Tužilaštvo Srbije za ratne zločine vodi slučaj nazvan Orahovačka grupa protiv Sinana Morine, koji je u pritvoru u Beogradu, i još 34 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova koji su optuženi da su ‘98. ubili 25 Srba iz sela Retimlje i Opteruša. Drugi predmet za zločine nad nealbancima dobio je epilog, pa je Anton Lekaj osuđen na 13 godina zatvora zbog učešća u ubistvu, otmice i zlostavljanja u hotelu Paštrik u Đakovici ‘99. Morina i Lekaj uhapšeni su u Crnoj Gori, a Tužilaštvo traga za tridesetčetvoricom iz Orahovačke grupe i sedmoricom Lekajevih saboraca iz OVK, koji su među ukupno 160 osoba koje zbog zločina na Kosovu nad Srbima i nealbancima traži srpsko pravosuđe, izjavio je za naš program Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva Srbije za ratne zločine:
“Činjenice moraju da se utvrde, da li je neko počinio neko krivično delo ili ne. Mislim da je to jako dobro za sve stanovnike KiM jer će se, ukoliko se ovakvi slučajevi razreše, lakše doći do pomirenja i konverzacije između različitih etničkih grupa.”
Osim predmeta Orahovačka grupa i Paštrik, ostali slučajevi su u pretkrivičnom postupku i istrazi pa se detalji ne mogu iznositi u javnost. Vekarić je rekao da će osobama za kojima Tužilaštvo traga, ukoliko budu dostupni srpskom pravosuđu, biti suđeno u Beogradu:
“Kada dođemo do bilo koga od potencijalnih izvršioca mi ćemo ga procesuirati ovde. Međutim, s obzirom na činjenicu da se najveći broj potencijalnih izvršioca nalazi na KiM mislim da je potpuno logično i pravedno da UNMIK, međunarodna veća ili kosovsko pravosuđe preuzmu odgovornost za takve slučajeve, da počnu sa analizom zločina OVK. Odgovor na pitanje zašto se to ne radi morate potražiti u sferi neke politike.”
Međutim, Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo – nevladine organizacije koja je u Srbiji među prvima pokrenula pitanje procesuiranja zločina nad kosovskim Albancima, isključuje mogućnost da procesi na Kosovu kasne iz političkih razloga:
“Ako se govori o političkom pritisku onda bi to značilo da ga vrši SB, da se neprimenjuju zakoni, što je apsurdno imajući u vidu da je SB doneo niz rezolucija koje obavezuju države i UNMIK, koji vrši određene funkcije, na primenu zakona.”
Tužilaštvo u Beogradu, kako kaže Vekarić, svoja saznanja i dokumentaciju o osumnjičenim osobama koje se nalaze na Kosovu dostavlja Unmik-u ali rezultata nema:
“Pojedini ljudi, za koje su predati dokazi da su počinili krivična dela, slobodno šetaju KiM, tačno se zna gde žive, u kom stanu, čak se javljaju na telefon kada ih zovete – žive potpuno slobodno bez da se vodi ikakav postupak protiv njih.”
S druge strane, Nataša Kandić kaže da je u ovom slučaju dobro da je preovladalo priznavanje Beograda kosovskih međunarodnih institucija, ali i napominje da se do sada često dešavalo da se pravosuđe Srbije ne ponaša pravno u odnosu na Kosovo:
“Nego bi hteli da i tužioci i policija slobodno idu na Kosovo kako bi saslušavali svedoke, dok za razliku od toga sa Hrvatskom i BiH vrlo poštuju proceduru i idu preko međunarodne pravne pomoći. Ali, kada je u pitanju Kosovo taj politički pristup da je Kosovo deo Srbije primenjuje se i u Tužilaštvu za ratne zločine.”
Udruženje kidnapovanih i ubijenih Srba sa Kosova i Metohije nezadovoljno je radom institucija u Beogradu i pravosuđa Unmik-a, pa je njihov predstavnik Borivoje Borović najavio međunarodnu akciju koja bi ubrzala dovođenje ratnih zločinaca pred lice pravde:
“Verujem da će ti postupci ugledati svetlost dana. Zločin je zločin i mislim da niko u Srbiji ne treba da se stidi svojih žrtava.”
Naši sagovornici ocenili su da je potrebna bolja saradnja srpskog pravosuđa i Unmik-a, a Bruno Vekarić zaključio je konkretnim predlogom:
“Mislim da bi rešenje bilo potpisivanje nekog sporazuma kako bi predmeti brže cirkulisali i onda bi i rezultati bili znatno bolji.”
