnošću Srpske pravoslavne crkve u javnoj sferi, niko ne problematizuje njen veliki uticaj...
Rade Veljanovski: Jeste, i ona je tabu tema. Ali ona sebe detabuiše na taj način što je svakodnevno prisutna u javnom prostoru, u sferi odlučivanja, u sferi zakonodavne inicijative, ona stalno glasno izražava svoje stavove. Međutim, mediji se ne bave tom njenom agresivnom prisutnošću u javnoj sferi, niko ne problematizuje njen veliki uticaj. Moram da podsetim da je taj fenomen započet odmah posle 5. oktobra kada je nova vlast uspostavila takav odnos sa Srpskom pravoslavnom crkvom kojim je ona dobila mnogo viši status nego što bi u jednom demokratskom i laičkom društvu smela da ima.

Omer Karabeg: Da li je Katolička crkva u Hrvatskoj tabu tema?

Stjepan Malović: Ne, upravo je drugačija situacija. Mediji i Katolička crkva su gotovo u otvorenom ratu. I jedni i drugi se napadaju iz svih oružja. To ima jednu dužu povijest. Kulminiralo je sada priopćenjem Biskupske konferencije, koja je vrlo oštro ocijenila stanje u medijima, na šta su svi urednici, novinari, glavni urednici različitih listova, koji čak i ne pripadaju istim političkim ili ideološkim strujama, oštro reagirali što, mislim, nisu trebali. Možda su mogli neke stvari i prihvatiti, pa ih onda okrenuti u svoju vlastitu korist, to jeste da novinari za sebe izbore bolji položaj u odnosu na vlasnike.

Omer Karabeg: I na kraju, u zaključku, može li se reći da su mediji u Srbiji i Hrvatskoj slobodni?

Rade Veljanovski: Oni su slobodni u onoj meri u kojoj se sami za to izbore, ali se bojim da u ovom trenutku ne rade dovoljno na tome.

Mi smo se izborili za slobodu medija, a izgubili smo nezavisnost novinara...
Stjepan Malović:
Ja bih to ovako postavio. Mi smo se izborili za slobodu medija, a izgubili smo nezavisnost novinara. To je paradoksalno, ali čini mi se da je tako jer sve blagodati slobode medija, za koje smo se u zadnjih petnaestak godina dosta dugo i dosta naporno borili, sada uživaju vlasnici, i to ne baš zasluženo, a novinari su izgubili svoju nezavisnost. Oni imaju manje nego što su imali prije, njihov položaj je teži, vlada loše stanje, čak možda i povlačanje i defetizam.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

XS
SM
MD
LG