Dostupni linkovi

Henkeman: Ako cilj komisija za istinu nije pravda, onda je to traumatizovanje naroda


Stanley Henkeman

Direktor Instituta za pravdu i pomirenje u Južnoafričkoj Republici Stanley Henkeman, institucije koja je 2000. nasledila južnoafričku Komisiju za istinu i pomirenje, za RSE ocenjuje da "komisija za istinu i poverenje kojoj pravda nije krajnji cilj je osuđena na propast".

Povod razgovora sa Henkemanom je inicijativa predsednika Kosova Hašima Tačija o osnivanju nezavisne komisije za istinu i pomirenje, koja bi "omogućila unutrašnji dijalog između zajednica na Kosovu zbog bolne prošlosti i radi zdrave osnove za pomirenje".

Međutim, porodice nestalih i ratnih žrtava na Kosovu već su izrazile nezadovoljstvo na tu inicijativu, navodeći da pre pomirenja mora da se zadovolji pravda i rasvetli sudbina nestalih.

Širom sveta je uspostavljeno više od 40 komisija koje su se bavile utvrđivanjem istine i pomirenjem nakon oružanog sukoba ili aparthejda. Cilj takvih komisija je dokumentovanje zločina i iskustava, kako bi se sprečilo ponavljanje prošlosti.

Jedna od tih komisija bila je i ona u Južnoafričkoj Republici, koju je predvodio južnoafrički anglikanski nadbiskup, borac protiv aparthejda i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Desmond Tutu.

Komisija u Južnoafričkoj Republici je bila pokrenuta 1994. godine, kako bi se dokumentovala istina nakon 45-godišnjeg aparthejda.

On ističe da rad komisije za istinu i pomirenje na Kosovu mora da bude zasnovan na pronalasku istine.

"Ljudima je potrebno okončanje i komisija za istinu je jedan od boljih načina kako doći do istine. Naravno, važno je da, ukoliko želite da saznate istinu, uspostavite i mehanizam koji će pružiti bezbednost, naročito počiniocima zločina da izađu i kažu istinu. Od počinioca se saznaje istina, zašto su to uradili i pod čijom naredbom su to uradili", navodi Henkeman.

Obeležavanje Međunarodnog dana nestalih lica, Kosovo
Obeležavanje Međunarodnog dana nestalih lica, Kosovo


Jedan od načina kako naterati ljude da progovore o istini jeste da im se ponudi amnestija. U Južnoafričkoj Republici, počinioci zločina mogli su da apliciraju za tako nešto. Od 7.167 aplikanata, uslove za amnestiranje je ispunilo manje od 2.000. Postojala su tri kriterijuma za to.

"Prvi kriterijum se tiče toga da šta god da si uradio, to je moralo da ima politički motiv. Morao si da dokažeš da je to bilo radi unapređenja tvoje političke agende. Drugi, zajedno sa tim je i da šta god da si uradio moralo je da bude proporcionalno s političkom agendom. I treća stvar, osoba koja je aplicirala za amnestiju, morala je da ispriča celu istinu. Naravno, nije uvek lako da se izmeri cela istina, ali, kako bi se došlo što bliže tome, u savetu amnestije uvek je bio sudija, i to je bio jedini savet koji je funkcionisao kao sud. Dakle, aplikant je mogao da ima pravnog zastupnika, moglo je doći do unakrsnog ispitivanja a sve to radi dolaska do istine", kaže on.

Amnestija je često važan deo ovih komisija i različito se tretirala u različitim zemljama.

Međutim, u procesu amnestije u Južnoafričkoj Republici bilo je i propusta.

"Na žalost, više od 5.000 ljudi koji nisu bili amnestirani i dalje su na ulicama. Veoma je mali broj njih bio sudski gonjen. Veliki izazov u ovoj zemlji je taj što ljudi pitaju 'gde je pravda u tome?' ", navodi Henkeman.

Ono što je ljudima u Južnoafričkoj Republici takođe zasmetalo u procesu amnestije je da počinioci zločina, da bi bili amnestirani, nisu morali da iskažu pokajanje za počinjeni zločin.

"Na primer, ubica Chrisa Hanija, koji je ubijen 1993, inače jedan od istaknutih članova Afričkog nacionalnog kongresa, aplicirao je za amnestiju. Kada je upitan da li mu je žao što je ubio nekog ko je mogao da doprinese ovoj zemlji, on je odgovorio: 'Ne, zašto moram da pokažem pokajanje, to nije preduslov'. I to je zaista razbesnilo narod zato što amnestija je postala samo tehnička, mehanička stvar", ističe on.

"Zar nije upravo pokajanje ono što ljudi žele? Da neko kaže: 'Izvini što sam ubio vašeg muža' ", dodaje.

"Pravdu svi žele"

Henkeman naglašava da komisija za istinu kojoj pravda nije krajnji cilj je osuđena na propast. Iz tog razloga se ne čudi zašto porodice žrtava na Kosovu pravdu stavljaju kao preduslov za pomirenje.

"Nakon 18 godina ti ljudi se još nisu suočili sa pravodom. Postavlja se pitanje, iz kog razloga predsednik želi da uspostavi komisiju za istinu i pomirenje? Ukoliko je razlog tome dolaženje do pravde, onda to mora da bude jasno rečeno. Ljudi moraju da se ubede da će dobiti pravdu. Ali, ukoliko se to radi samo zbog uspostavljanja mira u društvu i kako bi se ljudi slagali međusobno... oni neće dobiti pravdu na taj način. Ključna komponenta svakog takvog procesa podrazumeva da će na kraju biti pravde. To je ono što ljudi žele", naglašava Henkeman.

Problem mnogih komisija, dodaje on, je što se njima često politički manipuliše, što je bio primer i na afričkom kontinentu.

Henkeman takođe smatra da je loše ukoliko predsednik imenuje članove komisije. U Južnoafričkoj Republici, članove komisije imenovalo je civilno društvo i lista je potom išla predsedniku zemlje.

Henkeman navodi da je situacija na Kosovu teža jer mnoge porodice žrtava nisu doživele pravdu ni 18 godina od rata. Stoga, dodaje on, moguća komisija za istinu mora da sadrži i pravosudnu komponentu.

"Komisija za istinu i pomirenje mora da ima moć da goni ljude. Kako bi se to desilo, onda je očigledno da su u komisiji potrebne sudije i drugi. To je bio naš problem ovde, nije bilo pravde ni pre, ni posle komisije. Onda, kako komisija može da donese pravdu ukoliko se radi samo o ljudima koji dolaze da ispričaju priču? Ako cilj nije pravda, onda je to traumatizovanje naroda i to ne možete da uradite", poručuje Stanley Henkeman.

U nedavnom razgovoru za RSE, i stručnjaci za ljudska prava i Balkan ocenili su da jedna takva komisija može biti uspešna samo ukoliko je nezavisna od politike, te ukoliko se istovremeno vode i sudski procesi nad počiniocima zločina.

  • 16x9 Image

    Amra Zejneli

    (1986) Rođena u Mitrovici. Diplomirala žurnalistiku i studije Evropske unije na Univerzitetu Floride u SAD. Novinarstvom se počela baviti 2001. godine. Radi na kosovskom javnom servisu, RTK, kao odgovorni urednik radijskog programa za zajednice, a kosovskom dopisništvu RSE-a pridružila se maja 2010.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG