Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Zašto Tadić sedi u Sinodu SPC?


Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je klerikalizaciji društva u Srbiji. Sagovornici su bili Ljubiša Rajić, profesor Filološkog fakuleta u Beogradu, i Mirko Đorđević, publicista koji se bavi pitanjima religije. Bilo je reči o tome koliki je uticaj Srpske pravoslavne crkve na donošnje važnih državnih odluka, zašto narod najviše veruje crkvi, da li je crkva danas vrhovni arbitar u Srbiji, ko se kome više udvara - crkva državi ili država crkvi, zašto je od sahrane patrijarha pravljena politička predstava, kao i o tome da li je javno deklarisana religioznost danas uslov za društvenu promociju u Srbiji.


Crkva kao centralni komitet


Omer Karabeg: U čemu vidite elemente klerikalizacije društva u Srbiji?

Ljubiša Rajić: U tome što je Srpska pravoslavna crkva inkorporirana u manje-više sve državne organe.
Rajić: Država praktično izdržava Srpsku pravoslavnu crkvu i svake godine izdvaja stotine miliona za njene potrebe.
Ona je preko veronauke, školskih slava i sličnog ušla u škole, ikone vise po svim vojnim ustanovama, po policijskim stanicama, po ministarstvima. Država praktično izdržava Srpsku pravoslavnu crkvu i svake godine izdvaja stotine miliona za njene potrebe. Čak je i predsednik Republike Boris Tadić išao u posetu Moskvi na čelu crkveno-državne delegacije čiji je drugi deo činio patrijarh Pavle. Nedavno je jedan od vojvođanskih vladika izjavio povodom jedne odluke Vrhovnog suda da je njega baš briga za tu odluku jer je Srpska pravoslavna crkva starija od Vrhovnog suda i ona ne priznaje taj sud. Ne samo da se društvo klerikalizuje, nego se u ponečemu crkva trudi da bude čak i iznad države.

Mirko Đorđević: Klerikalizacija je proces koji se otvorio na čitavom prostoru pravoslavlja u postkumunističkom periodu.
Đorđević: Ne greše mnogo oni koji kažu da je religija u crkveno-dogmatskom smislu zauzela mesto nekada dominantne ideologije, a crkva mesto političkog faktora kakav je u jednopartijskom sistemu bio centralni komitet.
Talas klerikalizacije je zapljusnuo i Srbiju i mi sada prisustvujemo amplitudi tog talasa koja se prepoznaje u svim sferama društvenoga života. Primera ima koliko god hoćete. Ne greše mnogo oni, a i ja sam blizak njima, koji kažu da je religija u crkveno-dogmatskom smislu zauzela mesto nekada dominantne ideologije, a crkva mesto političkog faktora kakav je u jednopartijskom sistemu bio centralni komitet.

Omer Karabeg: Ko se kome više udvara - država crkvi ili crkva državi?

Ljubiša Rajić: Ne bih rekao da se udvara država, udvara se politička elita Srbije, delimice i ekonomska i intelektualna. Mislim da je tu, pre svega, reč o računici. Političari žele da preko očijukanja sa crkvom pribave sebi prestiž, a time i veći broj glasača. S druge strane, crkva se oslanja na državu zato što preko države rešava bar tri svoja ključna problema: prvo, država se brine da ona dobije nove vernike jer je veronauka uvedena u škole, drugo, rešila je problem finasiranja jer je država izdržava, a sve ostalo što uzme za sahrane, venčanja, lomljenje kolača i ostalo je njen čisti čar, pri čemu neki od crkvenih velikodostijnika imaju i svoja privatna preduzeća, i treće, oslobodila se je konkurencije jer preko zakona o verskim zajednicama uspeva da spreči osnivanje novih verskih zajednica, dok je policiji prepustila da se bavi sektama, pa su kod nas verske sekte, umesto da budu predmet proučavanja sociologije religije, postale predmet policijskog bavljenja. Rekao bih da je Srpska pravoslavna crkva u ovom trenutku više prožeta svetim nekretnimama nego Svetim Duhom. Ona se toliko bavi ovozemaljskim, materijalnim interesima i dobrima da imam utisak da je njen duhovni život sveden na ono najnužnije što mora imati da bi uopšte delovala kao crkva.

Mirko Đorđević: Mislim da se politička elita većma udvara crkvi, svi hitaju da se slikaju sa vladikama i sa patrijarhom. Ustavni poglavar naše države sedi u Sinodu Srpske pravoslavne crkve i tamo drži govor. Pomešalo se sve na relaciji crkva - država, tako da živimo u periodu ideološkog haosa kada je klerikalizacija talas koji se valja Srbijom.


Klerikalizacija ruši temelje sekularne države


Omer Karabeg: Kako biste protumačili sve ovo što se nedavno dešavalo oko sahrane patrijarha Pavla? Da li je to bila demonstracija istinskog srastanja crkve i države ili je to samo bio vešt marketinški potez vlasti koja je sahranu iskoristila da bi popravila svoj poljuljani rejting?

Ljubiša Rajić: "Pripadnici političke elite su se potrudili da od sahrane patrijarha naprave veliku, po meni veoma lošu, predstavu kako bi pokazali da su na pravoj strani, to jeste da su dobri pravoslavni Srbi."
Ljubiša Rajić: I jedna i druga strana su gledale da na tome profitiraju, pri tome mislim i na političku elitu Srbije i na elitu vlasti i moći unutar crkve. Iskreni vernici koji su bili na ulicama i koji su čekali u dugim redovima klanjali su se čoveku Pavlu, manje patrijarhu. Jedan građanin je to vrlo lepo formulisao kada je rekao da on poštuje skromnost i poštenje patrijarha Pavla i dodao da je upravo to potrebno i ovoj državi. Međutim, pripadnici političke elite su se potrudili da od toga naprave veliku, po meni veoma lošu, predstavu kako bi pokazali da su na pravoj strani, to jeste da su dobri pravoslavni Srbi. Ta predstava je po mnogo čemu bila suprotna onome što je tradicija pravoslavlja - od nošenja otvorenog kovčega i obilaska kovčega tri puta oko crkve kao da je litija, a ne sahrana, pa do gardijske i žandarmerijske pratnje što jednostavno ne pristoji sahrani jednog sveštenog lica.

Mirko Đorđević: Tačno je da je politička elita priredila veliku predstavu - i nije je najbolje odigrala. Ne zaboravimo da se u momentu smrti patrijarhu pripremala kripta u Sabornoj crkvi, a pripremala se i mermerna grobnica u Hramu svetoga Save. On je sve to otklonio i izabrao je manastirsko groblje. To nisu očekivale ni država, ni crkva. Citiraću jednu poruku patrijarha Pavla, ponovljenu više puta. Ona glasi: “Niti može država upravljati crkvom, ni crkva državom“. Međutim, mi smo na ulicama Beograda dobili pokušaj političke elite da promoviše svoju moć.

Omer Karabeg: Koliki je uticaj crkve na donošenje važnih državnih odluka? Pitam to zbog toga što je u Srbiji postao običaj da politički lideri svaki čas traže savete od vrha Srpske pravoslavne crkve.

Ljubiša Rajić: To je teško reći. To mogu da kažu samo predstavnici vlasti, ali je činjenica da oni, tražeći naglas savete od Srpske pravoslavne crkve, izigravaju vernike kojima su, navodno, potrebni ti saveti. Ali nesumnjivo nekog uticaja ima jer u skoro svim državnim organima sedi poneki sveštenik. Uostalom i predsednik Radiodifuzne agencije je sveštenik. Kad sam jednom prilikom pre nekoliko godina od Ministarstva prosvete tražio podatak koliko se učenika opredelilo za veronauku, a koliko za građansko vaspitanje, što je, po meni, jedna besmislena podela, odgovoreno mi je da mi ne mogu dati taj podatak bez odobrenja Srpske pravoslavne crkve. Neko u državnoj upravi je očigledno želeo da igra ulogu većeg katolika od pape, pa je crkvi dao i više nego što ona sama traži.

Mirko Đorđević: "Crkva se zapravo sada pita o svim bitnim stvarima i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. To ja zovem klerikalizacijom koja ruši temelje sekularne države."
Mirko Đorđević: Taj uticaj je veliki. I to traje već godinama. Citiraću vam dokument iz 2004 godine koji je objavljen u “Pravoslavlju“, glasilu Srpske pravoslavne crkve. Reč je o saopštenju uticajne Žičke eparhije koje glasi: “Eparhija Žička smatra da prvo treba doneti ustav kojim će se pravoslavlje proglasiti državnom verom, a Srpska pravoslavna crkva državnom crkvom, pa onda na toj osnovi pisati zakon“. Zašto sam ovo citirao? Da kažem da se crkva zapravo sada pita o svim bitnim stvarima i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. To ja zovem klerikalizacijom koja ruši temelje sekularne države. Mi u Srbiji nemamo tradiciju takozvane vertikalne klerikalizacije, to jeste da neki vladika bude predsednik vlade ili nešto slično, ali imamo takozvanu horizontalnu klerikalizaciju koja podrazumeva prisutnost crkve u svim segmentima društva od vojske, policije, škole do svakodnevne promocije u medijima. Upravo je sahrana patrijarha pokazala naličje te horizontalne klerikalizacije koja je vidljiva na svakom mestu.

Omer Karabeg: Sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je Srpska pravoslavna crkva institucija od daleko najvećeg poverenja u Srbiji. Kako je ona stekla takav ugled?

Ljubiša Rajić: U jednoj patrijarhalnoj, dosta konzervativnoj i još uvek po mentalitetu uglavnom seljačkoj zajednici, kakvo je društvo u Srbiji, crkva, vojska i sve ono što je patrijarhalno uvek ima visok autoritet. Seljačka i patrijarhalna društva se ponašaju po načelu Bog na nebu, kralj na zemlji, otac u porodici, pri čemu kralj može biti i predsednik centralnog komiteta i predsednik države ili bilo šta drugo, bitno je da simbolizuje vlast. Ne treba zaboraviti ni ogromnu, dugotrajnu propagandu od druge
Rajić: Moram priznati da ne verujem onima koji su pravo iz centralnog komiteta iskočili u veliku pobožnost i govore i propagiraju da je Srpska pravoslavna crkva nacionalna institucija.
polovine osamdesetih godina kada su političari dopustili Srpskoj pravoslavnoj crkvi da prvo izjednači Srbe sa pravoslavljem i time otera i isključi iz nacionalnog korpusa sve muslimane Srbe, sve katolike Srbe i sve Srbe ateiste i agnostike, i onda sebe predstavi kao jedinu instituciju koja stolećima štiti srpske nacionalne i kulturne interese i etničku samobitnost srpskog naroda. To je kasnije dobilo svoju inkarnaciju u direktom uplitanje crkve u državne poslove, i ne samo to, crkva je često istupala u ime države. Rezultat svega toga je da ljudi misle da je crkva bezgrešna. Mnogi vernici sa kojima sam razgovarao odbijaju da slušaju o pedofiliji vladike Pahomija, iako to nije nikakva tajna, o privatnim preduzećima vladike Artemija, o mućkama unutar crkve, o onom odvratnom pogađanju oko cene opela, kada se sveštenik okrene i napusti sahranu zato što mu nije plaćeno onoliko koliko je tražio. Ti ljudi neće da vide onu stranu koja ruši autoritet crkve. Da se razumemo, jedan broj sveštenika su časni i pošteni ljudi i zaslužuju autoritet koji imaju, ali onaj drugi deo ne zaslužuje nikakav autoritet. Moram priznati da ne verujem onima koji su pravo iz centralnog komiteta iskočili u veliku pobožnost i govore i propagiraju da je Srpska pravoslavna crkva nacionalna institucija. A i ta brljotina oko proglašenja nacionalnih institucija pokazuje koliko je društvo ustvari rovito jer se govori da su nacionalne institucije Srpska pravoslavna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Univerzitet i fudbalski klub “Crvena zvezda“. To je drastično mešanje baba i žaba.

Mirko Đorđević: Crkva uživa tako veliko poverenje zato što je konzervativna, ne menja se lako, ne otvara se, u njoj nema reformi. Upravo na toj konzervativnosti naša crkva, kao i druge na Balkanu, temelji svoju snagu. Međutim, ako u crkvi nema jednakosti između humanističkih vrednosti i jevanđeljskih poruka o ljubavi i toleranciji, onda se crkva pretvara u muzej starina, postaje anahrona i ne prepoznaje sebe u modernom društvu, niti ljudi modernog društva u njoj prepoznaju hrišćansku crkvu koja ima misiju oplemenjivanja i izgradnje kulture ljubavi i tolerancije.


Ljudima se nudi lažna uteha


Omer Karabeg: Može li se reći da je Srpska pravoslavna crkva danas vrhovni i neupitni autoritet u Srbiji?

Ljubiša Rajić: "Čak je i patrijarh Pavle blagosiljao Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Arkana. Pa sad, možemo se sporiti oko ratnih zločina Karadžića i Mladića, ali se niko ne može sporiti oko toga da je Arkan bio najobičniji kriminalac za kojim je bila raspisana poternica u nizu evropskih zemalja. To je za mene ključni problem."
Ljubiša Rajić: Ne, nije vrhovni i neupitni autoritet za onih 12, 13 posto stanovnika Srbije koji žive ispod granice gladi, kao i za onih 30 do 40 posto ljudi koji se po različitim statistikama smatraju siromašnim. Za njih je vrhovni autoritet golo preživljavanje. Veliki je greh što se njima kao uteha nudi crkva, a ne posao i bilo kakva socijalna sigurnost. Nema u tome velike razlike između ovdašnje pravoslavna crkve i one u Grčkoj ili katoličke crkve u Hrvatskoj i Poljskoj. Problem je u tome što se ljudima nudi lažna uteha. Ja u tome vidim daleko ozbiljniji problem od bilo kog drugog problema kada je reč o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pri čemu su ljudi vrlo nevoljni da primete da je jedan njen deo, ne naravno celina, izgubio svoj humanistički, hrišćanski sadržaj. Čak je i patrijarh Pavle blagosiljao Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Arkana. Pa sad, možemo se sporiti oko ratnih zločina Karadžića i Mladića, ali se niko ne može sporiti oko toga da je Arkan bio najobičniji kriminalac za kojim je bila raspisana poternica u nizu evropskih zemalja. To je za mene ključni problem.

Mirko Đorđević: Srpska pravoslavna crkva je nesporni autoritet za brojnu elitu političkih moćnika, za
Đorđević: Srpska pravoslavna crkva je nesporni autoritet za brojnu elitu političkih moćnika, za određene nacionalne institucije, za dobar deo javnosti i za dobar deo paracrkvenih organizacija od kojih se ona ne ograđuje, ali ne i za prave vernike.
određene nacionalne institucije, za dobar deo javnosti i za dobar deo paracrkvenih organizacija od kojih se ona ne ograđuje, ali ne i za prave vernike. Propagandna floskula da crkva može da reši sve probleme našeg društva, našeg naroda i države samo je prazna reč stoga što crkva to ne može da reši. Navešću vam jedan primer. Ogroman broj ljudi u Srbiji veruje da crkva može da reši pitanje Kosova. Međutim, pokazalo se da ona to pitanje ne može da reši jer ga rešavaju drugi svetski i domaći faktori. Crkva treba da se pozabavi svojom izvornom misijom na Kosovu da bi tamo ostala, a ne da se bavi visokom politikom u kojoj se nije, slobodan sam reći, baš proslavila. Ja se stalno vraćam izvornoj misiji crkve, a to je da širi ideje Jevanđelja, da širi ljubav prema drugom i drugačijem, ali, na žalost, ona je kod nas obema rukama i nogama u političkim vodama.

Omer Karabeg: Da li je danas javno deklarisana religioznost uslov za društvenu promociju, za pravljenje karijere u društvu?

Ljubiša Rajić: Na žalost, sve češće počinje da se postavlja pitanje da li je neko dovoljno dobar pravoslavni Srbin da bi mogao da bude na nekom mestu. Ranije je to bilo članstvo u Savezu komunista, sada je to deklarativna podrška Srpskoj pravoslavnoj crkvi bez ijedne kritičke reči.

Mirko Đorđević: Javno deklarisana religioznost nije formalno nikakav uslov za karijeru, ali, kada se crkva uvodi u sve sfere u društvu, onda se postavlja pitanje ko je veći pravoslavac, ko je bolji Srbin. Tome kumuju političari koji mirne duše izjavljuju, a za njima to čine i episkopi, da je 95 posto Srba pravoslavnih vernika, što jednostavno nije tačno. Dovoljno je da nedeljom i praznikom uđete u bilo koju polupraznu parohijsku crkvu u Srbiji, pa ćete videti da je malo pravih vernika. Ali kada jedan tip religioznosti i konfesionalne pripadnosti postane dominantan, kada se on medijski promoviše, kada se unese u sistem obrazovanja, onda se i ljudi po nekoj inerciji trude da pripadaju tome nadajući se da će to biti bolje za njihovu karijeru.

Politikantske izjave crkvenih velikodostojnika

Omer Karabeg: Koliko danas u delovanju Srpske pravoslavne crkve ima verskog, a koliko ideologijskog elementa?

Ljubiša Rajić: Ja sam nekoliko puta išao da slušam bogosluženje u pojedinim beogradskim crkvama i primetio
Rajić: Nemojmo zaboraviti vladiku Atanasija koji je govorio o muslimanima koji smrde, koji su otpad i tome slično, i vladiku Filareta koji je puškomitraljezom pokazivao šta treba raditi sa onima koji misle drugačije.
sam da postoji prilično velika razlika između onoga što sveštenici govore tokom propovedi i onoga što mnoga sveštena lica iz Srpske pravoslavne crkve čine u stvarnosti. Oni propovedaju neku vrstu čiste vere, a onda u stvarnosti postupaju suprotno od toga. S jedne strane govore o trepljivosti, o ljubavi prema bližnjem, a s druge strane često, a to ponekad rade čak i najviši crkveni velikodostojnici, šire mržnju. Oni ponekad uopšte i ne pokušavaju da sakriju da se ustvari bave širenjem mržnje, a ne širenjem ljubavi. Nemojmo zaboraviti vladiku Atanasija koji je govorio o muslimanima koji smrde, koji su otpad i tome slično, i vladiku Filareta koji je puškomitraljezom pokazivao šta treba raditi sa onima koji misle drugačije.

Mirko Đorđević: Verskog momenta ima jer religijska vokacija vodi čoveka u crkvu i normalan hrišćanin na crkvu gleda kao na spasenjsku ustanovu. Međutim, u javnom ponašanju velikodostojnika dominira politički momenat, dominiraju izjave koje su političke i politikantske i nikako ne služe onom što je izvorna misija Isusove crkve ne zemlji.

Omer Karabeg: Može li se deseti da, ako se nastavi ovaj trend klerikalizacije, država u Srbiji u izvesnoj meri izgubi sekularni karakter?

Ljubiša Rajić:
Država je već izgubila sekularni karakter. Pitanje je samo koliko će daleko taj proces otići. Verujem, ipak, da ćemo se na dužu stazu vratiti u neku normalu i onda ćemo jednog dana opet razdovojiti državu i crkvu na doborobit i države i crkve, na dobrobit i građana i vernika. Ali u ovom trenutku čini mi se da je taj proces otišao veoma daleko, da će još i ojačati, pa ćemo doživeti da će oni koji se protive sadašnjem
Đorđević: Zbog tog političkog pritiska danas umesto slobodnog razgovora o položaju crkve u modernom društvu, uglavnom čujemo floskule, stereotipe i konzervativne poštapalice koje zapravo nemaju veze sa hrišćanstvom.
položaju crkve i tolikom njenom uplivu u društvu biti osumnjičeni otprilike onako kako se odmah nakon Drugog svetskog sumnjičilo za odstupanje od pravog komunističkog puta.

Mirko Đorđević:
Strah od božije države u Srbiji je neopravdan. Ne, neće Srbija postati nekakav pravoslavni Iran, nekakva pravoslavna džamahirija. Nije da mi na Balkanu nemamo biskupa i vladika koji su dobri kandidatai za ajatolahe, ali nema razloga da se plašimo jer će se na dužu stazu, tu se slažem s kolegom Rajićem, stvari vratiti na svoje. Ali sada stvari stoje prilično neugodno. To je činjenica. Ponovicu, ako u crkvi nema znaka jednakosti između humanističkih vrednosti i jevanđeljskih principa, onda će se ona pretvoriti u muzej starina, a društvo će biti konzervativno, bez šanse da napravi iskorak i odgovori na izazove modernog vremena. Dodao bih još nešto. Kod nas vrlo teško ide slobodan razgovor na crkvene teme jer se pojavljuju sudije u licu portparola političkih partija koji nama, koji vodimo ovakve razgovore, sude i presuđuju. Zbog tog političkog pritiska danas umesto slobodnog razgovora o položaju crkve u modernom društvu, uglavnom čujemo floskule, stereotipe i konzervativne poštapalice koje zapravo nemaju veze sa hrišćanstvom.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG