Političari u Srbiji, gotovo svi, ako izuzmemo jednu malu opozicionu partiju, a i ona kao da je zaćutala, ponavljaju kao mantru: Srbija neće nikada priznati Kosovo. Koliko ste to puta čuli od najviših zvaničnika Srbije?
Predsednik Srbije Boris Tadić je to rekao i pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija. Februar 2008. godine, u vreme kada je Kosovo proglasilo nezavisnost:
Boris Tadić“Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova, mi se Kosova nikada nećemo odreći, Kosovo će uvek ostati Srbija.”
Da li iza ovog političkog stava, oko koga postoji jednoglasje, stoji konkretna politička ideja o tome šta sa Kosovom u budućnosti ili je u pitanju politički pragmatizam - svaki onaj ko prizna Kosovo gubi šansu na političkoj sceni Srbije, ili su u pitanju iskrena politička uverenja da se teritorija ne može izgubiti ili nešto četvrto. Istoričar Nikola Samardžić:
Nikola Samardžić
“Mislim da je danas politički najprofitabilnije i najudobnije davati izjave poput Tadićeve da Srbija nikada neće priznati Kosovo.”
Profesor zagrebačkog Univerziteta Žarko Puhovski, dobri poznavalac prilika u regionu, kaže da postoje dva razloga za ovakvo ponašanje srpskih vlasti. Jedan je gubitak glasača, a ne neki politički plan:
“Po meni tu nema programa, tu se radi o simboličkim političkim vrednostima, a kod simboličkih vrednosti kompromisi nisu mogući.”
Žarko Puhovski
Drugo je očekivanje ishoda procesa pred Međunarodnim sudom pravde koji treba da da mišljenje o pravnoj zasnovanosti proglašenja nezavisnosti Kosova:
“U osnovi se, međutim, radi o nečemu što nije uspelo ni tada veoma jakoj Zapadnoj Nemačkoj, gde je šezdesetih godina uvedena takozvana Halštajnova doktrina, koja je diktirala odnose sa svim državama koje su priznavale Istočnu Nemačku, jer je Zapadna Nemačka smatrala svojom teritorijom – od toga je morala odustati. I Srbija je u takvoj situaciji da to ne može nikome nametnuti i vremenom će različite države prihvaćati realnost na Kosovu.”
Svetlana Slapšak, profesorka u Ljubljani, koja je takođe dobar poznavalac prilika u regionu, uzroke tvrdog stava Srbije prema Kosovu vidi u sledećem:
“To je jedna tvrda i glupa politika i to je zapravo nešto sa čime Srbi kao narod, odnosno kao narod koji sluša svoje političare, ne mogu da se suoče, a to je da je Srbija prema Kosovu kolonijalna sila.”
A šta naši sagovornici misle da li je Kosovo faktički nezavisna država, priznala je Srbija ili ne? Istoričar Nikola Samardžić:
“Kosovo nije nezavisna i suverena država budući da je ono de facto pod međunarodnim protektoratom. Tamo su prisutni KFOR, misija Ujedinjenih nacija i najnovija misija Evropske unije.”
Istoričar Predrag Marković kaže da je potpuno pogrešno polazište da Srbija ne priznaje realnost, odnosno postojanje kosovske države:
“Tu nije problem samo to što je Kosovo pravno nepriznato od strane Srbije već je problem što ono nije država, po svim standardima Kosovo više liči na neku afričku zemlju. Vrlo je teško zamisliti da će Kosovo ikada biti funkcionalna država.”
Da li može pomoći istorijsko iskustvo, istorijske paralele? Da li je ikada neka država izgubila deo teritorije i priznala nezavisnost nove države, a da, pre toga, nije potpisala ratni poraz? Nikola Samardžić:
“To je posledica jedne nedovoljno pripremljene, i u vojnom i u političkom smislu, kampanje NATO pakta.”
Zašto 1999. godine nije NATO bombardovanje okončano klasičnim priznavanjem poraza od strane Beograda, o tome razmišlja i zagrebački profesor Žarko Puhovski:
“Da je to učinjeno 1999. godine to bi bilo preoštro izazivanje međunarodne zajednice. Ne treba zaboraviti da je NATO bombardovanje izvedeno bez eksplicitnog odobrenja, odnosno naloga, Saveta bezbednosti, pa je samim tim bilo nelegalno sa stanovišta međunarodnog prava, i zbog toga se nije želelo iz toga izvoditi neposredne, teritorijalne, odnosno političke, konsekvence.”
Kakva je budućnost ovog prostora, Kosova i Srbije? Svetlana Slapšak:
“Ništa se neće moći uraditi, Kosovo će biti u kolonijalnom položaju, sada zavisno od drugih gospodara, pre svega od arogancije Amerikanaca i drugih sila. Volela bih da kosovska nezavisnost dobije nekakve oblike civilizovanog društva, nekakve oblike kulturne i nacionalne samosvesti, koja bi se bez obzira na glupost srpske politike ispoljavala i u pokušaju uspostavljanja nekih veza. Verujem da će u budućnosti inicijative dolaziti sa Kosova, a ne iz Srbije.”
Istoričar Predrag Marković:
“Treba pažljivo gledati razvoj događaja u Palestini i Izraelu, verovatno će neki sličan model biti primenjen i kod nas u zemlji.”
Žarko Puhovski smatra da podela Kosova nije realna, jer bi to otvorilo pitanje korekcija granica na jugu Srbije gde živi koncentrisana albanska populacija:
“Po mom sudu, to se neće smeti dirati i naravno da će se pokušati zamrznuti situacija bez njenog legalizovanja u narednih desetak godina, dok to integrisanje u Evropsku uniju ne dođe nešto bliže.”
Predsednik Srbije Boris Tadić je to rekao i pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija. Februar 2008. godine, u vreme kada je Kosovo proglasilo nezavisnost:
Da li iza ovog političkog stava, oko koga postoji jednoglasje, stoji konkretna politička ideja o tome šta sa Kosovom u budućnosti ili je u pitanju politički pragmatizam - svaki onaj ko prizna Kosovo gubi šansu na političkoj sceni Srbije, ili su u pitanju iskrena politička uverenja da se teritorija ne može izgubiti ili nešto četvrto. Istoričar Nikola Samardžić:
“Mislim da je danas politički najprofitabilnije i najudobnije davati izjave poput Tadićeve da Srbija nikada neće priznati Kosovo.”
Profesor zagrebačkog Univerziteta Žarko Puhovski, dobri poznavalac prilika u regionu, kaže da postoje dva razloga za ovakvo ponašanje srpskih vlasti. Jedan je gubitak glasača, a ne neki politički plan:
“Po meni tu nema programa, tu se radi o simboličkim političkim vrednostima, a kod simboličkih vrednosti kompromisi nisu mogući.”
Drugo je očekivanje ishoda procesa pred Međunarodnim sudom pravde koji treba da da mišljenje o pravnoj zasnovanosti proglašenja nezavisnosti Kosova:
“U osnovi se, međutim, radi o nečemu što nije uspelo ni tada veoma jakoj Zapadnoj Nemačkoj, gde je šezdesetih godina uvedena takozvana Halštajnova doktrina, koja je diktirala odnose sa svim državama koje su priznavale Istočnu Nemačku, jer je Zapadna Nemačka smatrala svojom teritorijom – od toga je morala odustati. I Srbija je u takvoj situaciji da to ne može nikome nametnuti i vremenom će različite države prihvaćati realnost na Kosovu.”
Svetlana Slapšak, profesorka u Ljubljani, koja je takođe dobar poznavalac prilika u regionu, uzroke tvrdog stava Srbije prema Kosovu vidi u sledećem:
Srbi kao narod, odnosno kao narod koji sluša svoje političare, ne mogu da se suoče, a to je da je Srbija prema Kosovu kolonijalna sila.
“To je jedna tvrda i glupa politika i to je zapravo nešto sa čime Srbi kao narod, odnosno kao narod koji sluša svoje političare, ne mogu da se suoče, a to je da je Srbija prema Kosovu kolonijalna sila.”
A šta naši sagovornici misle da li je Kosovo faktički nezavisna država, priznala je Srbija ili ne? Istoričar Nikola Samardžić:
“Kosovo nije nezavisna i suverena država budući da je ono de facto pod međunarodnim protektoratom. Tamo su prisutni KFOR, misija Ujedinjenih nacija i najnovija misija Evropske unije.”
Istoričar Predrag Marković kaže da je potpuno pogrešno polazište da Srbija ne priznaje realnost, odnosno postojanje kosovske države:
Vrlo je teško zamisliti da će Kosovo ikada biti funkcionalna država.
“Tu nije problem samo to što je Kosovo pravno nepriznato od strane Srbije već je problem što ono nije država, po svim standardima Kosovo više liči na neku afričku zemlju. Vrlo je teško zamisliti da će Kosovo ikada biti funkcionalna država.”
Da li može pomoći istorijsko iskustvo, istorijske paralele? Da li je ikada neka država izgubila deo teritorije i priznala nezavisnost nove države, a da, pre toga, nije potpisala ratni poraz? Nikola Samardžić:
“To je posledica jedne nedovoljno pripremljene, i u vojnom i u političkom smislu, kampanje NATO pakta.”
Zašto 1999. godine nije NATO bombardovanje okončano klasičnim priznavanjem poraza od strane Beograda, o tome razmišlja i zagrebački profesor Žarko Puhovski:
Kosovo će biti u kolonijalnom položaju, sada zavisno od drugih gospodara, pre svega od arogancije Amerikanaca i drugih sila.
“Da je to učinjeno 1999. godine to bi bilo preoštro izazivanje međunarodne zajednice. Ne treba zaboraviti da je NATO bombardovanje izvedeno bez eksplicitnog odobrenja, odnosno naloga, Saveta bezbednosti, pa je samim tim bilo nelegalno sa stanovišta međunarodnog prava, i zbog toga se nije želelo iz toga izvoditi neposredne, teritorijalne, odnosno političke, konsekvence.”
Kakva je budućnost ovog prostora, Kosova i Srbije? Svetlana Slapšak:
“Ništa se neće moći uraditi, Kosovo će biti u kolonijalnom položaju, sada zavisno od drugih gospodara, pre svega od arogancije Amerikanaca i drugih sila. Volela bih da kosovska nezavisnost dobije nekakve oblike civilizovanog društva, nekakve oblike kulturne i nacionalne samosvesti, koja bi se bez obzira na glupost srpske politike ispoljavala i u pokušaju uspostavljanja nekih veza. Verujem da će u budućnosti inicijative dolaziti sa Kosova, a ne iz Srbije.”
Naravno da će se pokušati zamrznuti situacija bez njenog legalizovanja u narednih desetak godina.
Istoričar Predrag Marković:
“Treba pažljivo gledati razvoj događaja u Palestini i Izraelu, verovatno će neki sličan model biti primenjen i kod nas u zemlji.”
Žarko Puhovski smatra da podela Kosova nije realna, jer bi to otvorilo pitanje korekcija granica na jugu Srbije gde živi koncentrisana albanska populacija:
“Po mom sudu, to se neće smeti dirati i naravno da će se pokušati zamrznuti situacija bez njenog legalizovanja u narednih desetak godina, dok to integrisanje u Evropsku uniju ne dođe nešto bliže.”
