Dostupni linkovi

Tema najnovijeg Mosta RSE bila je kako ekonomska kriza pogađa radnike. Sagovornici su bili Ismet Bajramović, predsednik Sindikata metalaca Bosne i Hercegovine, i Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost u Srbiji.

Razgovaralo se o tome koja je kategorija radnika najviše ugrožena, zašto mnogi ljudi rade iako ne primaju plate, o strahu radnika od poslodavaca, koliko ljudi gladuje u Srbiji i Bosni i Hercegovini, kako vlast glavni teret krize prevaljuje na radnike dok istovremeno štiti tajkune, kao i o tome zasto je danas nemoguće organizovati generalni štrajk.

Omer Karabeg: Ko je danas u Bosni i Hercegovini i Srbiji najviše ugrožen?

Ti ljudi rade, dolaze na posao, a deset i više mjeseci nisu primili platu. Dolaze na posao kao na mobu, znači džabe rade. Rade zato jer imaju neku nadu da će jednog dana dobiti svoje plate koje su zaradili. Kad ne bi radili, izgubili bi tu nadu.
Ismet Bajramović:
Danas su Bosni i Hercegovini sigurno najviše ugroženi radnici zaposleni u direktnoj materijalnoj proizvodnji. Mislim na industrijske radnike. Ti ljudi rade, dolaze na posao, a deset i više mjeseci nisu primili platu. Dolaze na posao kao na mobu, znači džabe rade. Rade zato jer imaju neku nadu da će jednog dana dobiti svoje plate koje su zaradili. Kad ne bi radili, izgubili bi tu nadu.

Branislav Čanak: I u Srbiji su metalci najgore prošli. Oni idu nizbrdo već dve-tri godine, ali prvi udarac svetske krize u drugoj polovini prošle godine toliko je pogodio metalnu industriju da je ona sada ubedljivo na najnižem mestu od svih grana privrede. Ne pamtim da je u poslednjih 20 godina, otkada je počela kriza na području bivše Jugoslavije, ijedna industrijska grana toliko brzo uspela da padne na tako niske grane kao što je to slučaj sa metalskom industrijom u Srbiji.

Omer Karabeg: Da li se zna podatak koliko je radnika u ostalo bez posla zbog finansijske krize?

Ismet Bajramović: Što se tiče Bosne i Hercegovine, statistika kaže negdje oko 40.000, međutim, ja mislim da je ta brojka mnogo veća.

U Srbiji je najveći poslodavac država koja zapošljava 437.000 ljudi i s teškom mukom im obezbeđuje plate. Pitanje je dana kada će vlada zbog debalansa u budžetu morati da pribegne otpuštanju zaposlenih u državnim službama.
Branislav Čanak:
U pravom naletu krize početkom novembra prošle godine u Srbiji je otpušteno oko 30.000 radnika. Kasnije se to svelo na neki neki ritam od 10.000 mesečno, što znači da će, ako se taj tempo otpuštanja nastavi, u ovoj godini bez posla ostati 120.000 radnika. Međutim, najgore tek treba očekivati. U Srbiji je najveći poslodavac država koja zapošljava 437.000 ljudi i s teškom mukom im obezbeđuje plate. Pitanje je dana kada će vlada zbog debalansa u budžetu morati da pribegne otpuštanju zaposlenih u državnim službama. Bojim da će to biti veliki talas koji neće moći biti apsorbovan postojećim mehanizmima koje Srbija ima.

Omer Karabeg: Da li ljudi protestuju ili je strah od poslodavaca toliko jak da je paralisao svaki bunt?

Ismet Bajramović: Protesti su nepopularni, ali ih ipak ima. Nedavno se desilo da metalci, radnici “Igmana“ prvi put posle dužeg vremena izađu na ulicu i blokiraju glavnu cestu prema Sarajevu. I radnici ArcelorMittala protestovali su ispred upravne zgrade zbog slanja ljudi na čekanje, odnosno zbog najava da može doći i do otpuštanja.

Veliki broj ljudi ne želi da izađe na ulicu da - kako kažu, ali privatno, ne bi to nikada rekli javno - ne iritiraju poslodavca, da ga ne naljute, pa da on možda preduzme neke radikalnije mere.
Branislav Čanak:
Nije da se boje, više ima onoga o čemu je moj kolega Bajramović govorio. Ljudi su u stanju da rade čak i godinu dana ne primajući platu jer onda imaju neku nadu da će je dobiti jednog dana, a, ako ne rade, onda nemaju nikakvu nadu. To onda utiče i na proteste. Veliki broj ljudi ne želi da izađe na ulicu da - kako kažu, ali privatno, ne bi to nikada rekli javno - ne iritiraju poslodavca, da ga ne naljute, pa da on možda preduzme neke radikalnije mere. Međutim, ja sam protiv protesta, ja sam za štrajk jer onda poslodavac trpi, a kad izađem na ulicu onda trpi gradski saobraćaj. Kad ja ne radim mesec, dva, tri onda poslodavac ima manjak u kasi, pa je i on pogođen. Međutim, teško je ljude ubediti da napuste tu jalovu nadu, a od nade se ne može živeti, od nade ne možete da nahranite porodicu, ne možete da platite struju, ne možete da kupite hleb. Bolje je tu nadu zameniti gorčinom pretočenom u dobro organizovani štrajk.

Omer Karabeg: Ima li ljudi u Bosni i Hercegovini i Srbiji koji gladuju?


Radnici koji su bili ponos bivše Jugoslavije i Bosne i Hercegovine, majstori koji su naučili da rade i od svog rada da žive, danas gladuju.
Ismet Bajramović:
Nažalost, ima. Višečlane porodice u kojima niko ne radi ili radi, a mjesecima ne prima platu, sigurno gladuju. Žalosno je da danas u Bosni i Hercegovini najbolje prolaze ljudi koji se bave politikom i oni koji ih služe, jer ko bliže vatri on se i ogrije, a radnici koji su bili ponos bivše Jugoslavije i Bosne i Hercegovine, majstori koji su naučili da rade i od svog rada da žive, danas gladuju. Oni su, međutim, ponosni, taj svoj svoj jad i jed ne pokazuju javno i teško se odlučuju da primaju socijalnu pomoć.

Branislav Čanak: Naravno da ima onih koji gladuju. Meni je to postalo jasno onog trenutka kada je pre godinu i po dana otvorena prva narodna kuhinja u Vojvodini. Vojvodina je uvek ima status hranitelja bivše Jugoslavije. I sada se u toj Vojvodini, koja bi trebalo sve nas da hrani, otvara narodna kuhinja za ljude koji tu žive. Danas se sve više i više ljudi gura oko kontejnera. Ranije ste mogli da vidite ponekog čoveka na svakih 15 minuta. Sad se guraju, još malo pa će pred kontejnerima da budu i redovi. Tu nisu potrebni nikakvi pokazatelji da bi se shvatilo u kakvoj se situaciji Srbija nalazi, tu ne mora ništa da se dokazuje. Bilo koji ministar treba samo da pogleda kroz prozor svoje kancelarije.

Omer Karabeg:
U Srbiji je bilo slučajeva da ljudi u očajanju zbog situacije u kojoj se se našli seku sebi prste, da uđu u Predsedništvo Srbije i prete da će aktivirati bombu? Da li je takvih drastičnih slučajeva bilo i u Bosni i Hercegovini?

Ismet Bajramović, predsednik Sindikata metalaca Bosne i Hercegovine:"U Bosni i Hercegovini sve je veći broj samoubistava, i to ljudi mlađih od 50 godina. Kad čovjek vidi da ne može više da hrani svoju porodicu, da je beskoristan, on pada u duboki očaj, počinju teške psihičke traume i dolazi do onog najgoreg."
Ismet Bajramović:
U Bosni i Hercegovini sve je veći broj samoubistava, i to ljudi mlađih od 50 godina. Kad čovjek vidi da ne može više da hrani svoju porodicu, da je beskoristan, on pada u duboki očaj, počinju teške psihičke traume i dolazi do onog najgoreg. To se krije, međutim, ta tema mora da se otvori. I mislim da je konačno sazrelo vrijeme da se donese zakon o oduzimanju imovine koja je je nelegalno stečena kako bi se tim novcem popravio položaj očajnika kojih je sve više u Bosni i Hercegovini.

Omer Karabeg: Očigledno je da vlast i u Bosni i Hercegovini i u Srbiji ne želi da prebaci teret krize na najbogatije, na tajkune, nego nastoji da glavni teret krize podnesu zaposleni?

Branislav Čanak: Prvi paket koji je donela Vlada Srbije stopostotno je podrazumevao da taj teret podnesu zaposleni, i to naročito oni koji su zaposleni u materijalnoj proizvodnji. Trebalo je, dakle, sav teret krize prebaciti na one na čijim leđima već stoje silni tereti. Sad im je trebalo natovariti i ovu krizu, iako je jasno da oni fizički nisu u stanju da podnesu i taj teret. To nije bilo slučajno, nije bila u pitanju loša matematika, nego se radilo o tome da niko ne sme da dirne u one najbogatije. Računalo se - ovi jadnici su ionako navikli da ćute i trpe, pa neće ni da primete ako im natovarimo još sto kila. Međutim, prevarili su se. Čitava Srbija je reagovala, ne samo sindikati. Ljudi su bili prosto ogorčeni. Bili su ogorčeni zato što se, recimo, i penzionerima trpa na leđa da i oni ponesu teret krize, a poznato je da se poslednjih dvadeset godina, kad god je zatrebalo, njima sve i svašta tovarilo na leđa. Revolt je bio toliki da je vlada vrlo brzo odustala od tog svog paketa i napravila drugi, mnogo uravnoteženiji, koji je predviđao štednju u državnim organima i javnim preduzećima. Međutim, opet nisu nimalo dirnuti oni koji imaju sve. Njima nije uzeto ni malčice. Da li je to iz političkih razloga, da li je to zbog političkih dilova, da li je to zbog zavisnosti političara od tajkuna, to je posebna priča, ali dok se te stvari ne pretresu, dok te stvari ne počnu da se stavljaju na svoje mesto, dok ta ravnoteža ne počne da se uspostavlja, mi nećemo moći da izađemo iz krize. Pa i Amerika je u ovoj krizi zasekla na mnogo mesta gde u poslednjih 50 godina nikada nije razmišljala da seče, Evropa isto tako.

Zar ne bi bilo normalno da kažemo tajkunima: “E, sad vi treba da platite narodu. Narod je dobio i bombe po glavi i krv i nesreću, dok ste vi dobijali milione. Sad dajte deo tih miliona za oporavak društva“.
Nije tu potrebno mnogo pameti da bi se ušlo u trag nelegalnoj dobiti. Ko je mogao legalno da se obogati u ratu? Ima li takav slučaj uopšte u istoriji, ne u našoj nego u istoriji čovečanstva? Kad to već znamo, a tako je i u Bosni i Hercegovini, i u Hrvatskoj, i u Srbiji, zar ne bi bilo normalno da kažemo: “E, sad vi treba da platite narodu. Narod je dobio i bombe po glavi i krv i nesreću, dok ste vi dobijali milione. Sad dajte deo tih miliona za oporavak društva“.

Ismet Bajramović:
Kad prođete Bosnom i Hercegovinom ne možete poznati gradove. Oni su šarenu lažu gurnuli pred oči narodu, pa ljudi kažu: “Ovdje je ljepša zgrada ponikla nego što je bila u socijalizmu“. A ta zgrada je sada vlasništvo jednog čovjeka, a ne radnika koji su radili u onoj staroj zgradi koja je tu nekada bila. Problem je što u Bosni i Hercegovini postoji čvrsta sprega vlasti i tajkuna. Kako drugačije objasniti činjenicu da se godinama sprečava donošenje zakon o reviziji privatizacije. Nažalost, mi u Bosni i Hercegovini imamo takav izborni zakon da uvijek morate birati iste ljude, dakle upravo one koji su su povezani sa tajkunima. Oni zajedno rade, oni zajedno dijele talove, oni su suvlasnici.

Ja sam prije dvije godine rekao u parlamentu: “Vi ne date da se donese zakon o reviziji privatizacije jer je vjerovatno pola parlamentaraca negdje vlasnik, a negdje suvlasnik neke fabrike ili nekog objekta“.
Ja sam prije dvije godine rekao u parlamentu: “Vi ne date da se donese zakon o reviziji privatizacije jer je vjerovatno pola parlamentaraca negdje vlasnik, a negdje suvlasnik neke fabrike ili nekog objekta“. To su stvari zbog kojih je u ovom trenutku raspamećen narod u Bosni i Hercegovini, vjerovatno i u Hrvatskoj i u Srbiji. I, ako je ikada bilo potrebno sindikalno jedinstvo u regiji bivše Jugoslavije, onda je to sada, jer, ukoliko se ne učini nešto, vlast će postići svoj cilj - pretvoriće ovaj jadni narod, ove naše radnike, u raju.

Omer Karabeg: Sada je u Srbiji aktuelan slučaj Luke Beograd, čiji vlasnici Miodrag Mišković i Milan Beko nastoje da prisvoje zemljište na kome se nalazi Luka, zemljište vredno više od dve milijarde evra, a vlast se, izgleda, tome previše ne protivi. Kako je moguće, gospodine Čanak, da se u ovoj krizi tajkunima poklanja toliko bogatstvo, a, s druge strane, nema novca za socijalne mere kojima bi se olakšao položaj onih koji su najviše pogođeni krizom?

Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost u Srbiji: "Ako država padne na Luci Beograd, ne verujem da će ijedan investitor na ovoj planeti biti spreman da uloži ijedan dolar u Srbiju jer će strahovati da i njegov novac može biti otuđen kao što se otuđuje Luka Beograd. Investitori će u širokom luku zaobilaziti Srbiju. "
Branislav Čanak:
Da poklonite tuđe, to je najmanji problem. Luka Beograd nije pripadala nijednoj partiji, nijednom pojedincu, pa prema tome, kad poklanjate nešto što nije vaše, ne boli vas mnogo, a pogotovo ako tim poklonom možete nešto da ućarite. Ali ono što je zaista problem je način kako se reaguje na one koji koji ukazuju na taj skandal što po meni potvrđuje ispravnost njihovih tvrdnji. Pogledajte kako se samo reaguje na tvrdnje Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, čije argumente niko nije hteo da sasluša, već je odmah stavljena na stub srama. Televizija B92 je zbog svoje emisije Insajder, koja je otvorila slučaj Luke Beograd, gotovo pred zatvaranjem. Takve joj pretnje stižu. Dakle, kad se neki medij usudi da progovori o nepravilnostima u društvu, odmah dobije prvo pitomu poruku da to ostavi i da počne da objavljuje strip o Miki Mausu, pa će sve biti u redu, a, ako ne posluša, onda će oni naći načina kako da ga vrlo elegantno zatvore i da sve bude legalno. Ako je to novina onda će dobiti pismo od štamparije da više ne može da toleriše njen dug i da zbog toga prekida saradnju sa tom novinom. Pa vi onda štampajte na pegli. To važi i za elektronske medije. Ako nisu poslušni očas će izgubiti licencu ili će ih prodati. I Televiziji B92 se preti da će biti prodata upravo Miškoviću, ne direktno nego indirektno, pa neće biti više nikoga da istražuje slučaj Luke Beograd ili neke druge slučajeve. I, ako država padne na Luci Beograd, to će biti dalekosežna poruka. Ako se tako sve završi, ne verujem da će ijedan investitor na ovoj planeti biti spreman da uloži ijedan dolar u Srbiju jer će strahovati da i njegov novac može biti otuđen kao što se otuđuje Luka Beograd. Investitori će u širokom luku zaobilaziti Srbiju.

Omer Karabeg:
Bilo je ideja, te ideje su uglavnom dolazile od vlasti, da se i u Bosni i Hercegovini i Srbiji otvaraju prodavnice za siromašne,

Ismet Bajramović: Šta će jeftinije prodavnice onima koji nemaju ni jedne marke u džepu. Ta ideja je po meni potpuno deplasirana.

Branislav Čanak: U Srbiji iza tog projekta stoji jedno preduzeće. Ono otvara te prodavnice, mada nikome nije jasno koji je njihov interes da prodaju jeftinije. Verovatno je od države dobilo povlastice na nekoj drugoj strani. Na otvaranju jedne od tih prodavnica bio je i ministar trgovine. Nije mi jasno koji je interes države da pošalje ministra trgovine da otvara SOS prodavnice. Nije to valjda trajno rešenje - da svi idemo u SOS prodavnice. Sve se svodi na to na moramo da kucamo na razna vrata da bismo dobili litar ulja pet dinara jeftinije umesto da nam se omogući da zaradimo i da kupimo 100 litara, ako hoćemo.

Ismet Bajramović: Sindikat ne treba da se bavi prodavnicama za siromašne. Mi treba da se borimo da se promijeni stanje u ovoj zemlji. A u Bosni i Hercegovini će se teško išta promijeniti dok se ne promijeni izborni zakon. Sindikat metalaca je u februaru pokrenuo inicijativu da se promijeni taj zakon kako bi u parlament došli pošteni ljudi umjesto ovih sadašnjih koji su produžena ruka tajkuna.

Branislav Čanak:
Vrlo mi je drago što sam čuo da se kolege iz Bosne i Hercegovine angažuju da promene izborni zakon. Jer ovo što nam se sada nudi to je da biramo između Pere i Pere, između Laze i Laze. Nemate nikakve šanse da izaberete nekog drugačijeg. Kad god bi pokrenuli neku političku temu, sindikatima na prostoru bivše Jugoslavije bi se spočitavalo - šta vi imate da se bavite politikom, bavite se sindikalnim temama. Pa politika je i pošto je kilo hleba i kolika je moja plata. Zašto ja, kao sindikalac, smem da se bavim tom politikom, a ne smem onim čime se bave političke stranke, recimo, izbornim zakonom. Drago mi je da je bar u jednom delu bivše Jugoslavije, u Bosni i Hercegovini, deo radništva prozreo tu klopku i rekao - dosta nam je te negativne propagande, mi ćemo se baviti i politikom jer od toga zavisi naš položaj. Čestitam kolegi Bajramoviću na tome.

Omer Karabeg:
Zašto ni u Bosni i Hercegovini, ni u Srbiji, ni u drugim zemljama regiona nema generalnih štrajkova koji su u zapadnim zemljama najjače oružje sindikata u borbi sa poslodavcima?

Tada nije došlo do generalnog štrajka jer je vlada Edhema Bičakčića prihvatila sve što smo tražili. Ja sam dugo vremena mahao tom odlukom vlade i na kraju sam rekao da je možemo objestiti mačku o rep, jer je to očigledno bila prevara.
Ismet Bajramović:
Posljednji generalni štrajk u Bosni i Hercegovini, u kojem sam i ja, kao mladi radnik i sindikalac, imao priliku da učestvujem, bio je 1990. godine. Bio je to štrajk metalaca koji je blokirao čitavo Sarajevo i tadašnju Bosnu i Hercegovini i ponosan sam što sam učestvovao u tom štrajku. Znajući kako se taj štrajk pripremao i vodio, mislim da je u ovom trenutku izuzetno teško organizovati generalni štrajk. Istina, 1998. godine Sindikat metalaca je organizovao štajk upozorenja i pored toga što su nam tada govorili - kako da idete u štrajk kada se nakon rata obnavlja država. Tada nije došlo do generalnog štrajka jer je vlada Edhema Bičakčića prihvatila sve što smo tražili. Ja sam dugo vremena mahao tom odlukom vlade i na kraju sam rekao da je možemo objestiti mačku o rep, jer je to očigledno bila prevara. U ovom trenutku nije isključeno da će Sindikat metalaca Bosne i Hercegovine ponovo pokušati da organizuje generalni štrajk. Ali za tako nešto je potrebna kritična masa. Sindikat je 1990. godine izveo 50.000 radnika na ulice Sarajeva, dok su u drugim gradovima radnici zaustavili mašine. Zahtijevali smo da se doprinosi smanje za 4 posto. Takva je bila svijest radnika u ono vrijeme. A danas kažu da se u socijalizmu nije smjelo štrajkovati. Nije tačno. Onda smo imali štrajkove, a danas ih nemamo. Nemamo ih jer su radnici danas ubijeni u glavu, poniženi su. Uspjeli su da im raznim marifetlucima oduzmu dostojanstvo. Ali ja vjerujem da će biti generalnih štrajkova, ukoliko se nastavi ovakva situacija, to vam garantujem. Jer je ovo stanje nepodnošljivo.

U Srbiji ne možemo da napravimo generalni štrajk, jer generalni štrajk podrazumeva da štrajkujem i ja, iako meni sve dobro ide, ali štrajkujem zbog Ismeta jer znam da Ismetu loše ide. To je ono što se zove solidarnost.
Branislav Čanak:
U Srbiji ne možemo da napravimo generalni štrajk, jer generalni štrajk podrazumeva da štrajkujem i ja, iako meni sve dobro ide, ali štrajkujem zbog Ismeta jer znam da Ismetu loše ide. To je ono što se zove solidarnost. Pošto toga jako malo ima na ovim prostorima, a postoji i ona lažna nada, o kojoj smo već govorili, da ću ja, ako ne budem previše talasao, jednog dana ipak dobiti platu i da baš mene valjda neće otpustiti, onda štrajkova ne može da bude. Može da bude protesta velikih razmera koji bi mogli da budu haotični ukoliko budu organizovani od političkih grupacija koje će nastojati da te proteste iskoriste za svoje svoje ciljeve. Ali, ako bi ogorčeni ljudi bar tih nekoliko sati, dana, nedelja, koliko nameravaju da izražavaju to svoje ogorčenje, pretvorili u protest sa jasnim socijalnim i ekonomskim zahtevima to bi imalo izgleda na uspeh. Jer sa jasno formulisanim zahtevima teško je politički polemisati. Morate dati konkretne odgovore, ne možete odgovarati sutra će biti lepo, kad svane sijaće sunce i prestaće kiša. Ako izađete na ulicu bez takvog paketa zahteva, vi ste podložni svakakvim političkim marifetlucima. Vaš protest će iskoristiti političari za svoje ciljeve, pa i ako dođe do nekih političkih promena, za radnike će ostati sve isto.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

XS
SM
MD
LG