U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome postoji li trka u naoružanju na Zapadnom Balkanu. Sagovornici su bili dva vojna analitičara – Igor Tabak, analitičar zagrebačkog portala Obrana i sigurnost, i Nikola Lunić, konsultant u oblasti geopolitike i bezbednosti iz Beograda.
Bilo je reči o tome da li će Srbija moći za godinu i po dana da udvostruči svoje vojne kapacitete, kao što je najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koliko je Hrvatska uspela da obnovi svoje naoružanje otkako je ušla u NATO pakt, odakle oružje nabavlja Srbija, a odakle Hrvatska i da li je na vojnoj paradi septembara prošle godine u Beogradu bilo prikazano oružje koja Srbija tajno uvozi.
Razgovaralo se i o tome kakav je značaj dva sporazuma o vojnoj saradnji potpisana prošle godine – jednog između Hrvatske, Kosova i Albanije, a drugog između Srbije i Mađarske – zašto Vučić smatra da sporazum između Hrvatske, Albanije i Kosova direktno ugrožava Srbiju, zašto je Hrvatska oktobra prošle godine uvela obavezno služenje vojnog roka, da li će to uskoro da učini i Srbija i da li su priče o naoružavanju i vojnim savezima u regionu više propaganda namenjena domaćoj javnosti, nego pretnja stabilnosti Zapadnog Balkana.
Omer Karabeg: Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je izjavio da će Srbija u narednih godinu i po dana udvostručiti svoje vojne kapacitete. Da li je to izvodljivo?
Nikola Lunić: To nije realno. Srbija već sada za vosku izdvaja 2,5% svog bruto društvenog proizvoda i teško da može više. Na kraju krajeva, vojna snaga svih zemalja u regionu opada bez obzira na velika sredstava koja se troše na naoružanje.
Omer Karabeg: Da li Hrvatska planira značajno uvećanje svojih vojnih kapaciteta?
Igor Tabak: Hrvatska je dio NATO saveza, a NATO je pod američkim pritiskom pristao da gotovo udvostruči svoje vojne proračune. Prvo je za sve zemlje NATO-a bio problem dostići 2% izdvajanja bruto društvenog proizvoda za obranu, onda se pristalo na 3,5% za čistu obranu i do 5% kad se uračunaju širi sigurnosni troškovi.
Dakle, ako u idućih nekoliko godina skočimo od 2% na 5% BDP-a, onda to znači da će Hrvatska, ali i sve druge NATO članice, radikalno povećavati svoja izdvajanja za obranu. I to nije pitanje utrke u naoružanju na Zapadnom Balkanu, već se odnosi na sve zemlje članice NATO-a. To je trend koji je nedvojben. Na to su pristala sva politička vođstva NATO zemalja. Veliki NATO brod se krenuo okretati teško i nevoljko, ali sad, kad je to krenulo, nema puno stajanja.
Oružje i sa Istoka i sa Zapada
Omer Karabeg: Odakle Srbija nabavlja oružje?
Nikola Lunić: Srbija je do sada imala, kako su to zvaničnici nazvali, multivektorski pristup. Nabavljala je oružje ne samo iz Rusije i Kine, nego i sa Zapada, pre svega iz Francuske, znači, imala je i zapadnu i istočnu tehnologiju. To je u jednu ruku dobro i korisno, ali je problem za održavanje borbenih sistema u smislu logistike što pokazuje primjer Ukrajine. U tom kontekstu nabavljanje oružja sa svih strana može biti i kontraproduktivno.
Omer Karabeg: Odakle Hrvatska nabavlja svoje oružje?
Igor Tabak: Hrvatska je jasno svrstana. Mi smo krenuli u prenaouružvanje izbacujući svu staru opremu i kompletno se okrećući zapadnoevropskim i NATO izvorima. Hrvatska se zadnjih petnaestak-dvadesetak godina kontinuirano naoružava u Zapadnoj Evropi i SAD. Time Hrvatska smanjuje logističke troškove koje kolega spominje. Jer logistika je najskuplji dio vojnih stvari, a logistički troškovi će se smanjiti ako imate usklađenu opremu
Omer Karabeg: Predsednik Vučić kaže da je Srbija poslednjih godina deo oružja nabavljala u tajnosti. Zna li se koje je to oružje?
Nikola Lunić: Videli smo to na vojnoj parade septembra prošle godine. Jedna od tih stvari je rusko oružje, ruski borbeni sistemi za elektronsko i protivelektronsko ratovanje - Moskva, Krasuha itd. koji su dostavljeni, pretpostavljam, vazdušnim letovima, ali se ne zna na koji način jer sasvim sigurno nisu stigli direktno iz Rusije.
S druge strane, tajno su nabavljeni i neki složeni i sofisticirani sistemi iz Izraela za koje je javnost saznala tek pred samu vojnu paradu. U ovom trenutku je posebno intenzivna vojna saradnja sa Izraelom, Reč je o uvozu i izvozu oružja na obe strane. To se unekoliko može reflektirati na spoljnu politiku, ali mislim da je to još uvek ograničenog kapaciteta.
Vojni savezi?
Omer Karabeg: Hrvatska je 18. marta prošle godine potpisala sa Albanijom i Kosovom Deklaraciju o suradnji na području obrane i sigurnosti, a Srbija je dvadesetak dana nakon toga 1. aprila potpisala sa Mađarskom Sporazum o strateškoj saradnji u oblasti odbrane. Da li se ova dva ugovora mogu smatrati vojnim savezima?
Igor Tabak: Hrvatska je prije desetak godina potpisala sa Srbijom gotovo identičan ugovor kao ovaj koji vi spominjete. Da li se i to može smatrati obrambenim savezom? Ja mislim da nema ništa normalnije od obrambene suradnje među susjedima. A činjenica da se sporazum Hrvatske sa Srbijom ne primjenjuje je možda veći izvor zabrinutosti nego činjenica da je Hrvatska potpisala takve ugovore praktički sa svim ostalim zemljama u susjedstvu.
Jer Hrvatska nastoji biti konstruktivna. Hrvatska je priznala Kosovo kao suverenu i samostalnu državu i biće joj drago pomoći u sigurnosnoj stabilizaciji ove regija koja je zadnjih desetljeća vidjela dosta problema. I bio bi red da se kao regija konačno prestanemo pojavljivati na kartama nestabilnosti.
Nikola Lunić: To nisu nikakvi vojni savezi. U tom pogledu to su bezsadržajni dokumenti. U Deklaraciji Zagreba, Prištine i Tirane eksplicitno piše da ona ne stvara nove međunarodnopravne ili međuvladine obaveze među državama potpisnicama, niti utiče na njihove postojeće obaveze sa drugim zemljama. To dovoljno govori o vrsti savezništva. Takvi sporazumi su unutrašnjepolitički dokumenti koji služe da se napravi kohezija biračkog tela i da se eventualno dobije na nekakvom rejtingu.
Paradoksalno je što je u reakciji na Deklaraciju Hrvatske, Kosova i Albanije Ministarstvo spoljnih poslova Srbije izdalo saopštenje u kome, pored ostalog, postavlja pitanje zašto je Srbija isključena iz bilo kakvih pregovora o kolektivnoj bezbednosti u regionu. To pitanje je Ministarstvo spoljnih poslova trebalo postaviti vrhovnoj vlasti u Beogradu, odnosno svom premijeru i predsedniku.
Zašto je Srbija isključena? Jedan od osnovnih razloga je poverenje. Umjesto da upravo sada kada, vlada globalna geopolitička histerija, jačamo poverenje kako bismo gradili, naizgled neverovatna i nemoguća, bezbednosna savezništva da bismo opstali u ovom nesigurnom vremenu, mi kreiramo virtuelnu bezbednosnu trku u naoružanju koju naši budžeti ne mogu da izdrže i koja sasvim sigurno nije potrebna ovom reginu.
Vučićevi strahovi
Omer Karabeg: Predsednik Srbije Vučić doživeo je Deklaraciju o vojnoj saradnji Hrvatske, Albanije i Kosova kao direktnu pretnju Srbiji. On je to nekoliko puta ponovio. Može li ta saradnja ugroziti Srbiju?
Igor Tabak: Hrvatska na dnevnoj razini surađuje s Albanijom u NATO okviru jednako kao sa Mađarskom, Rumunjskom, Bugarskom, Grčkom, Sjevernom Makedonijom i Crnom Gorom. To je okvir u kojem je Srbija odlučila ne sudjelovati. Kad se to zna, vjerujem da je čitava ta priča jako drukčija od onoga kako se predstavlja iz Beograda. Nama je jako čudno slušati sve te stvari i uspoređivati ih s našim dnevnim iskustvima funkcioniranja u zajedničkim savezničkim partnerskim okvirima.
Nikola Lunić: Ponekad se naša elita izgubi u prošlosti, u nekoj nezavršenoj istoriji i onda na osnovu emocija daje izjave koje ne odgovaraju realnosti. Ukoliko saradnja Hrvatske, Kosova i Albanije generiše nekakvu opasnost za Srbiju, onda je NATO sasvim sigurno izvor bezbednosnih problema za Srbiju. Hrvatska je već odavno prenela deo svog suvereniteta na NATO i Evropsku uniju u bezbednosnom i svakom drugom pogledu. I ne samo Hrvatska, deo svog suvereniteta preneli su na NATO i Crna Gora i Makedonija. Ponekad se na to zaboravlja i onda se pojedini političari vole igrati rizika i uspoređivati vojnu snagu između zemalja bivše Jugoslavije.
To je sada neuporedivo jer kao što Beograd 1989. nije shvatio šta u geopolitičkom kontekstu znači pad Berlinskog zida, pa je kao noj držao glavu u pesku, tako i danas, čini mi se, slabo shvata kakve se promene dešavaju. Srbija treba praviti saveze, a najbolji i najčvršći savezi su sa komšijama u regionu. Ukoliko se naše spoljne politike približe, to će biti benefit za celi region, a ne samo za jednu zemlju.
Omer Karabeg: Šta Srbija očekuje od sporazuma sa Mađarskom o strateškoj saradnji u oblasti odbrane?
Nikola Lunić: Srbija nikada nije imala preterano veliku vojnu saradnju sa Mađarskom. Potpisivali smo okvirne sporazume i memorandume o vojnoj saradnji koji nisu rezultirali strateškom saradnjom. Ponavljam, mi moramo biti usmereni jedni na druge. Mnogi će to videti kao utopiju, ali smatram da bi najbolji bezbednosni savezi bili oni između država bivše Jugoslavije bez obzira što sada između političkih elita vladaju određeni animoziteti. Ono što je najveća opasnost za destabilizaciju regiona nisu same zemlje regiona jer one nemaju kapacitet da se međusobno ugroze, već kreiranje geopolitičkog vakuuma u regionu u kojem bi velike sile nastojale da ostvare svoje sopstvene interese preko zemalja u regionu. Bitno je da ne dozvolimo da postanemo alat u tuđim rukama.
Igor Tabak: Hrvatskoj je potpuno OK da svi naši susjedi međusobno surađuju. Pa makar to bile i EU kandidatkinje koje tvrde da su neutralne, a naoružavaju se bog zna s koje strane. Suradnja Mađarske i Srbije ne da nam nije problem, nego je dobro došla. Ovih dana se iz francuskih izvora čulo da čitav niz NATO i EU zemalja nastoji Srbiju uvezati u razne programe suradnje ne bi li se time izbjegle čudne situacije u koje se Beograd periodički dovodi. Time bi se podigla sigurnost regije i smanjio rizik od konflikta. To je ono što u krajnjoj liniji vidimo i u odnosima Mađarske i Srbije, Bugarske i Srbije, Rumunjske i Srbije, Grčke i Srbije. To je, u stvari, aktivnost kojom Europska unija nastoji srediti svoje dvorište, pa time i hrvatsko susjedstvo.
Vojska kao vaspitač?
Omer Karabeg: Hrvatska je krajem oktobra prošle godine donela odluku o ponovnom uvođenju obaveznog služenja vojnog roka. Zašto je to uradila?
Igor Tabak: Ima tu više razloga. Jedan od češće spominjanih je najava povratka vojnog roka u Srbiji. S druge strane, sada svi gledaju Ukrajinu i manjak ljudi u vojnim operacijama. Evropska unija je u više navrata raspravljala o mogućem aspektima pomoći Ukrajini. Hrvatska sudjeluje u koaliciji voljnih koja se formirala u kontekstu evropske pomoći Ukrajini. Sve je to dovelo do preispitivanja vlastitih vojnih kapaciteta u klasičnom, konzervativnom smislu – koliko je vojnika potrebno da se rasporede na granici pri tome zaboravljajući na policiju koja je možda i brojnija od vojske i koja kontroliše naše šengenske granice.
Onda su se ljudi krenuli sjećati svoje mladosti kad su služili vojsku, pa bi htjeli da im mlade odgaja netko drugi, a ne roditelji i škola, vojska im dođe kao netko tko treba tjerati mlade da ustaju rano i da ih uči kako namještati krevet. To je bio koloplet razloga koji su utjecali da Hrvatska napravi taj korak kao da je granična zemlja sa Rusijom ili Bjelorusijom. A opća obveza služenja vojnog roka je zastario sustav čije će se mane ponovno pokazati na isti način kao što su bile vidljive prije nego što je Hrvatska taj sustav zamrznula krajem 2007. godine.
Omer Karabeg: U Srbiji se dugo najavljuje uvođenje obaveznog vojnog roka. Može li se očekivati da će sada i Srbija nakon Hrvatske doneti tu odluku?
Nikola Lunić: Političari to najavljuju, ali ja sam skeptičan iz prostog razloga što je u Srbiji duboka politička i društvena kriza koja se neće rešiti bez vanrednih izbora koji se najavljuju za kraj godine. Ne verujem da će vlast uvesti obavezni vojni rok pre izbora jer bi to generisalo još veću opstrukciju i bunt u narodu, posebno među mladim ljudima. Kada se zalažu za uvođenje obaveznog služenja vojnog roka, političari veoma često koriste argument vaspitanja mladih.
Biću jasan – vojna obuka nikad nije bila vaspitavanje. To je uvek bio dril i obuka koja nema apsolutno nikakve veze sa vaspitavanjem. Kada je reč o stručnom kontekstu, za 75 dana, koliko bi trajao obavezni vojni rok u Srbiji – 60 dana obuke i 15 dana vojnih vežbi – može se izvesti samo opšta vojna obuka bez imalo mogućnosti da se regruti obuče u nekim specijalističkim veštinama. A, kao što smo vidimo iz ukrajinskog rata, rat je evaluirao u takvom smeru da su svakoj vojsci neophodne specijalističke veštine koje se za 75 dana ne mogu steći.
Neodrživa neutralnost
Omer Karabeg: Da li se trka u naoružanju na Zapadnom Balkanu, stvarna ili virtuelna, može svesti na rivalstvo između Srbije i Hrvatske?
Igor Tabak: Mislim da ne. Jer Hrvatska sve što radi u obrani mora uvelike objašnjavati i usklađivati sa saveznicima. A naši saveznici nisu samo u regiji, nisu samo naši susjedi. Hrvatska je ušla u dvije velike asocijacije – Europsku uniju i NATO – koje su potpuno promijenile karakter naših odnosa. Naša kompletna logistika je okrenuta na tu stranu. Sa europskim zemljama rade se zajedničke nabave streljiva i razvoj novih tehnologija u sklopu europskog razvoja obrane.
Nama je trenutačno problem kako doći do zajedničkih europskih sredstava i kako našu malu i skromnu obrambenu industriju uvezati u europske projekte, na koji način joj osigurati pristup NATO i EU novcima da bi mogla razvijati napredne tehnologije. To su izazovi koji su puno širi od naših odnosa bilo sa Srbijom, Bosnom i Hercegovinom ili Slovenijom. To su naši problemi. A susjedstvo je, nažalost, nestabilni okvir iz kojeg bismo najradije iskoračili u nešto pristojnije, normalnije da se možemo stvarno koncentrirati na ove bitne stvari.
Nikola Lunić: I ja mislim da ne postoji rivalstvo između Srbije i Hrvatske u naoružavanju. Ne mogu isključiti da u glavama nekih ljudi to postoji, ali objektivno sagledavajući situaciju i geopolitiku regiona mislim da ne samo ne postoji, nego i da ne bi ni trebalo da postoji. Mi bismo se trebali kompatibilno razvijati, možda čak imati neke zajedničke integrisane sisteme. Jer sadašnji tehnološki razvoj je takav da Srbija samostalno ne može odgovoriti na sve bezbednosne rizike.
Hrvatska to radi kroz organizaciju NATO, a Srbija je izabrala virtuelnu i neodrživu vojnu neutralnost koja u ovakvim vremenima može predstavljati egzistencijalnu opasnost ne samo za državu, nego i za naciju. Ukoliko se pogrešno percipiraju bezbednosni problemi, onda se moraju snositi i posledice. Za Beograd je u ovom trenutku strateški važno da reši normalizaciju odnosa sa Prištinom. To je još više važno Zapadu, odnosno Evropskoj uniji. Zašto? Zato što je Zapad želeo da vidi Kosovo kao jedinstveni slučaj. Međutim, Kosovo je očigledno postalo presedan u međunarodnim odnosima koji se sada pojavljuje širom planete.
Moramo videti da li smo posvećeni Vestfalskim postulatima – suverenitetu i teritorijalnom integritetu. Beograd ne sme da vrluda u spoljnoj policiji. Ne sme da se sakriva ispod kamena što je ovih dana preporučio predsednik Vučić. Nego upravo suprotno – treba da jasno stavi do znanja koje su nam vrednosti, koji su nam principi i da na tome ustraje bez obzira na cenu.
Propaganda
Omer Karabeg: I na kraju, da li su sve te najave o kupovini oružja i svi ti sporazumi o vojnoj saradnji više namenjeni domaćoj javnosti, nego što će to stvarno biti realizovano?
Igor Tabak: Ja mislim da tu treba jako ozbiljno sagledati stvari. Ova jesen donijela je famoznu vojnu paradu u Beogradu koju su jako pažljivo gledali svi susjedi, a posebno sve članice NATO i Evropske unije. Na njoj se vidjelo puno ruske vojne tehnike, čak i bjeloruske, vidjela se i kineska i izraelska vojna tehnika. Za NATO i Europsku uniju Bjelorusija i Rusija su pod sankcijama, a Kina je direktan trgovinski i ekonomski takmac. Takve suradnje stavljaju Srbiju van potencijalnog EU članstva. I Izrael je za mnoge EU države problematičan.
Hrvatska je u jednom momentu razmišljala o kupovini borbenih aviona iz Izraela, pa se onda jasno pokazalo koliko je to nesklopivo sa NATO kontekstom. Znate, neutralnost je jako dobra kad ju se deklarira, ali da bi neutralnost imala svoj smisao sve okolne zemlje moraju je priznati kao stvarno stanje. Bojim se da status Srbije, kao, ako se ne varam, jedine europske države koja nije uvela sankcije Rusiji govori nešto drugo. I stvara problem povjerenja za sve ostale koji su u nekim drugim kontekstima. I to je regionalni problem.
Nikola Lunić: Mislim da u svemu tome što se radi oko naoružavanja i vojne saradnje ima propagande za domaću javnost. Jer, govorim o Srbiji, organizovati vojnu paradu i sajam naoružanja u roku od tri dana sasvim sigurno znači da se promovišu kohezija i političko jedinstvo. Međutim, to je delimično i percepcija geopolitičke nestabilnosti i mešanja velikih sila i spoljnih igrača, u ovom slučaju Turske, u prilike na Balkanu. Jer kad ministar spoljnih poslova Turske otvoreno i eksplicitno poziva na islamsko ujedinjenje, onda to izaziva određenu vrstu zebnje da bi se to moglo eventualno odraziti i na naš region.