Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Da li je u Srbiji ugrožena ćirilica?


Da li u javnoj sferi treba isključivo koristiti ćirlicu?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa (RSE) vođena je polemika o tome da li je ćirilica u Srbiji ugrožena. Naime, nedavno je Ministarstvo za kulturu i informisanje Srbije sačinilo predlog izmena zakona o jeziku i pismu čiji je cilj da se zaštiti ćirilica, jer ovo ministarstvo i njegov ministar smatraju da je ćirilica u Srbiji ugrožena.

Pojava tog predloga izazvala je oštre podele u javnosti između onih koji smatraju da zakonom treba favorizovati ćirilicu i onih koji na taj potez gledaju kao na progon latinice. Tim povodom Most je organizovao polemiku o tome kakav je tretman ćirilice u Srbiji.

Učesnici polemike bili su Miodrag Kojić, potpredsednik Upravnog odbora Udruženja za odbranu ćirilice, i Dejan Ilić, urednik izdavačke kuće Fabrika knjiga iz Beograda.

Polemisalo se o tome da li je latinica, uz ćirilicu, pismo srpskog jezika ili je to okupatorsko pismo - kako kažu njeni protivnici, da li u javnoj sferi treba isključivo koristiti ćirlicu, da li će izdavači u Srbiji morati da štampaju knjige na ćirilici, kao i o tome da li se zabranom korišćenja latinice u javnoj sferi ugrožava pravo pojedinca na slobodan izbor jezika i pisma.

Omer Karabeg: Gospodine Kojiću, vaše udruženje se godinama bori za odbranu ćirilice. Zašto smatrate da je ćirilica ugrožena i da je treba zakonom zaštiti?

Miodrag Kojić: Mislim da je svakom dobronamernom građaninu ove zemlje jasno da ćirilica nije adekvatno zastupljena u javnom prostoru. Dovoljno je da prošetate ulicama Beograda, recimo, od Slavije do Kalemegdana, i videćete svega desetak ćiriličnih natpisa koji predstavljaju nekih pet-šest procenata ukupnih javnih natpisa. Ne samo da nema ćirilice, nego se prepolovilo i ono što je pisano na srpskom jeziku, tako da u današnje vreme nije ugrožena samo ćirilica, nego i srpski jezik.

Dejan Ilić: Meni se čini da javni prostor ne možemo da poistovetimo sa prostorom od Slavije do Kalemegdana. Javni prostor je nešto mnogo šire. Koliko ja znam, srpski jezik i ćirilica su u službenoj upotrebi. Ne možete da se obratite nijednoj ustanovi ako vaš dopis nije na srpskom i na ćirilici, svaki zvanični dokument koji dobijete je takođe na srpskom jeziku i ćirilici. U Srbiji se štampa više knjiga na ćirilici nego na latinici. To pouzdano znam, jer je to moja uža oblast. U školama se uči srpski jezik i svi udžbenici su uglavnom na ćirilici. Prema tome, ćirilica nije ugrožena, ona je favorizovana od strane države, što ne mislim da je neki ozbiljan problem dok god se ona ne nameće kao obavezna u javnom prostoru.

Šta je javni prostor?

Miodrag Kojić: Kad sam pomenuo prostor od Slavije do Kalemegdana hteo sam da na plastičan način pokažem da ćirilica nije vidljiva u javnom prostoru. Ja bih mogao da pričam i o tome da imamo samo dva ili tri dnevna lista koji izlaze na ćirilici, da su od televzija sa nacionalnom frekvencijom samo RTS i Studio B na ćirilici i tako dalje. Ali, mislim da nije suština u tome. Trebalo bi nešto da kažemo i o javnom prostoru. Problem jezika i pisma u Srbiji je u tome što zakon o jeziku i pismu nije adekvatan, što nije onakav kakav je u svim drugim demokratskim zemljama.

Naime, kod nas je izvršena podela na službenu, privatnu i javnu upotrebu jezika i pisma, što nigde u Evropi ne postoji. Mogao bi naširoko da pričam o tome kako je to krenulo od 1967. godine kada je došlo do raspada srpskohrvatskog književnog jezika. Tada je hrvatska kulturna elita napravila hrvatski književni jezik i zarad svojih interesa uvela podelu na službenu i javnu upotrebu jezika. Ta podela i dan danas važi na teritoriji Srbije, tako da je ćirilica u stvari postala službeno pismo zvaničnih organa, ali ne u smislu da je prisutna u javnom prostoru.

Radomir Lukić, profesor Pravnog fakulteta i čuveni akademik koji je doktorirao na Sorboni, tvrdio je još 1989. godine da je sve što je službeno istovremeno i javno - i obrnuto. Prema tome, ta veštačka podela jezika na službenu i javnu upotrebu je problem sa kojim treba da se izbori zakon o jeziku i pismu i omogući da ćirilica bude sveprisutna, a ko hoće da koristi drugi jezik i druga pisma - slobodan je da to čini.

Dejan Ilić: Ja mislim da se mi ne slažemo o tome šta je javni prostor. Vi tvrdite da je ćirilica ugrožena u javnom prostoru, a sve državne institucije i većina škola koriste isključivo ćirilicu. Ako je to tako, a jeste, onda je očigledno da javni prostor zapravo favorizuje ćirilicu, pa nije jasno zašto bi zakon morao dodatno da je štiti. U većini segmenata javnog prostora ćirilica je zapravo dominantna. Ako je politika države da ćirilica bude zvanično pismo, ja s tim nemam nikakav problem. Mislim da je to suvišno, ali u redu je. Ali problem nastaje kada se kaže da ćirilica mora da se koristi u celom javnom prostoru, što znači da je priča o slobodnom izboru pisma zapravo laž jer, recimo, ja nemam izbora.

Problem nastaje kada se kaže da ćirilica mora da se koristi u celom javnom prostoru, što znači da je priča o slobodnom izboru pisma zapravo laž: Dejan Ilić
Problem nastaje kada se kaže da ćirilica mora da se koristi u celom javnom prostoru, što znači da je priča o slobodnom izboru pisma zapravo laž: Dejan Ilić

Bavim se izdavaštvom i ako mi neko kaže da moram da objavljujem knjige na ćirilici kako bi se te knjige našle u bibliotekama i kako bi mogle da se prodaju - jer je sve to deo javnog prostora - onda ja imam veliki problem. Ako imam privatni medij, a neko mi kaže - moraš da koristiš ćirilicu, on ugrožava moja elementarna prava. Jer, ja sam stariji od ove države. Moj identitet se sastoji i od ćirilice i od latinice i ne može neko da mi kaže da mogu da koristim samo ćirilicu.

Okupaciono pismo

Miodrag Kojić: Ne počinje istorija sa nama. Mi smo samo jedan kamen, jedan kamenčić u nizu. Ovaj narod i ova država traju stotinama godina. Moramo se baviti i tradicijom ovoga naroda. Ove godine obeležavamo 100 godina oslobođenja Srbije u Prvom svetskom ratu i ja bih vas podsetio da je 3. novembra 2018. godine, dakle, dva dana nakon oslobođenja Beograda, prva naredba u oslobođenom Beogradu bila upravo naredba o vraćanju ćirilice.

Naredba upravnika grada Beograda Koste Tucakovića glasi: “Neprijatelj je za vreme okupacije naterao naše trgovce te su na radnjama isticali firme latinicom napisane. Naređujem da se ove firme od danas za pet dana promene, a u roku od dvadeset dana istaknu firme ćirilicom shodno zakonu o radnjama“. Latinično pismo je 1918. bilo okupaciono pismo u Beogradu i Srbiji, a ćirilica se vratila nakon oslobođenja Beograda. Zašto govorite da nam se ćirilica natura kada je svih ovih godina naturana latinica? Evo, to bih ja pitao kolegu.

Dejan Ilić: Prvo, ne bih voleo da sebe vidim kao kamen. Ja sam ljudsko biće i za razliku od kamena imam identitet i prava koja su mi zagarantovana međunarodnim konvencijama, ako već država u kojoj živim ne može da mi garantuje ta prava. 1918. nije samo oslobođena Srbija, tada je nastalo nešto što se zvalo Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a potom i Jugoslavija. Od tog trenutka, od 1918. pa do 2006. godine, mi nemamo Srbiju, nego Jugoslaviju i deo smo države koja se zove Jugoslavija. Ponovo imamo državu koja se zove Srbija nakon donošenja ustava iz 2006. Kao neko ko je rođen u Jugoslaviji, ja sam stariji od države u kojoj sada živim.

Ja sam sticao navike i moj identitet se formirao u okolnostima koje su drugačije od okolnosti u kojima sada funkcioniše ova država. Ova država nema nijedno pravo da mi nameće nešto šta ruši moje navike i kulturne običaje i što, na kraju krajeva, ugrožava i moj identitet. Moj identitet je formiran u Jugoslaviji - bez obzira da li se ja osećam kao Jugosloven, Srbin ili šta god hoćete. Ja sam formiran u tom okruženju i navikao sam da koristim i ćirilicu i latinicu. Ja zaista osećam da je ugrožavanje mojih elementarnih prava kada mi neko kaže - ne možeš više da koristiš latinicu, od sada moraš da pišeš ćirilicom.

Miodrag Kojić: Niko vam nikada u Srbiji nije rekao da ne možete da koristite latinicu.

Dejan Ilić: Pa, vi ste sada rekli da ćirilica mora da dominira u javnom prostoru.

Čija je latinica?

Miodrag Kojić: Ja sam samo rekao da moramo da vodimo računa o našoj tradiciji i da poštujemo ustav i zakon ove zemlje.

Dejan Ilić: Ja mislim da vi treba da vodite računa o tradiciji koju vi vidite kao svoju, a ja treba da vodim računa o onoj tradiciji koju ja vidim kao svoju. Ja ću zajedno sa vama braniti vaše pravo da branite svoju tradiciju, ali bih očekivao da vi ustanete u zaštitu mojih prava, kada neko ugrožava tradiciju koja je meni važna. Ja ću uvek ustati u odbranu ćirilice kada god vidim da vam neko oduzima pravo da je koristite. Ali, ne vidim da kod vas postoji želja da vi zaštitite mene i kažete: “Ovaj čovek objavljuje knjige latinici, ali to ne znači da je on manje Srbin od mene. Zašto bismo ovom čoveku nametali da štampa knjige ćirilicom“.

Miodrag Kojić: Da li vam je neko to do sada nametao?

Dejan Ilić: U predlogu izmena zakona o jeziku i pismu kaže se da sve što ima veze sa budžetskim sredstvima mora biti na ćirilici. To znači da biblioteke, koje novac za otkup knjiga dobijaju iz budžeta, više neće moći da otkupljuju latinične knjige.

Miodrag Kojić: To je zbog toga što su 2008. godine Sreten Ugričić, tadašnji direktor Narodne biblioteke Srbije, i gospodin Krstić, direktor Instituta za standardizaciju jezika potpisali razdvajanje nekadašnjeg srpskohrvatskog jezika na srpski i hrvatski. Po međunarodnoj standardizaciji sve što se piše na ćirilici je srpska kultura i književna baština, a sve što se piše latinicom pripada hrvatskoj kulturnoj baštini. Zašto bi država Srbija davala sredstva onima koji štampaju svoje knjige na jeziku susedne republike?

Dejan Ilić: Pre pet minuta ste rekli da mi niko ne oduzima pravo da koristim latinicu. Sada kažete da treba da mi se oduzme to pravo, jer kada pišem latinicom, ja se po vama ne koristim srpskim jezikom i ja sam neka vrsta izroda.

Miodrag Kojić: Nemojte tako.

Dejan Ilić: Zar niste rekli da je normalno da biblioteke ne kupuju knjige na latinici, jer je to neko strano pismo na stranom jeziku?

Miodrag Kojić: Tako je po međunarodnoj jezičkoj standardizaciji. Jesmo li mi civilizovana zemlja? Da li se pridržavamo ustava i zakona? Takav je ustav, takav je zakon, takva je međunarodna jezička standardizacija.

Dejan Ilić: Pošto se ja bavim tim poslom, reći cu vam da se knjige koje štampam latinicom vode kao knjige na srpskom jeziku. Ja ne znam šta vi meni pričate, ali ja vama kažem kako stvari stoje u praksi.

Miodrag Kojić: Ja smatram da vi ne treba da dobijate budžetska sredstva zato što koristite latinicu.

Dejan Ilić: Ja i ne dobijam budžetska sredstva. Ja vam samo kažem da ćete vi očistiti biblioteke od knjiga na latinici. Znate li vi koliko se u periodu od pedesetih do devedesetih godina štampalo knjiga latinicom i to sve na srpskom jeziku. Da li to znači da ćete sve to da izbacite iz biblioteka?

Miodrag Kojić: Vi grešite. Tada je postojao srpskohrvatski jezik. Srpski jezik se javio kasnije, posle raspada Jugoslavije.

Dejan Ilić: To znači da je srpski jezik jedan od najmlađih jezika na svetu.

Miodrag Kojić: Ne, on je 1954. godine bio utamničen Novosadskim dogovorom.

Šta rekoste: Kad štite ćirilicu
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:08 0:00

Utamničenje srpskog jezika

Dejan Ilić: Kažete da se pojavio pošto se raspao srpskohrvatski jezik. Gde je bio taj srpski jezik, pa se vratio ponovo kada se raspao srpskohrvatski? Ko je govorio srpskim jezikom kojim vi i ja danas govorimo.

Miodrag Kojić: Srpski jezik je preimenovan u srpskohrvatski. Valjda vam je to jasno, ako se bavite izdavaštvom.

Dejan Ilić: Hoćete da mi kažete da vi govorite isti srpski jezik koji su govorili ljudi koji su živeli na teritoriji današnje Srbije u 19. veku, da je to isti srpski jezik.

Miodrag Kojić: On je u osnovi isti, ali svaki jezik se vremenom razvija.

Dejan Ilić: Šta je onda problem sa srpskohrvatskim jezikom? Nije li reč o transformaciji jezika i zašto bismo to nazivali utamničenjem?

Miodrag Kojić: Zato što je smišljenom podvalom i latinica uvedena kao standardno pismo.

Dejan Ilić: Šta je problem s latinicom, da li ja sada manje govorim srpski jezik zato što bih ovo što vam kažem napisao latinicom?

Miodrag Kojić: Ja sam vam rekao da je ona nametana.

Dejan Ilić: Kako nametana? Da li sam ja osoba bez svoje volje, pa mi je neko nameće?

Miodrag Kojić: Ja vama govorim istorijske činjenice.

Dejan Ilić: To nisu činjenice. Vi krivotvorite činjenice.

Miodrag Kojić: Istorijska je istina da je ćirilica proganjana, a latinica nametana.

Dejan Ilić: Da li ćemo sada da proganjamo latinicu, da bismo to kompenzovali?

Miodrag Kojić: Ćirilica je proganjana i zabranjivana i za vreme Prvog svetskog rata, i za vreme Marije Terezije, i za vreme Pavelićevog režima. Pretpostavljam da to znate. A 1954. godine nije zabranjena, nego je ćirilica na jedan fini način podmetnuta da bude ravnopravna sa latinicom, pa nam je latinica postepeno nametana kao neko savremeno pismo zbog dominacije latinskih kultura, kako stoji u sadašnjem pravopisu koji je živa bruka i sramota. To su istorijske činjenice. Ja vama ništa ne prebacujem, niti branim. Vi možete da pišete kako god želite.

Dejan Ilić: Ali ne u javnom prostoru.

Miodrag Kojić: Ako smo mi ozbiljna ustavna i pravna država, onda smatram da svoj jezik i svoje pismo treba na neki način da forsiramo.

Ćirilica je bila suptilno progonjena, tako što je mistifikovana kao retrogradna, nacionalistička i tako dalje: Miodrag Kojić
Ćirilica je bila suptilno progonjena, tako što je mistifikovana kao retrogradna, nacionalistička i tako dalje: Miodrag Kojić

Mi i oni

Dejan Ilić: Vi kažete - svoj jezik i svoje pismo, kao da mi delimo isto pismo, ali očigledno nije tako. Vi i ja govorimo isti jezik, ali pišemo različitim pismima. Vi kažete “mi“, ali očigledno je da ja iz tog vašeg “mi“ ispadam.

Miodrag Kojić: Vi banalizujete stvari. Mislim na nas koji živimo u zemlji Srbiji, a ne na nas koji pišemo ćirilicom i na vas koji koristite latinicu.

Dejan Ilić: Ko smo to mi koji koristimo latinicu?

Miodrag Kojić: Vi ste naveli sebe.

Dejan Ilić: Ali ko sam ja iz vašeg ugla? Jesam li ja Srbin ako koristim latinicu, jer ako sam Srbin onda imam ista prava kao i vi.

Miodrag Kojić: Imate, sigurno da imate ista prava.

Dejan Ilić: Pa nemam, ako mi vi zabranite da koristim latinicu.

Miodrag Kojić: Da li vi možete da odete u Nemačku ili Francusku i pišete kako hoćete? Valjda tamo postoji neki zakon o jeziku i o tome koji jezik može da se koristi.

Dejan Ilić: To nije argument u prilog vašoj tezi.

Miodrag Kojić: Evo vam argument: po sadašnjem važećem zakonu o jeziku i pismu kažnjivo je kada na teritorijama gde žive pripadnici nacionalnih manjina pripadnik većinskog, srpskog naroda u javnoj sferi ne koristi jezik nacionalne manjine, a nije kažnjivo obrnuto. Da li je to logično?

Dejan Ilić: Naravno da je logično, zato što manjine poseduju manju moć i onda ih treba braniti propisima, kako bi im se makar donekle izjednačio status sa većinskom grupom.

Miodrag Kojić: Ne poznajete problematiku. Kod nas se pripadnik nacionalne manjine upisuje u knjigu rođenih onako kako to žele roditelji. I onda mu na osnovu tog bazičnog dokumenta sleduju sva druga dokumenta, uključujući pravo na jezik i sve ostalo što mu garantuje Ustav Srbije.

Dejan Ilić: Šta je tu loše?

Miodrag Kojić: Vi ne razumete šta ja hoću da kažem. To nije loše, oni imaju to pravo, ali valjda i mi imamo isto pravo.

Dejan Ilić: Koji mi, pitam vas? Ko sam ja kada vi kažete mi? Ja sam Srbin koji piše latinicom, a vi mi kažete - nemaš pravo da pišeš latinicom.

Miodrag Kojić: Ja vam nisam rekao da nemate pravo. Ja vam stalno govorim da je to vaša lična stvar. Ja govorim o zakonu, ustavu i međunarodnoj standardizaciji jezika i pisma. Ako to vama nije dovoljno, nego hoćete da seprepoznajemo po nacionalnim šavovima, ja mogu i o tome da pričam, ali onda idemo u sferu progona ćirilice, stradanja ljudi koji su hteli da koriste ćirilicu, pa ćemo stići dotle da nigde na teritoriji te vaše omiljene Jugoslavije ćirilica nije bila dobro došla.


Ko je štampao Srbljak?

Dejan Ilić: Što se tiče progona ćirilice, obnova zanimanja za srpski srednji vek krenula je iz te socijalističke Jugoslavije, koja vama izgleda nije omiljena. Sve studije, sva traganja za rukopisima, sva preštampavanja našeg nasleđa - srednjevekovnog, pravoslavnog, hrišćanskog, kako god hoćete - radila je grupa ljudi koji su praktično bili na budžetu države Jugoslavije. Zato mi nije jasno o kakvom progonu ćirilice govorite. Ko je štampao Srbljak, na kom pismu je štampan i čijim novcem?

Miodrag Kojić: Ako ćemo tako i Politikin zabavnik je štampan na ćirilici. Nije to način na koji treba da razmrsimo Gordijev čvor...

Dejan Ilić: Vi kažete da je ćirilica bila progonjena, dao sam vam konkretan primer da nije bila progonjena i da ljudi koji su radili na tome nisu bili progonjeni. Recimo, Dimitrije Bogdanović nije bio progonjen, nego je uradio čudo na obnovi ćirilice.

Miodrag Kojić: Ćirilica je bila suptilno progonjena, tako što je mistifikovana kao retrogradna, nacionalistička i tako dalje.

Dejan Ilić: Znači, i Politika je sve vreme izlazila na toj ćirilici kao retrogradna i ne znam kakva?


TV Beograd i JNA

Miodrag Kojić: Da li je bilo normalno da u zemlji Srbiji Televizija Beograd bude latinična?

Dejan Ilić: Kada je bila latinična? Kako je izgledao znak RTB-a? Imao je znak napisan ćiriličnim slovima. To je bio krug sa tri ćirilična slova.

Miodrag Kojić: To je bilo dovoljno za Srbe komuniste - da imaju ćirilični krug, a sve ostalo je bilo latinično. Tek krajem osamdesetih godina Televizija Beograd je počela da koristi ćirilicu. Evo vam još jedan primer. JNA je koristila samo latinicu. Šezdesetih godina su počele da se proizvode pisaće mašine samo sa latiničnim tastaturama, izbačene su sve pisaće mašine koje su bile na ćirilici. Stigli smo dotle da je u javnoj sferi ćirilice bilo negde oko tridest procenata, a danas je ima manje od deset posto.

Dejan Ilić: To uopšte nije tačno, odakle vam tih deset posto.

Miodrag Kojić: Mogu vam proslediti analize ljudi koji su to radili.

Dejan Ilić: Baš me zanima na kom uzorku su došli do toga da je ćirilica prisutna 10 procenata, a ja vam kažem da se u Narodnoj biblioteci Srbije katalogizuje više knjiga na ćirilici, nego na latinici.

Miodrag Kojić: Koliko je Laguna izdala ćiriličnih naslova?

Dejan Ilić: To je privatna izdavačka kuća. Zašto vi nekome ko ima privatnu izdavačku kuću prebrojavate koliko je knjiga na kom pismu objavio? To je njegova slobodna volja.

Miodrag Kojić: Ne može da bude finansiran od strane države u kojoj je zvanični jezik srpski, a pismo ćirilica.

Dejan Ilić: Hoćete da kažete da ni te knjige ne treba da se nađu u bibliotekama?

Miodrag Kojić: Vi stalno svodite priču na knjige koje treba da otkupljuju biblioteke. Je li to najveći problem u Srbiji?

Dejan Ilić: Pričamo o ćirilici. Ćirilica je materijalna, konkretna stvar, ona mora da bude odštampana, mora da bude prikazana - da bismo o njoj mogli da govorimo. Ne možete o ćirilici da govorite apstraktno. Morate da dajete primere koji su materijalni, koji su konkretni. Vi kažete da je SFRJ progonila ćirilicu, a Dimitrije Bogdanović i Đorđe Trifunović ubiše se od obnove ćirilice - i to sve pod okriljem instituta Srpske akademije nauka i umetnosti koji je finansirala država Jugoslavija.

Miodrag Kojić: A šta ćemo sa Milićem od Mačve koji je 1960. godine širio proglase o potrebi da se očuva ćirilica i malo je falilo da bude uhapšen. Šta ćemo da kažemo o tome?

Dejan Ilić: Reći ćemo da ima primera i za jedno i za drugo, ali ne možete njegov primer uopštiti i reći da je to slika stanja.

Miodrag Kojić: Ta nesrećna Jugoslavija je u stvari bila način da se izvrši kroatizacija srpskog naroda, a jedan od vidova te kroatizacije bila je latinica. Tako da se današnjim prihvatanjem latinice kao zvaničnog pisma srpskog jezika - što stoji u nesrećnom pravopisu srpskog jezika iz 2010. godine - i dalje vrši kroatizacija srpskog naroda i srpske države, iako latinica od kada postoji srpski jezik nije bila njegovo zvanično pismo. To je moje mišljenje i ako možete da mi dokažete da kroatizacija srpskog jezika nije vršena kroz latinicu i da se ne vrši i danas - biću zahvalan da saznam na koji način nisam u pravu.

Dejan Ilić: Čitajte knjige objavljene na latinici u Srbiji i videćete da u njima kroatizama ima minimalno, ako ih uopšte ima, a tamo gde ih ima, to su vrlo retki slučajevi. Pri tome, uopšte mi nije jasno zašto bismo se mi plašili kroatizama. Šta je problem da uzmete rešenje iz jezika koji je praktično isti kao i naš jezik.

Da li će izdavači u Srbiji morati da štampaju knjige na ćirilici?
Da li će izdavači u Srbiji morati da štampaju knjige na ćirilici?

Dino Merlin i Mišo Kovač

Miodrag Kojić: Ja govorim o kroatizaciji našeg identiteta, o kroatizaciji naše intelektualne svesti, o tome da se naša kultura sve više kroatizira.

Dejan Ilić: Šta to tačno znači?

Miodrag Kojić: Kriza identiteta. Navešću vam primer. U Beogradu radio stanice emituju muziku sa bivših jugoslovenskih prostora i kada najave najbolju domaću muziku, onda puste Dina Merlina ili Mišu Kovača. Da li su Mišo Kovač i Dino Merlin domaći pevači?

Dejan Ilić: Iz moga ugla jesu. Pošto sam odrastao u Jugoslaviji, oni su meni domaći pevači. Ali, zašto se vi bojite Miše Kovača?

Miodrag Kojić: Ne bojim se ja Miše Kovača. Hoću da vam kažem da mladi ljudi koji rastu u zemlji Srbiji ne prave razliku i njima više ništa nije jasno. Zato je zaslužan elitistički krug beogradske dvojke koji na sve načine pokušava da Beograd ostane glavni grad Jugoslavije, ne shvatajući da je Jugoslavija nestala 1991. godine. Vi možete biti ljubitelj Jugoslavije. Ja u tome ne vidim nikakav problem, ali hoću da vam kažem da Srbija treba da ima svoj jezik, svoje pismo i svoje ustave i zakone. Slažemo se s tim?

Dejan Ilić: Srbija sve to već ima.

Miodrag Kojić: Vratiću se na zakon o jeziku i pismu. Ovaj predlog izmena tog zakona je ono za šta se zalažemo mi koji se poslednjih decenija borimo za očuvanje srpskoga jezika i srpskoga pisma.

Omer Karabeg: Gospodine Kojiću, da li je to vaš zaključak? Vi smatrate da su izmene zakona o jeziku neophodne?

Miodrag Kojić: One su neophodne. Zakon je nedorečen i nedosledan i mora da se uskladi sa ustavom. I zato podržavam predložene izmene.

Dejan Ilić: Te izmene su čisti višak. Mislim da će one biti usvojene i to će biti katastrofa, jer zadiru u elementarna ljudska prava. Ne vodi se računa da ovde postoji veliki broj ljudi koji su živeli pre nego što je nastala ova država i koji koriste i latinicu kao deo svojih identitetskih navika. Oduzima im se pravo da se koriste pismom koje oni smatraju delom svoje kulture. To uopšte ne znači da se oni ne osećaju kao Srbi i da nisu privrženi tradiciji koju oni smatraju srpskom, a koja ne mora da bude ista sa onom koju neki drugi ljudi vide kao srpsku tradiciju.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG