Ako zemlje iz okruženja ne odustanu od nabavke balističkih raketa, Srbija će morati da pronađe odgovor na to, rekao je premijer Srbije Aleksandar Vučić za ruski Sputnjik, očigledno aludirajući na Hrvatsku. Toj oceni se pridružio i srpski šef diplomatije Ivica Dačić. Hrvatska modernizuje svoje vojne snage u dogovoru sa partnerima, ali ona ni u kom slučaju ne nabavlja količine tehnike koje bi mogle ugroziti bilo koga u regionu, kaže naš sagovornik iz Zagreba, a njegov kolega iz Srbije dodaje da je reč samo o verbalnom prepucavanju, koje doduše, povećava tenzije na relaciji Beograd-Zagreb, ali ne preti da preraste u konflikt.
Hrvatski mediji pisali su pre nekoliko meseci da je Ministarstvo odbrane zatražilo od Pentagona da iz vojnih viškova donira Hrvatskoj 16 samovoznih višecevnih lansera raketa M270 MLRS, naoružanih raketama kalibra 240 mm koji mogu ispaljivati balističke rakete.
Srpski premijer Aleksandar Vučić je prilikom nedavne posete Rusiji govorio o tome da Srbija mora nabaviti neko defanzivno oružje kako bi se mogla odbraniti od pretnji. Sada je na pitanje ruskog Sputnjika da li će Srbija biti ugrožena od priključenja Crne Gore NATO, odgovorio da po tom pitanju ne oseća ugroženost, “ali da je ono gde je osetio problem, o čemu je razgovarao i u Moskvi, “...kada su neke zemlje u našem okruženju počele da naručuju balističke rakete. Rekli smo tada da na pancir-haubice imamo odgovor, odbranićemo se, za patrije tog i tog tipa imaćemo ‘lazare’, ali ne znam zašto bi neko u našem regionu uzimao balističke rakete. Ili će oni odustati ilićemo mi morati a pronađemo odgovor i na to”, kazao je srpski premijer ruskom mediju.
Igor Tabak, vojni analitičar portala Obris - obrana i sigurnost, za RSE potvrđuje da Hrvatska u poslednje vreme poprilično radi na modernizaciji svojih oružanih snaga, koje su tokom poslednjih dvadesetak godina bile vrlo malo obnavljane, ali da se sve to radi u dogovoru sa NATO partnerima. Srbija je, dodaje on, praktično “okružena NATO članicama, pa, ako tu postoji strah od NATO saveza, onda vjerojatno nije samo pitanje Hrvatske jer NATO savez radi na konsenzus i on je jedna usklađena cjelina”.
On dodaje i da mnogo godina unazad Srbija ima niža odvajanja za odbranu od Hrvatske i da je ta razlika sada vidljiva:
“Dakle, Hrvatska već neko vrijeme ustrajno za obranu odvaja više i meni je razumljivo da, u krajnjoj liniji, pogledom na neke tradicije od prošlih vremena, službeni Beograd ima, da velim, običaj biti vojno jači od nekih drugih susjeda. Ustrajnim manjim odvajanjima, te tradicije, bojim se da polagano idu u povijest”.
Upitan da li se modernizacija oružanih snaga u Hrvatskoj i najava srpske vlade da će morati da odgovori na to može shvatiti kao ponovno "zveckanje oružjem" u regionu, Tabak kaže:
“Očito, službeni Beograd se nalazi jako pogođen ovim razvojem situacije. Dakle, čim je riječ o omjerima vojski i oružju, naravno da se može govotiti o 'zveckanju oružjem'. Druga je stvar da nijedna druga zemlja u regiji nema problema s hrvatskim nabavama, a svi su ih vidjeli i svima su jasne. Jednako tako, prilično je nedvojbeno da s obzirom o kojem malom broju sustava se radi – dakle, tu se govori o desetak ili petnaestak lansera u nekakvom planu, govori se o desetak ili dvanaestak pancer-haubica, što su sve, zapravo, vrlo male količine te tehnike koje se nabavljaju – tu je jasno da i učinak, ako postoji, čisto na masu tehnike, nije strateške razine. Živeći u gradu, Zagrebu, koji je u jednom momentu bio gađan taktičkim balističkim projektilima ‘Luna’ tijekom ratova devedesetih, ja vam mogu iz prve ruke, iz osobnog iskustva, reć da nekoliko takvih projektila na iole ozbiljno naseljeno mjesto nije nekakva strateška stvar, ako oni ne nose nuklearno oružje, a to, vjerujte, Hrvatska neće napraviti”, kaže Tabak.
Premijer Srbije je u poslednje vreme često davao izjave koje promovišu mir i ova najava nabavke ruskog oružja u dramatičnoj je suprotnosti sa njima. Nekoliko puta je u poslednje vreme ponovio da je Srbija umorna od ratova. Rekao je to i kad je nedavno bio u Srebrenici, a i tokom susreta sa turskim premijerom Ahmetom Davutogluom u Beogradu:
“Mi Srbi smo do skora bili svetski šampioni u broju ratova koje smo vodili, vreme je da promenimo disciplinu i da budemo šampioni sveta u radu i rezultatima rada.”
Teško je poverovati da hrvatska modernizacija oružanih snaga ima ikakve veze sa nekakvim njenim militarističkim namerama prema Srbiji jer o tome, kao i svemu drugom, i glavnu i sporednu reč vodi NATO alijansa, čiji je Hrvatska član. Uz to, iako vojno neutralna, Srbija je članica NATO programa Partnerstvo za mir, a početkom godine sa Severnoatlantskom alijansom je potpisala i Individualni akcioni plan partnerstva, što je najviši oblik saradnje jedne zemlje nečlanice sa NATO savezom.
Razloga za strah od Hrvatske Srbija nema, smatra i naš drugi sagovornik, vojnopolitički komentator Ljubodrag Stojadinović. Aktuleno “zveckanje oružjem” nije ratničko i neće voditi konflitima, dodaje on, ali čak i takvo kakvo je - verbalno i propagandno - neprijatno je i povećava tenzije u regionu.
“Mislim da tu postoje dve dimenzije, hajde da kažem, afere sa oružjem. Prva je da se izjave daju radi javnog mnenja u Hrvatskoj i Srbiji, dakle, radi se o političkom marketingu. Na drugoj strani, jasno je da postoje različite ideje u pogledu odnosa snaga na Balkanu - posebno ako se ima u vidu da Hrvatska pripada zapadnoj vojnoj alijansi a da Srbija nije, a uz to je i okružena zemljama koje su članice NATO ili će to uskoro postati – i u tom domenu, dakle, pored ove dimenzije političkog marketinga, politički lideri misle i o tome na koji način da obezbede neku vrstu, ako ne prednosti, a ono, vojne ravnoteže; koja je isto tako neugodna i opasna kao i prednost i svakako povećava tenzije u regionu”, ocenjuje Stojadinović.
