Krastev: Rusija nameće bh. scenario Ukrajini

Zapad danas živi u Putinovom svetu, ali ne zato što je u pravu ili je ojačao, već zbog preuzimanja inicijative, piše Ivan Krastev, predsednik Centra za liberalne strategije sa sedištem u Sofiji u "Project Syndicate".

Od povratka na predsedničku funkciju 2012., usred opadanja ekonomskog rasta i podrške javnosti, Vladimir Putin nastoji da dođe do narativa koji bi mogao da legitimiše drugu dekadu svoje vladavine, piše Aleksander Kliment u “Forin Afairs” (Foreign Affairs).

Time se delimično može objasniti njegova reakcija na krizu u Ukrajinni, koja mu je omogućila da predstavi novu hrabru viziju Rusije, obećavajući nacionalno oživljavanje, što je mnogim Rusima veoma privlačna ideja – kratkoročno, u najmanju ruku.

Međutim, dugoročno posmatrano, novi Putinov nacionalni projekat će voditi samo razočarenjima i ekonomskim nevoljama koje će obični građani Rusije morati da podnesu.

Putinov svet

Putin je “divlji”, dok je Zapad “oprezan” - to je percepcija mnogih, ističe Krastev. Mada zapadni lideri priznaju da je svetski poredak izložen dramatičnim promenama, oni ne mogu da ih u potpunosti shvate. Oni su zatečeni Putinovom transformacijom od “generalnog direktora Russia, Inc.” (Rusija kao kompanija) u nacionalnog lidera vođenog ideologijom koji neće ni pred čim ustuknuti u nameri da obnovi uticaj svoje zemlje.

Međunarodna politika možda počiva na ugovorima, ali funkcioniše na osnovu racionalnih očekivanja. Ukoliko se pokaže da su ta očekivanja lažna, onda propada preovlađujući međunarodni poredak. To se upravo dešava povodom ukrajinske krize.

Do samo pre nekoliko meseci većina zapadnih političara je bila uverena da je u međuzavisnom svetu revizionizam skopčan sa previsokom cenom te da, bez obzira na Putinovu odlučnost da brani ruske interese na postsovjetskom prostoru, neće posegnuti za vojnom silom da to i ostvari. Sada je jasno da su ti zapadni političari itekako pogrešili.
Onda, nakon što su ruske trupe okupirale Krim, međunarodni posmatrači su uglavnom predviđali da će Kremlj podržati njegovo odvajanje od Ukrajine, ali ne i pripajanje Ruskoj Federaciji. I ovo uverenje se pokazalo potpuno pogrešnim.

Zapad u ovom trenutku ne može da sagleda šta će Rusija dalje da čini, ali Rusija tačno zna šta će Zapad učiniti – i što je još važnije – šta neće. To stvara opasnu asimetriju.

Na primer, kada Moldavija bude zatražila članstvo u EU, Moskva može da posegne za aneksijom njene separatističke regije Pridnjestrovlje, u kojoj su ruske trupe stacionirane već dve decenije. Moldavija sada zna, da u tom slučaju, Zapad neće vojno intervenisati da zaštiti njen suverenitet.

Kada je reč o Ukrajini, Rusija je jasno stavila do znanja da se nada da će uspesti da opstruiše predsedničke izbore predviđene za maj, od kojih zapadni lideri očekuju da verifikuju promene u zemlji, a da pregovori o njenom ustavnom ustrojstvu postanu otvoreni akt u uspostavljanju novog evropskog poretka.

Rusija teži da Ukrajina postane nalik na Bosnu i Hercegovinu – radikalno federalizovanu zemlja sa političkim entitetima koji slede svoje ekonomske, kulturne i geopolitičke preferencije. To znači da dok bi teritorijalni integritet Ukrajine bio u tehničkom smislu sačuvan, njen istočni deo bi upostavio bliskije veze sa Rusijom nego sa ostatkom zemlje – slično odnosima između Republike Srpske i Srbije.

To izaziva dilemu u Evropi. Mada bi radikalna federalizacija možda omogućila očuvanje teritorijalnog integriteta Ukrajine, to bi najverovatnije na duže staze vodilo njenoj dezintegraciji.

Kao što je pokazalo jugoslovensko iskustvo, radikalna decentralizacija funkcioniše u teoriji, ali ne uvek i u praksi. Zapad će se suočiti sa nimalo lakim zadatkom da odbije rešenja na postsovjetskom prostoru, a koja je promovisao pre dve decenije u bivšoj Jugoslaviji.

Tragajući za efikasnim odgovorom, u Evropi nastoje da trivijalizuju ankesiju Krima ili da tretiraju Putina kao “ludaka”, što je pogubna strategija. EU oscilira između retoričkog ekstremizma i političkog miminalizma.

Mada je bilo i ne baš promišljenih predloga za širenjem NATO-a na postsovjetski prostor, većina zapadnih političara za sada podržava simbolične sankcije Rusiji, kao što je zabrana izdavanja viza nekoliko desetina zvaničnika u Moskvi.

Međutim, ovaj potez Zapada može pojačati pritisak na deo ruske elite, koji nije pogođen sankcijama, da dokaže svoju lojalnost Putinu, što bi na kraju rezultiralo čistkama prozapadno orijentisanih delova u ruskoj političkoj klasi.

Zaista, niko ne veruje da će zabrana putovanja ruskim zvaničnicima dovesti do željenih promena. Ove sankcije su uvedene jer su zapadne vlade jedino mogle oko njih da se dogovore.

Kada je reč o Ukrajini, i zapadni lideri i zapadna javnost su u raspoloženju preventivnog razočarenja. Iscrpljeno deceniju dugim maštanjem i preteranim očekivanjima – od “obojenih revolucija” na postsovjetskom prostoru do Arapskog proleća – zapadno javno mnjenje je sada odabralo da čuje samo loše vesti. To je skopčano sa rizikom, jer budućnost evropskog poretka najviše zavisi od toga šta će se sledeće desiti u Ukrajini.

Sada je jasno da Krim neće biti vraćen Kijevu, ali je takođe očigledno da bi odlaganje majskih izbora značio i kraj Ukrajine, kakvu sada znamo. Odgovornost je Zapada da ubedi Rusiju da podrži ove izbore – i da garantuje da će o neophodnim ustavnim reformama odluka biti doneta u Kijevu, a ne u Dejtonu, zaključuje Ivan Krastev.

Putinova bajka

Od povratka na predsedničku funkciju 2012., usred opadanja ekonomskog rasta i podrške javnosti, Vladimir Putin nastoji da dođe do narativa koji bi mogao da legitimiše drugu dekadu svoje vladavine, piše Aleksander Kliment u “Forin Afairs” (Foreign Affairs).

Time se delimično može objasniti njegova reakcija na krizu u Ukrajinni, koja mu je omogućila da predstavi novu hrabru viziju Rusije, obećavajući nacionalno oživljavanje, što je mnogim Rusima veoma privlačna ideja – kratkoročno, u najmanju ruku. Međutim, dugoročno posmatrano, novi Putinov nacionalni projekat će voditi samo razočarenjima i ekonomskim nevoljama koje će obični građani Rusije morati da podnesu.

Tokom većeg dela 2000-ih godina, Putinov poluautoritarni model je počivao na jednostavnoj nagodbi sa ruskim stanovništvom: vase političke slobode će možda biti umanjene, ali će rasti vaši prihodi.

Bogatstvo i životni standard u Rusiji je tih godina rastao brže nego u bilo kom drugom period njene istorije. U prvoj deceniji ovog veka, prihodi po glavi stanovnika su porasli sa dve na deset hiljada dolara. U takvim okolnostima, mnogi Rusi su bili spremni da tolerišu otežano uspostavljanje političke odgovornsti i ubrzano širenje korumpirane birokratije.

Ruska ekonomija i dalje raste, ali gubi zamah. Pre izbijanja globalne ekonomske krize, bruto društveni proizvod je rastao po stopi od sedam odsto godišnje. Nakon toga, pao je na 2.5 procenata, a 2013. na svega 1.3 odsto.

Ekonomisti ističu da su za podsticanje ekonomskog rasta Rusije neophodne strukturalne reforme. Međutim, Putin, koji želi da očuva svoju političku bazu – oligarhe, na jednoj strani, i veliki deo ruske populacije koju čine zaposleni u državnim preduzećima, birokratija i penzioneri, na drugoj – izbegava radikalnije promene.

Kao rezultat, ekonomija sve više stagnira. Stoga nije iznenađenje što je prošle godine uživao podršku 61 odsto građana. To je, doduše, i dalje zavidan nivo za gro zapadnih političara, ali u Putinovom slučaju to znači najnižu podršku u poslednjih 14 godina.

Reagajući na ove okolnosti, ruski predsednik se odrekao ekonomskog narativa - odnosno ekonomskog rasta kao poluge svoje vladavine – i okrenuo se reakcionarnom konzervativizmu.

On je prigrlio evroazijski pojam moralne izuzetnosti i kulturne posebnosti Rusije okružene zapadnom nemoralnošću i materijalizmom.

Državni mediji poslednjih godina sve više potenciraju teme kojima se podstiče ksenofobija, a naročito homofobija. Nezavisni mediji su izloženi sve većem pritisku.

Nakon kratkotrajnog kontrolisanog eksperimenta, kojim je omogućeno pojavljivanje istinske političke opozicije, Kremlj je opet zatvorio vrata demokratizaciji. Cilj oživljavanja konzervativizma je uglavnom da se spreči dovođenje u pitanje Putinovog legitimiteta, a ne odgovor na tu dilemu.

Putinizam ne podupire više obećanje o ekonomskom rastu već vizija oživljavanja ruske imperije. Ta ideja nailazi na plodno tle u ruskoj javnosti, koja je gotovo jednodušno podržala aneksiju Krima, bez obzira na zahlađenje odnosa Zapadom. Oko 63 odsto građana smatra da je Rusija velika sila. Istovremeno, 56 procenata Rusa ima negativan stav prema SAD a 41 o EU.

Međutim, Putin se okrenuo rizičnoj, čak pogubnoj strategiji. Njegova vizija Rusije koja aktivno unapređuje svoje interese u suočavanju sa neprijateljskim Zapadom zahtevaće stalno osnaživanje demonstiranjem snage, prkosa pa i teritorijalnim osvajanjima.

No, problem je u tome što je manevarski prostor Rusije ograničen – i geopolitički i ekonomski. U nastojanju da ostvari neoimperijalne težnje, Putin rizikuje da podstakne očekivanja koja ne može da ispuni, a međuvremenu naneta ekonomska štena ne može lako da se popravi.

Evroazijska carinska unija bila je zamišljena kao formalna komponenta nove ruske imperije, čije su članice skeptični Kazahstan i Belorusija. Međutim, Putinova vizija je pretrpela neuspeh pre nego što je ovaj politički blok trebalo da se ozvaniči 2015. godine. Naime, Ukrajina – najveći regionalni trgovinski partner Rusije i druga po velični ekonomija na postosovjetskom prostoru – opredelila se za približavanje EU.

Putinu su ograničene i mogućnosti da koristi rusko i rusofilsko stanovništvo u inostranstvu kao instrument svoje politike.

Rusija je već podržala separatističke enklave u Pridnjestrovlju, Abhaziji i Južnoj Osetiji, ali ove male teritorije nisu mnogo doprinele ostvarivanju Putinovog imperijalnog projekta, jer one nisu toliko važne kao Krim.

Rusi su koncentrisani u Estoniji, Latviji, Kazahstanu i istočnoj Ukrajini. U Belorusiji mnogi govore ruski jezik. Međutim, ograničen je manevarski prostor za delovanje Rusije u baltičkim zemljama jer su članice EU i NATO.

Igranje na etničku kartu u Kazahstanu i Belorusiji bi bespotrebno antagonizovalo najveće saveznike Rusije u regionu. Štaviše, produblivanje veza Kazahstana sa Kinom sigurno umanjuje spremnost Rusije da destabilizuje ovu zemlju.

Preostaje istočna Ukrajina. Međutim, ni ona nije očigledna ili laka nagrada za Putina. Mediji u Moskvi bi svakako predstavili rusku invaziju kao nužnu misiju u cilju zaštite etničkih Rusa od pretnje ukrajinskih “fašista”. Međutim, bilo kakvo ozbiljno, produženo krvoproliće u istočnoj Ukrajini itekako bi koštalo Putina.

Rusija ima na raspolaganju samo nekoliko geopolitičkih opcija za oživljavanje imperije. Istovremeno, svaki pokušaj vođenja ratobornije spoljne politike skopčan je sa visokom ekonomskom cenom koju bi Rusija morala da plati.

Istine radi, ruska ekonomija još nije na ivici krize. Moskva raspolaže sa skoro 500 milijardi dolara deviznih rezervi, ima veoma nizak spoljni dug i dalje uživa pogodnosti relativno visoke cene nafte.

Međutim, Rusija je i prilično ekonomski ranjiva, zbog slabih investicija, sve većeg odliva kapitala i, istovremeno, prevelike zavisnosti od izvoza energije, a što je manje profitabilno nego ranije.

Da ne bude nedoumice, Putinova strategija prema Ukrajini prevazilazi čistu ekonomsku kalkulaciju, ali mora da ima na vidu da bi nastavak invazije na nju izazvao takozvani treći nivo sankcija Zapada, koje bi pogodile široki spektar ruske privrede.

Na kraju, Putin mora da ima u vidu da je imperijalna ekspanzija skupa. Prema prvim procenama zvaničnika u Moskvi, pomoć i investicije na Krimu koštaće Rusiju nekoliko milijardi dolara godišnje u narednom periodu.

To možda ne zvuči previše za rusku ekonomiju čiji je obim dve hiljade milijardi dolara. Međutim, sve veći pritisak na budžet primorao je Kremlj da u poslednje dve godine smanji sredstva koja se iz federalne kase šalju regionalnim vlastima.

Čak se i mala Južna Osetija žali da Moskva nije ispunila obećanja o izdašnoj pomoći nakon rata u Gruziji 2008.

U odgovoru na krizu u Ukrajini, Putin je stvorio novi narativ da bi legitimisao svoju vlast. Za Ruse, koji su umorni od percipiranog omalovažavanja i izdaje Zapada, taj narativ zvuči zavodljivo. Međutim, on je u svojoj osnovi nerealan.

S obzirom da se njena ekonomija suočava sa mnoštvo problema, Rusija ne može sebi da priušti san o grandioznom revanšizmu. Čini se da Rusi to još nisu shvatili. Nadajmo se da će Putin to ubrzo uvideti, zaključuje Aleksander Kliment u “Forin Afairsu”.