Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Mogući scenariji za razrešenje egipatske krize


Vojnici blokiraju ulicu tokom protesta u Kairu, 31. januar 2011.
Zapadni mediji tumače revolt u Egiptu kao težnju ka demokratiji zapadnog tipa.

Međutim, egipatske seljake, radnike i trgovce mnogo više zanima poboljšanje katastrofalnog ekonomskog stanja nego principi liberalne demokratije.

Pokušaj revolucije u Iranu 2009. je pokazao da ona ne može uspeti ako je samo fokusirana na demokrate, a nije u stanju da privuče širu podršku.

Po mnogim procenama, ključ je u rukama egipatske armije koja može preuzeti vlast. Eventualna islamizacija Egipta bi, pak, bila pogubna po SAD i Izrael.

Kouri: Promene su neminovne. Na svakom planu, Egipat je bankrotirao.
Svaka ozbiljna promena mora da ima za cilj iskorenjivanje siromaštva u Egiptu, jer 40 odsto stanovništva živi sa samo 2 dolara dnevno.

„Promene su neminovne. Na svakom planu, Egipat je bankrotirao. To je rezultat pogrešnog upravljanja ekonomijom, mediokritetske politike, zloupotrebe vlasti i maltretiranja sopstvenog naroda“, ističe bliskoistočni komentator Rami Kouri.

„Facebook partija"


Većina demonstranata su mladi ljudi koji nisu ranije bili politički aktivni i, stoga, ne pripadaju tradicionalnim krugovima političke opozicije.

Zbog izostanka podrške Zapada, opozicija je godinama bila neuspešna u pokušajima da uzdrma egipatski režim.

To je razlog što je „Facebook partija“, kako ju je nazvao romanopisac Ala al-Asvani generaciju od 20 do 30 godina, postigla nešto što tradicionalne opozicione partije – islamisti, levičari, liberali i naseristi – nisu uspeli.

FOTOGALERIJA: Protesti u Egiptu, 29. i 30. januar 2011.

x

Po Asvaniju, kako prenosi „Špigl“ (Spiegel Online), to što su demonstranti bez vođstva, nije izvor slabosti već snage.

„Nijedna od klasičnih partija ne može da iskoristi proteste u ideološke svrhe. Ovde nije reč o islamizmu, socijalizmu ili naserizmu, već o slobodi i prosperitetu“,
naglašava Asvani.

Enigmatična "Muslimanska braća"


Većina posmatrača se slaže da „Muslimanska braća“ u ovom trenutku nije radikalna organizacija i da je slaba da bi uticala na revoluciju.

To je moguće, ali nije očigledno, piše Džordž Fridman (George Friedman) u „Stratforu“.

„Muslimanska braća“ imaju mnogo struja i veći deo je pritajen zbog Mubarakove represije.

Nije jasno da li je ova grupacija slabija od demonstranata koji traže demokratiju.

Ne treba mešati, odnosno izjednačavati opreznost „Muslimanske braće“ sa njihovom slabošću, ističe Fridman.

Prevaga stabilnosti nad demokratijom


Političari, kao i bankari, vole stabilnost. Ali „stabilnost“ za koju se Zapad zalagao u arapskom svetu, nije bila stvarna stabilnost već represija, piše En Aplbaum (Anne) u „Vošington Postu“ (The Washington Post).

„Diktatori koje smo podržavali, ili u svakom slučaju tolerisali – Ben Ali, Hosni Mubarak, različiti kraljevi i prinčevi – ostajali su na vlasti sprečavanjem ekonomskog razvoja, gušenjem slobode govora, čvrstom kontrolom nad obrazovanjem i, povrh svega, sasecanjem svega što bi ličilo na civilno društvo“,
smatra Aplbarum.

Ona navodi kao primer da se svake godine više knjiga prevede na grčki jezik – koji govori 10-tak miliona ljudi – nego na arapski, koga upotrebljava 220 miliona ljudi.

Kao rezultat – Egipat, nalik mnogim arapskim društvima, ima bogatu i dobro naoružanu elitu na vrhu piramide i fanatične i dobro organizovane islamske fundamentalističke pokrete na dnu.

Između je nepriznato mnoštvo građana koji nikada nisu učestvovali u politici, čije su poslovne aktivnosti ograničene zbog korupcije i nepotizma, a pristup spoljnem svetu onemogućen zbog besmislenih zakona i sumnjičavih birokrata.

Aplbaum smatra da odluka egipatskih vlasti da onemogući pristup Internetu skoro da nije imalo uticaja na proteste.
Aplbaum: Bez obzira šta se govori o Tviteru i društvenim mrežama, pobuna u Kairu je staromodna, skoro kao revolucija iz 19. veka.

„Bez obzira šta se govori o Tviteru i društvenim mrežama, pobuna u Kairu je staromodna, skoro kao revolucija iz 19. veka. Ljudi vide druge na ulicama i odlučuju da im se pridruže“,
piše Aplbaum.

Ona smatra da su američke administracije povremeno davale prazna obećanja o demokratiji i slobodi govora u arapskom svetu.

„Za američke predsednike i državne sekretare iz obe političke partije, druga pitanja – nafta, Izrael i onda rat protiv terorizma – uvek su se činila važnijim. Našom pomoći je podupirana egipatska armija i policija, i Egipćani to znaju. U Kairu je policija bacala suzavac na demonstrante sa oznakom „made in the USA“,"
ističe Aplbaum.

Po njenom mišljenju, SAD se nisu dovoljno angažovale oko alternativne elite u arapskom svetu, kao što su to činile u bivšim komunističkim državama tokom 1980-ih. Džordž Buš je dosta govorio o „demokratskoj promociji“ ali je dopustio da ta ideja bude pobrkana sa invazijom na Irak.

„Naše opcije su ograničene. Ali ima ih nekoliko i treba odmah raditi na njihovoj primeni. Treba da se direktno obratimo egipatskom narodu, ne samo njegovim liderima. Treba da čestitamo Egipćanima na hrabrosti da izađu na ulice. Treba da se smejemo i prihvatimo nestabilnost. Treba da se radujemo, jer su promene u represivnim društvima uvek dobre“,
zaključuje En Aplbaum.

Zatečene SAD


Stiven Hedli
(Stephen Hadley), savetnik Džordža Buša za nacionalnu bezbednost, piše u “Vol Strit Džornelu” (The Wall Street Journal) da kada izbije revolucionarna groznica i situacija postane krizna, svaka američka administracija bude talac događaja i gorućih dilema.

FOTOGALERIJA: Protesti u Egiptu, 28. i 29. januar 2011.


“Da li napuštamo dugotrajne saveznike, samo da bismo podstakli sumnje ostalih starih saveznika? Da li ostajemo lojalni dugotrajnim saveznicima čak i kada izgube podršku naroda, samo da bismo odvratili građane koji se bore za svoju slobodu?”


Pre nego što je izbila kriza u Egiptu, postojalo je nekoliko dobrih opcija koje su egipatskim vlastima predlagale nekoliko američkih administracija.

Bela kuća je i privatno i javno podsticala Hosnija Mubaraka da ohrabri stvaranje neislamskih političkih partija. No, ti predlozi Vašingtona su bili ignorisani i neislamske partije su proganjane, ističe Hedli.

Kao rezultat – stvorena je politička klima koja je egipatskom narodu omogućavala samo dve opcije: provladinu stranku (Nacionalnu demokratsku partiju) i ilegalnu “Muslimansku braću”. Sadašnji ishod je delo samog predsednika Mubaraka. On je to delimično učinio da bi mogao da predoči svakoj američkoj administraciji i sopstvenom narodu da je jedina alternative njegovoj vladavini – islamska država.

Neki kritikuju američku administraciju da je vršila preveliki pritisak na Mubaraka. Osim demokratije (freedom agenda), za Džordža Buša su bila važna i pitanja terorizma, proliferacije oružja, izraelsko-palestisnki sukob – što je sve iziskivalo saradnju i dilove sa egipatskom vladom, ističe Hedli.

Ključ u rukama egipatske armije


Bez obzira na sve, Mubarak pokazuje da je spreman da sačuva vlast po svaku cenu. U nedelju je poslao borbene avione da nadleću Kairo, kao i tenkove na ulice kako bi zastrašio demonstrante.

Egipatska armija sa 468 hiljada pripadnika, deseta je po veličini u svetu i dobija milijardu i 300 miliona dolara godišnje pomoći od SAD otkako je Kairo potpisao mirovni sporazum sa Izraelom 1979. Armija je, kako piše „Rojters“ (Reuters) centralna poluga moći od državnog udara 1952, kada je na vlast došao Naser. Mubarak, za koga se verovalo da se izdigao iznad tog nasleđa, sada se ponovo oslanja na armiju kao poslednju liniju odbrane. Postavio je oficire na ključne pozicije, uklanjajući fasadu civilne uprave.


Itani: Armija ima ključnu ulogu i sada odlučuje kakva će biti sudbina predsednika.

No, mnogi analitičari smatraju da je Mubarakovo imenovanje potpredsednika nakon 30 godina i to dosadašnjeg šefa obaveštajne službe, znak da njegova moć slabi.

„Armija ima ključnu ulogu i sada odlučuje kakva će biti sudbina predsednika. Armija gleda na njega kao na obavezu, ali ne želi da ga vidi kako odlazi podvijenog repa kao Ben Ali. Mislim da armija želi da Mubarak ode, ali na miran način“,
ističe Fejsal Itani iz „Eksluzivnih analiza“ (Exclusive Analysis).

Zahtevi za smenom Mubaraka stižu sa mnogih strana, uključujući i iz samog establišmenta, pre svega vojske, koja smatra da njegova nespremnost da joj omogući da kontroliše tranziciju vlasti – zapravo ugrožava sam režim, ocenjuje Džordž Fridman.

Za neke pripadnike armije, demonstracije su pretnja ali i šansa. One mogu dovesti do kraha režima. Istovremeno, protesti mogu biti dovoljni da primoraju Mubaraka da podnese ostavku, omogućujući tako, na primer, da ga zameni nedavno imenovani potpredsednik Omar Sulejmani – i tako se spase režim. To ne znači da je vojska podstakla revolt, ali očito da pojedini njeni redovi to vide kao šansu.

Tim pre što se stiče utisak da su demonstranti duboko podeljeni i za sada nisu u stanju da podstaknu masovni pokret koji je, na primer, zbacio sa vlasti iranskog šaha 1979. Oni su ujedinjeni u oponiranju Mubaraku kao pojedincu, kao i njegovom režimu. O ostalim pitanjima, demonstranti su duboko podeljeni.

Scenariji

Stiven Hedli smatra da su najverovatnija dva scenarija: nastavak vladavine Mubaraka, ali kao oslabljenog lidera ili njegov odlazak sa vlasti u korist prelazne vlade koju bi podržala egipatska vojska.

FOTOGALERIJA: Sukob policije i demonstranata u Egiptu, 28. januar 2011.

x

Predsednički izbori su zakazani za septembar. Malo je verovatno da će Hosni Mubarak ili njegov sin Gamal zaključiti da u sadašnjim okolnostima mogu da pobede na njima. Ključno je pitanje, da li će Mubarak težiti da prenese vlast drugom autoritarnom lideru ili će dramatično promeniti kurs i iskoristiti predstojeće izbore za demokratsku tranziciju u Egiptu.

Hedli navodi da je Džordž Buš upravo insistirao na poslednjoj opciji u slučaju Pakistana 2008, tako što se predsednik Perverz Mušaraf povukao sa vlasti omogućavajući izbor demokratske vlade. Ona je doduše slaba i stvara probleme SAD-u u Avganistanu, ali je izbegnuto stvaranje islamističkog režima kao u slučaju Irana nakon pada šaha Reze Pahlavija 1979, podseća Stiven Hedli.

„Špigl“ procenjuje da su moguća tri scenarija u Egiptu. Prva opcija je nalik na Burmu, gde vojna hunta vlada decenijama. Sami Anan, načelnik Generalštaba i ministar odbrane Mohamed Husein Tantavi, putovali su Vašington prošle sedmice. Vojno rukovodstvo nesumnjivo koordiniše buduće korake sa Pentagonom, bez obzira što je Vašington u petak zapretio da će zamrznuti vojnu pomoć Kairu.

Sva tri lidera: Naser, Sadat i Mubarak, imali su vojno iskustvo. Ministar odbrane Tantavi (75), koji je mnogo popularniji od šefa obaveštajne službe Omara Sulejmanija, imenovanog prošle sedmice za potpredsednika države – takođe se učestalo pominje kao mogući naslednik Mubaraka.

Druga opcija je da Egipat sledi put Turske, uprkos velikim razlikama između ove dve zemlje. Turski model koji sledi Partija pravde i razvoja premijera Redžepa Tajipa Erdogana, inspirisao je mnoge arapske demokrate. To je do sada jedini uspešni pokušaj pripitomljavanja političkog islama – i ekonomski i u spoljnopolitičkom smislu. Da bi se primenio ovaj model u Egiptu, „Muslimanska braća“, kao do sada najjača opoziciona grupacija, morala bi da slede primer turskim islamista, a to znači da u velikoj meri modernizuju svoje pogled na svet i da se jasnije distanciraju od terorizma nego što su činili do sada, piše „Spigl“.

No, mala je verovatnoća da se to desi, smatra Lesli Gelb (Leslie), bivši pomoćnik amerčkog državnog sekretara, „u trulim režimima koji padaju pod naletom rulje na ulici, istorijski je obrazac da stupa na scenu novi diktator“. Gelb veruje da je opasan svaki pokušaj distanciranja od Mubaraka i ne isključuje mogućnost čak boljševičkog ili iranskog scenarija u Egiptu.
Gelb: zvaničnici u Vašingtonu nemaju predstavu ko su stvarno ulični demonstranti – da li je reč jednostavno o masi koja nije u stanju da se politički organizuje i vlada, ili zlokobnije grupe koje iščekuju u senci.

„Istini za volju, zvaničnici u Vašingtonu nemaju predstavu ko su stvarno ulični demonstranti – da li je reč jednostavno o masi koja nije u stanju da se politički organizuje i vlada, ili zlokobnije grupe koje iščekuju u senci“.


Po Fridmanovom mišljenju, moguća su četiri scenarija. Prva opcija je da režim preživi, odnosno da Mubarak stabilizuje situaciju, ili, što je verovatnije, neko od visokih oficira ga zameni nakon izvesnog vremena. Druga mogućnost je da demonstranti primoraju vlast da raspiše izbore na kojima bi pobedio Mohamed El Baradej ili neko sličan njemu. U tom slučaju, bio bi odbačen etatistički model koji je inaugurisao Naser i otvoren put kao demokratiji.

Treća opcija je da se raspišu izbori na kojima bi pobedila „Muslimanska braća“ a što bi značilo islamsku orijentaciju zemlje.

Četvrta varijanta je da Egipat sklizne u politički haos. Fridman smatra da je najverovatniji scenario raspisivanje izbora koji bi rezultirali političkom blokadom, odnosno nijedan kandidat ne bi mogao da preuzme vlast. Po njegovom mišljenju, zbog razjedinjenosti demonstranata, najizglednija je stabilizacija režima i odlazak Mubaraka.

Prelivanje protesta na arapski svet?


Liz Slaj (Sly) podseća u „Vošington Postu“ (The Washington Post) da se Egipat poslednji put suočio sa ovakvim protestima 1952. godine, koji su promenili tok istorije.

Mladi oficir Gamal Abdel Naser bio je na čelu državnog udara u kome je zbačena monarhija. Njegovi panarapski nacionalistički ideali inspirisali su generaciju revolucionarnih lidera – od Moamera Gadafija u Libiji do Sadama Huseina u Iraku, uporedo sa serijom destabilizirajućih prevrata i dva arapsko-izraelska rata. Iako su sadašnji događaji u velikoj meri drugačiji, imaju transformacijski potencijal.

Analitičari smatraju da će se zbivanja u Egiptu itekako odraziti i na ostatak arapskog sveta. Tako Fares Braizat iz Arapskog centra za istraživanja i politiku sa sedištem u Kataru, ističe da su najranjivije države od Alžira do Jemena, Sudan, Sirija i Libija, čiji se diktatorski režimi razlikuju od egipatskog samo u meri u kojoj vrše represiju nad sopstvenim narodom, kao i u privrženosti ili neprijateljstvu prema SAD.

Tradicionalne monarhije, kao što su Maroko, Saudijska Arabija i Jordan, crpe legitimitet iz svojih plemenskih korena i naslednih verskih veza, što ih čini otpornijim na potpune promene režima. Međutim, po mišljenju Braziata, jačaće zahtevi za političkim reformama kojima bi se ograničila moć kraljeva, kao i stvaranjem ustavnih monarhija nalik na evropske.

Naftom bogati emirati na Arapskom poluostrvu, čiji građani uživaju među najvećim prihodima u svetu, ne suočavaju se sa sličnim izazovima kao u Tunisu i Egiptu, gde je ogroman jaz između rastuće populacije, koja ima sve manje posla, i raskošnog životnog stila majušne korumpirane elite.

Irak i Liban, sa dubokim sektaškim podelama i krhkim demokratskim sistemima, predstavljaju takođe izazov. Međutim, mala je verovatnoća da će ove dve zemlje biti dramatično pogođene nemirima u Egiptu, zaključuje Liz Slaj u „Vošington Postu“.

Gubitak za SAD i Izrael


Egipat je strateški veoma važna zemlja za Zapad. Iako njego uticaj slabi, i dalje kulturno dominira u regionu. Takođe, više od 7 procenata svetskog pomorskog prometa godišnje prolazi kroz Suecki kanal kao i 2 odsto nafte.

VIDEO - Egipat: Nemiri ne prestaju, 29. januar 2011.

x
Egipat: Nemiri ne prestaju, 29. januar 2011.
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:12 0:00

Sklopio je mirovni sporazum sa Izraelom 1979, posreduje u sporovima Izraelaca i Palestinaca, a režim u Iranu tretira kao zakletog neprijatelja.

Radikalni islamisti širom sveta bi, svakako, pozdravili političku islamizaciju Egipta. Međutim, Teheran ne bi gledao blagonaklono na takav razvoj događaja, jer sebe smatra centrom radikalnog islama i ne bi mu odgovarala konkurencija iz Egipta, smatra Džordž Fridman.

Islamistički Egipat bio bi za SAD geostrateška katastrofa. Egipat je centar prema kome gravitira arapski svet. U slučaju dolaska islamista na vlast, to ne bi promenilo samo dinamiku u arapskom svetu, već bi primoralo Vašington da promeni strategiju koju primenjuje od završetka izraelsko-arapskog rata 1973. godine. Sadatova odluka da okonča savezništvo sa Sovetskim Savezom i okrene se SAD-u, podrilo je poziciju Moskve u Mediteranu i u arapskom svetu, omogućavajući jačanje uticaja Vašingtona u tom delu sveta. Podrška egipatske obaveštajne službe nakon terorističkih napada 11. septembra 2001, bila je ključna u blokiranju i podrivanju Al Kaide. Ukoliko bi Egipat okončao takvu saradnju ili postao neprijateljski nastrojen, strategija SAD bila bi ozbiljno uzdrmana.

Fridman ocenjuje da bi veliki gubitnik bio i Izrael. Njegova nacionalna bezbednost se oslanja na sporazum sa Egiptom, koji je potpisao Menahem Begin, uprkos velikih kritika izraelskih desničara. Demilitarizacija Sinajskog poluostrva ne samo da je zaštitila izraelski južni front, već znači da se ne dovodi u pitanje njegov opstanak kao države. Izrael je vodio tri rata (1948, 1967. i 1973) i svaki put je ulog bio njegov opstanak.

Pretnja je uvek dolazila od Egipta, jer bez njega nijedna koalicija u toj regiji ne može da ga ugrozi (isključujući za sada udaljenu mogućnost ukoliko Iran dođe u posed nuklearnog oružja). U svim ratovima koje je Izrael vodio nakon potpisivanja ugovora sa Egiptom (1982. i 2006. u Libanu), u igri su bili njegovi interesi a ne opstanak.

Ukoliko bi Egipat raskinuo ugovor iz Kemp Dejvida i vremenom rekonstruisao svoju armiju, to bi značilo obnavljanje egzistencijalne pretnje Izraelu.To se ne bi odmah desilo, ali bi se Izrael suočio sa dve realnosti. Najpre, da njegova armija nije ni izbliza velika i snažna da okupira i kontroliše Egipat.Drugo, jačanje egipatske armije pod kontrolom islamista bi nametnulo velike troškove Izraelu i smanjilo njegov prostor za manevrisanje, zaključuje Fridman.

Rastu protesti u Egiptu

Marš milion ljudi

Demonstracije u Egiptu nastavljene su i osmi dan zaredom. Hiljade ljudi i dalje prkosi policijskom času, ostaje na ulici i traži ostavku predsednik Hosnija Mubaraka.

Najveći protesti očekuju se u utorak za kada je opozicija najavila marš jednog miliona ljudi na ulicama prestonice. Planirano je da se slična manifestacija održi i u Aleksandriji. Moćna egipatska armija obećala je da neće upotrebiti silu protiv demonstranata.

Predsednik Mubarak imenovao je šefa obaveštajne službe Omar Sulejmana za potpredsednika - što je prvi put od početka Mubarakove vladavine da postoji ta pozicija. Mubarak je takođe ministra aviacije Ahmeda Šafika imenovao za mandatara nove vlade.

Osmog dana demonstracija protiv 30-godišnje Mubarakove vladavine, desetine hiljada demonstranata priključile su se protestima u Kairu, Aleksandriji i Suecu. Očevici tvrde da su čuli pucnjavu u predgrađima Kaira, a ima izveštaja i o vandalizmu i krađi.

Mediji javljaju da je tokom vikenda nekoliko demonstranata ubijeno kada je policija otvorila vatru na grupu ispred zgrade ministarstva unutrašnjih poslova. TV mreža "al-Džazira" prikazala je snimak demonstranata na ulici kako nose telo. Lokalni mediji tvrde da je najmanje 45 osoba poginulo, dok je više od 1.000 povređeno tokom višednevnog talasa nemira u zemlji.

Najveći protesti očekuju se u utorak za kada je opozicija najavila marš jednog miliona ljudi na ulicama prestonice. Planirano je da se slična manifestacija održi i u Aleksandriji. Moćna egipatska armija obećala je da neće upotrebiti silu protiv demonstranata.

Pogledajte komentare (5)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG