Dostupni linkovi

U beogradskom Sava centru održan je skup kome je prisustvovalo, potpuno neuobičajeno, pet ministara. Skup je bio posvećen knjizi Korupcija u Srbiji – pet godina kasnije, koju je izdao Centar za liberalno-demokratske studije u Beogradu. Tim povodom gost je doktor Boris Begović, predsednik Centra za liberalno-demokratske studije.

RSE: U knjizi ste obuhvatili period od 5. oktobra 2000. godine, tačnije od 1. januara 2001. godine, kada je nova demokratska vlast preuzela glavno mesto u zemlji, do kraja 2006. godine. Šta ste utvrdili? Da li je korupcija veća nego što je bila, ili je manja?

BEGOVIĆ: Korupcija je manja. Poredili smo rezultate koje smo dobili sada, sa rezultatima koje smo dobili iz istraživanja koje je sprovedeno januara meseca 2001. godine. Upravo u vreme kada je vlada Zorana Đinđića polagala zakletvu, mi smo sproveli naše istraživanje koje se odnosilo na percepciju korupcije od strane javnog mnijenja i na iskustva i percepciju korupcije od strane preduzetnika. To su bila dva odvojena istraživanja, na različitim uzorcima, sa različitim pitanjima za svaku grupu ispitanika. Odlučili smo se da 2006. godine ponovimo to istraživanje sa istim upitnicima, sa istim uzorcima i da tako omogućimo poređenje rezultata. Naše istraživanje javnog mnijenja koje je urađeno 2001. godine je poređeno sa rezultatima istraživanjima iz 2006. godine, ali iz određenih tehničkih problema koji su se tu javili, nedostatka nekih podataka iz istraživanja 2001. godine, nismo uspeli da dođemo do jednoznačnog zaključka o promeni. Nasuprot tome, uvek imam više poverenja u istraživanja korupcije u kome su ispitanici preduzetnici, zbog toga što oni znaju o čemu govore, dok dobar deo javnog mnijenja veoma često govori o stvarima koje ne poznaje. Istraživanje korupcije u Srbiji sa stanovišta preduzetnika je nedvosmisleno pokazalo da postoji pad korupcije, da su se nivo i rasprostranjenost korupcije u Srbiji smanjili od početka 2001. godine do proleća 2006. godine, da postoji ono što se zove statistički značajna razlika, statistički značajno umanjenje nivoa i rasprostranjenosti korupcije. To je osnovni nalaz našeg empirijskog istraživanja jer je u krajnjoj liniji cela ova inicijativa i potekla iz toga da se uporede rezultati istraživanja iz 2001. i 2006. godine.

RSE: Većina starijih građana Srbije seća se da korupcije gotovo i nije bilo u ono nekadašnje doba, ili se o njoj nije pričalo. Koliko sam videla u vašoj knjizi, početak tog korupcijskog talasa stavljate u devedesete godine.

BEGOVIĆ: Oni koji se sećaju vremena pre devedesete godine, vremena snažne komunističke diktature, znaju da se nije govorilo o mnogim stvarima, bar ne javno. Korupcija u komunizmu je vrlo interesantna tema i to u onom pravom komunizmu, ne u ovim raznim mutantskim sistemima. Veliki broj ljudi nosi percepciju iz tog vremena da tada korupcije nije bilo. Tada se o korupciji samo nije govorilo, kao što se nije govorilo o mnogim drugim stvarima jer je bilo opasno o tome govoriti. Mogli ste da dobijete određeni broj meseci ili godina na nekom, ne toliko prijatnom mestu. To se odnosi i na Sovjetski Savez. Teško je reći da je odjedanput nabujala korupcija u, tada već, Jelcinovoj Rusiji u odnosu na korupciju u SSSR-u. Nestali su oni osigurači koji nisu omogućavali javnu debatu o tome, kao i o mnogim drugim stvarima.

Devedesete godine u Srbiji jesu dovele do jednog drastičnog rasta korupcije, mada nemam podatke iz osamdesetih godina jer takva istraživanja tada nisu rađena. Devedesete godine su dovele do porasta korupcije, ali one su zaista vanredne godine po svemu, pa i po položaju zemlje u međunarodnoj zajednici. Bila je to zemlja pod blokadom. Vanredan je bio načinu na koji se Srbijom tada vladalo, vanredan je bio jedan čudan sistem koji je tada postojao. Dok su s jedne strane postojali ostatci komunizma, s druge strane je nastajao kapitalistički sistem. Tada su se stvarala razna bogatstva u sumnjivim okolnostima, u bliskoj vezi sa režimom i sa svim onim što nam se tada događalo. Nesumnjivo je da je onaj nivo korupcije koji je zabeležen u našem istraživanju iz 2001. godine deo nasleđa devedesetih godina, kao i svega onoga što nam se tada dešavalo, te da je taj način vođenja države doveo do tako visokog nivoa korupcije koji je Srbija beležila počekom 2001. godine.

RSE: Bez obzira što se smanjila korupcija 2006. godine u odnosu na 2001. godinu, ipak narod misli da korupcije još uvek ima previše. Možda je tome doprinelo i ono što nazivate revolucionarnim moralom, kada je 5. oktobra pobedio demokratski blok u Srbiji i kada su obećavali da ćemo uništiti korupciju?

BEGOVIĆ: Korupcije u Srbiji ima previše. To nije sporno. Rekli smo da je korupcije nešto manje, nego što je bilo. Očekivanja ljudi 2000. i 2001. godine su bila izuzetno velika. Sećam se odgovora na pitanje u 2001. godini - da li očekujete da će nova vlast sa korupcijom da se obračuna bolje nego stara? Više od tri četvrtine ispitanika je reklo da hoće. Očekivanja su bila velika i dobrim delom su ih podgrejavali ljudi koji su tada bili na vlasti. Sva predizborna obećanja iz 2000. godine, sa predsedničkih i parlamentarnih izbora u septembru i decembru 2000. godine, su bila takva da će odlazak Miloševića sa političke, pa i istorijske scene, dovesti do neverovatnih preokreta i do toga da ćemo postati bogatiji, da će život postati lagodniji. Politička obećanja su takva kakva jesu. U svim kampanjama se tako radi, a taj prelomni trenutak je pojačao tu retoriku i predizbornu propagandu. Imao je efekta i zbog toga što je ogroman broj ljudi 2000. godine glasalo onako kako je glasalo, zgrožen onim što nam se dešavalo tokom devedesetih godina. Naravno da obećanja kako ćemo sutra biti lepši, pametniji, bogatiji i mlađi nisu bila utemeljena u stvarnosti i mnoga obećanja da će nestati korupcije čim se smeni tadašnja vlast, pokazala su se neutemeljena u stvarnosti.

RSE: Zašto ste vi i vaše kolege, kao autori ove knjige, tvrdili da je porez na ekstra profit velika greška i da je zamaglio stvari u borbi oko korupcije?

BEGOVIĆ: Zbog toga što duboko sumnjamo u takav način obračunavanja poreza, odnosno obračunavanja sa ljudima. Porez nije kazna. Porez je nešto što plaćaju svi lojalni građani svake zemlje. Plaćaju ga prema svojim ekonomskim mogućnostima. Bojim se da su autori tog poreza zamenili neke teze i krenuli da se sa svim onim stvarima, koja su se dešavala tokom devedesetih godina, obračunavaju na način da naplate porez na ekstra profit. Ili je neki profit stečen u skladu sa zakonom, pa je onda on u potpunosti legalan, ili je neki profit stečen protiv zakonito, ali onda onaj, koji je kršio zakon, treba da odgovara za to kršenje zakona. Ako je već zakon prekršen, onda neko treba i da odgovara. Uvođenje ekstra profita, kao jedne vrlo fluidne kategorije, uvođenjem svih onih ad hock procedura utvrđivanja ekstra profita i onim što je najproblematičnije, a to je svojevrsni oproštaj onima koji su platili utvrđeni iznos ekstra profita, čime su se oni očistili, je nešto što je dovelo do velike konfuzije i što je bilo vrlo kontraproduktivno sa stanovišta vođenja države u tom trenutku i sa stanovišta našeg sagledavanja prošlosti u najširem smislu, pre svega onoga što se dešavalo u Srbiji. Nije poenta u tome da li je Bogoljub Karić prisvojio ekstra profit, ili ne, poenta je u tome da li je Bogoljub Karić prekršio zakon, da li je utajio porez. Ako se ustanovi da je prekršio zakon i utajio porez, onda treba da snosi sankcije koje su predviđene zakonom.

RSE: Kada pokušavate da objasnite šta je usporavalo borbu protiv korupcije, navodite da je 2003. godina izgubljena zbog ubistva Đinđića, da Srbiju opterećuje Hag i problem državnih granica. Koliko su to stvarna objašnjenja zašto se nije ažurnije i efikasnije išlo u borbu protiv korupcije?

BEGOVIĆ: To nisu direktna objašnjenja jer one stvari koje ste naveli i koje mi navodimo u ovoj našoj studiji su kontekst u kome su se donosile određene politike odluke. Borba protiv korupcije vezana je za neke čvrste političke odluke. Te političke odluke su se dešavale, i još uvek se dešavaju, u ovom političkom kontekstu koji ste maločas opisali. Politika nije van svega toga. Ukoliko postoje sve ove stvari, onda je potpuno jasno da se deo političke energije troši i na njih. Jasno je da će politički igrači zloupotrebiti neku od tih tema, kako bi na razne načine odvratili pažnju javnosti od nekih drugih stvari za koje smatraju da su takve prirode da tu ne mogu da steknu dobre političke poene. To sve je deo političke borbe, to sve je deo nečega što zovemo demokratski proces.

RSE: Koliko ubrzana privatizacija može da doprinosi korupciji?

BEGOVIĆ: Imamo jedan problem koji je suštinski problem prioriteta. Postojanje društvene svojine i postojanje društvenih preduzeća je samo po sebi generator korupcije. Izneli smo brojne primere u knjizi koji pokazuju da nedostatak jasno definisanog privatnog vlasnika jednog preduzeća upravo dovodi do korupcije. Privatizacija je način da se dođe do tog vlasnika, ona je način da se eliminiše taj izvor korupcije. S druge strane posmatrano, činjenica je da u procesu privatizacije može da bude korupcije.

RSE: Ko je najviše korumpiran – pravosuđe ili državni vrh? Ima li više korupcije na republičkom ili lokalnom nivou?

BEGOVIĆ: Ne bih se upuštao u to ko je najkorumpiraniji u Srbiji, koji sektor državne uprave. Nisam čak ni siguran da mogu da stanem iza nekih od odgovora ispitanika, koje smo mi naveli, da su oni dovoljno pouzdani. Radi se o tome da tu postoje neka lična viđenja, koja zavise od iskustva nekog ispitanika. Neko ko se igrom slučaja susreo sa korupcijom u jednoj oblasti, kaže da je korupcija u toj oblasti, sa kojom se on susreo, najveća. Po sadašnjim zakonskim rešenjima privatizaciju vodi država, vodi centar i vodi je Agencija za privatizaciju u ime Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, ako se ne varam da je to naziv Ministarstva koji vodi gospodin Dinkić. Sve što je vezano za privatizaciju je vezano za centralnu vlast. Dobri rezultati privatizacije, kao i problemi, treba da idu na tu adresu.

RSE: Oko 80 posto ispitanika je spremno da korumpira. Prvenstveno su to žene, stariji ljudi i penzioneri. Dali bi mito za lekarsku uslugu ili za pronalaženje posla za svoju decu.

BEGOVIĆ: To pokazuje kakvi su podsticaji tim ljudima. To pokazuje u čemu ti ljudi osećaju da su najnemoćniji. To se na taj način može objasniti. Ako već govorimo o tome da je najveći broj ljudi spremno da korumpira zbog zdravstvene usluge, mislim da to skreće pažnju na potrebu kompletne reforme sistema zdravstvenog osiguranja i sistema finansiranja zdravstvenih usluga. Očigledno je da je tu najveći problem, budući da postoji hroničan nedostatak kvalitetne usluge zdravstvene zaštite, u tome kako se ta usluga finansira.

RSE: U zaključku vaše knjige govori se o tome da mnogi doneti zakoni u borbi protiv korupcije ne sadrže optimalna rešenja i da se mnogi uopšte ne primenjuju. Zašto se ne primenjuju? Da li nema političke volje, ili je to neki propust iz nehata?

BEGOVIĆ: U principu se kaže da se nešto ne radi jer ne postoji politička volja. Na žalost, tu ima i nekih drugih objašnjenja. Mnogi zakoni koji su doneti, doneti su pod pritiskom nekih međunarodnih tela. Mnoge međunarodne organizacije su gotovo u pero diktirale domaćim zvaničnicima kako treba da glase neki od zakona ili određene odredbe u tim zakonima. Veoma često određene formulacije, koje se nalaze u tim zakonima, su takve da ih je veoma teško primeniti, ili ne postoji dovoljan administrativni kapacitet da se one primene. Mislim da Srbija danas dolazi u jednu fazu gde ulazi u nešto što bi se moglo nazvati drugom generacijom reformskih poteza. Mislim da je prva faza, ta prva generacija, obilovala otvaranjem nekih ad hock tela u Savetu za borbu protiv korupcije ili slično. Sada ta tela treba da budu zamenjena nekim standardnim, klasičnim telima jedne pravne države. Suštinski su upravo to prave standardne državne politike u domenu pravosuđa, policije i tome slično, one politike kojima se zemlja na planu državne represije bori protiv korupcije. S druge strane, postoji čitav niz politika, dalje liberalizacije, daljeg umanjena uloge države u našem svakodnevnom privrednom životu, koji će smanjiti podsticaje da nekoga korumpirate jer je državna intervencija stvorila podsticaj za tako nešto. Čini mi se da na ta dva koloseka jedne normalizacije institucionalnog uređenja, kao i dalje liberalizacije privrednog života u našoj zemlji, treba tražiti balans na kome će se Srbija i dalje, nadamo se, uspešno boriti protiv korupcije.

XS
SM
MD
LG