Dostupni linkovi

Raseljeni Srbi i oni koji su ostali na Kosovu od 1999. godine se na različite načine suočavaju sa novim okolnostima. Humanitarna pomoć se smanjuje, privreda staje a ljudi postaju svesni da se moraju snaći na različite načine.

Interno raseljena lica na Brezovici već desetu godinu žive u motelima, kao kolektivnim centrima. Njihov položaj je sve teži, jer je hrane i ostale pomoći sve manje. Privreda je stala u Štrpcu, našto se malo radi u malim i srednjim preduzećima ali teško ekonomsko stanje još više otežava i broj raseljenih.

Momčilo Ilić je pre deset godina napustio selo Mušnikovo, kod Prizrena. Od tada živi u kolektivnom centru hotela Junior. Kaže da se i nakon 10 godina bavi problemima raseljeništva, povratkom imovine i mogućnostima povratka.

“Ja sam raseljeno lice i u junu će biti 10 godina kako se nalazim u kolektivnom centru i mislim da je iz dana u dan situacija sve gora, jer smo do sada imali pokriće od stane Komesarijata za izbeglice i Crvenog krsta Srbije, a u zadnje vreme i oni su nekako te aktivnosti prekinuli”, kaže Momčilo.

I dok sa jedne strane raseljeni čekaju da se reši njihov status, Srbi koji su ostali u svojim mestima setili su se mnogih zanimanja koja bi im mogla doneti zaradu. Tako je Lepa Stojanović, majka petoro dece u Starom Grackom kod Lipljana, spojila korisno i lepo. Ona je nekada samo za svoju porodicu pravila kolače ali sada je to postao mali kućni biznis.

Kada je 2005. dobila novčanu podršku za projekat od Međunarodne organizacije za migracije, IOM, počela je da prodaje kolača.

“Kad je sezona od oktobra meseca pa krajem januara tu bašs ima posla a ovako neka torta, ali uvek ima koji dinar za decu da se nađe. Svi se školuju, uvek nam je malo koliko god da imamo uvek nam treba.”

Lepa je pomoćni radnik u osnovnoj školi ‘Braća Aksić’. Njen suprug prima minimalac. Imaju nešto malo stoke i živine pa se i tu može zaraditi od prodaje jaja i mleka. A mali biznis cveta. Lepa uglavnom pravi sitne kolače, rođendanske torte a bude i svadbenih. U tome joj pomažu i deca.

“Tu se oni nađu da slome orahe, da samelju keks, orahe i da iseku. Tu bogami baš ima dosta posla, da se pakuje i treba precizno lepo da izgleda, jeste kolač da bude ukusan ali ako ne izgleda lepo kao pakovano onda gubi smisao da je ukusno i dobro.”

Kolače i torte Lepa najviše prodaje u okolnim mestima, te u Gračanici, ali najčešće ako se to od nje naruči. Njeni planovi su da napreduje u vođenju tog biznisa.

“Volela bih kada bih mogla da odem u neke gradove u Srbiji da vidim kako oni rade”, kaže Lepa.

Lepin biznis nije jedini uspešan u Starom Grackom. Aleksandar Nedeljković se zahvaljujući donaciji IOM-a organizovanije i moderniije bavi poljoprivredom. Na tri i po ara dobio je plastenik.

“Sejem spanać, salatu, malo sam posejao i beli luk, onda skidamo spanać i presađujemo za parazdajz i krastavac. A papriku van plastenika sejem. Kad je kiša i sneg ja unutra mogu da radim normalno a spolja ne može. Zadovoljan sam radim sa porodicom, ja, brat, otac i majka”, kaže Aleksandar.

Od ove vrste poljoprivrede se može živeti, kaže Aleksandar. On ima viziju da unapredi posao i počne da gaji i drugo povrće te proširi tržište.

“Ko hoće može da radi i od toga živi. Kada su mi dali plastenik dali su mi garanciju tri do pet godina, ništa nisam obnavljao, samo to radim, seme i đubrivo. Trenutno spanać nosim na pijacu u Gračanici, što se tiče krastavaca radim za kafane, picerije, toliko imam potražnju da ne mogu da postignem.”, rekao je Aleksandar.

Pojedinci u srpskoj zajednici su izgleda pronašli način kako da opstanu, ali drugi još uvek traže odgovor na pitanje kada će se vratiti u svoje domove.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG