Kolege i prijatelji oprostili su se na komemoraciji u Nezavisnom udruženju novinara Srbije od Veljka Samolova, uglednog novinara nekadašnje Radio-televizije Beograd, saradnika Radija Slobodna Evropa, nedeljnika Vreme i drugih medija.
Njegove kolege i prijatelji pamtiće ga kao čoveka čija je profesionalna i ljudska individualnost bila neponovljiva, kao beskompromisnog borca i pravednog buntovnika koji nikada nije pristao na diktat sile, boreći se za slobodu. Ali, pre svega, po toplini kojom je zračio.
Novinar Mihajlo Kovač prisetio se vremena kada su, pre nego što su je napustili pred Miloševićevim čistkama, zajedno na TV Beograd u trećem dnevniku koristili šansu da kažu više od onoga što se smelo.
„Velju ću pamtiti kao čoveka koji nije pripadao templarima televizijskog novinarstva, nikada nije težio spektakularnim prilozima, za nečim što bi prejakom rečju kupilo kratkotrajnu naklonost gledališta. Bio je profesionalac koji je bez mnogo reči doprineo da bar u jednom periodu od televizijskog novinarstva napravimo pristojnu profesiju. Zajedno smo doživeli da nas birokratska politička odluka Miloševića razveje po svetu. Svi znamo kakve smo oluje i nevremena prošli i mislim da je, nažalost, Velja previše toga prećutao i sakrio u sebe. Ta borba sa samim sobom bila je mnogo žešća nego što mi možemo i da pretpostavimo“, rekao je Kovač.
Nekadašnji novinar Radija Slobodna Evropa Rade Radovanović kaže kako nikada neće zaboraviti vreme kada su Velja i on zajedno radili u Pragu.
„Kada se setim tog vremena, odmah vidim Velju Samolova. U emisijama koje smo radili razgovarali smo našim ljudima iz celog sveta. U izboru sagovornika dolazila je do izražaja njegova suptilnost da se čuje ljudski stav i mišljenje, makar se sa njim i nismo slagali. Kad bi se emisija završila još satima bismo razgovarali o ljudskim sudbinama, kojih se Velja naslušao mnogo više od mene. Čuvam stotine strana sa imenima, telefonima i mailovima ljudi sa jugoslovenskih prostora i iz celog sveta koji su se javljali, a koje je Velja zabeležio. Nosio je u sebi nešto čime je zračio oko sebe i čime je zaticao ljude“, kaže Radovanović.
Uvek na pravom mestu
Njegovi prijatelji iz lista „Republika“ sećaju ga se po hrabrosti i doslednosti, vedrom duhu i specifičnom humoru kojim je plenio.
„Sa sebi svojstveni humorom, vedar kakav je uvek bio, često je dolazio kod nas u redakciju Republike, šalio se i pričao poneku simpatičnu dogodovštinu koja se zbivala u ovoj našoj Srbiji. Njegova aktivnost bila je dobro poznata svima nama koji smo se tih devedesetih godina borili protiv režima. Učestvovao je u svim novinarskim akcijama kad god je to trebalo, bilo da se radilo o protestima protiv režima, bilo o solidarnosti prema ugroženim kolegama. Uvek je nekako bio na pravom mestu“, rekao je Zlatoje Martinov.
Veljko Samolov bio je i jedan od osnivača i članova Upravnog odbora Fonda solidarnosti koji je početkom 1993. osnovan kao odgovor na brutalnosti Miloševićevog režima.
„Velja je bio pravdeni buntovnik, sa tolikom količinom tolerancije u sebi. Uvek sam pokušavala da naučim tu njegovu osobinu da sve zna i razume, a da u njemu nema besa i da nikada ne reguje žestoko. Nosio je u sebi enormne količine ljutnje zbog onoga što nam dešavalo, ali je i sa tim umeo i nas da smiruje. Nosio je toplinu, razmevanje i toleranciju, i uvek ću pamtiti kako je znao kako biti dobar, a nikoga ne opteretiti tom dobrotom“, rekla je Nadežda Gaće.
Pre tri godine, na istom mestu u prostorijama Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Velja je proslavio prvi rođendan od kada je na klinici Mejo dobio novo srce. Svojevremeno je u razgovoru sa Milicom Lučić Čavić za RSE o tome rekao:
„Bio je to 28. decembar, u 18:00 sati. Zvali su me iz klinike i rekli da sam dobio srce. Operacija je trajala oko sedam sati. Dan kasnije, 29. decembra u zoru posle 6:00 sati, srce je proradilo.“
Bio je veliki borac i njegova je želja bila da doniranje organa postane i u Srbiji, kao u mnogim državama, nešto što je normalno, što je ljudski. Zaslužan je za to što danas u NUNS-u svi koji to žele mogu da preuzmu svoju donorsku karticu.
Njegove kolege i prijatelji pamtiće ga kao čoveka čija je profesionalna i ljudska individualnost bila neponovljiva, kao beskompromisnog borca i pravednog buntovnika koji nikada nije pristao na diktat sile, boreći se za slobodu. Ali, pre svega, po toplini kojom je zračio.
"Bio je profesionalac koji je bez mnogo reči doprineo da bar u jednom periodu od televizijskog novinarstva napravimo pristojnu profesiju", podsetio je Mihajlo Kovač.
„Velju ću pamtiti kao čoveka koji nije pripadao templarima televizijskog novinarstva, nikada nije težio spektakularnim prilozima, za nečim što bi prejakom rečju kupilo kratkotrajnu naklonost gledališta. Bio je profesionalac koji je bez mnogo reči doprineo da bar u jednom periodu od televizijskog novinarstva napravimo pristojnu profesiju. Zajedno smo doživeli da nas birokratska politička odluka Miloševića razveje po svetu. Svi znamo kakve smo oluje i nevremena prošli i mislim da je, nažalost, Velja previše toga prećutao i sakrio u sebe. Ta borba sa samim sobom bila je mnogo žešća nego što mi možemo i da pretpostavimo“, rekao je Kovač.
Nekadašnji novinar Radija Slobodna Evropa Rade Radovanović kaže kako nikada neće zaboraviti vreme kada su Velja i on zajedno radili u Pragu.
„Kada se setim tog vremena, odmah vidim Velju Samolova. U emisijama koje smo radili razgovarali smo našim ljudima iz celog sveta. U izboru sagovornika dolazila je do izražaja njegova suptilnost da se čuje ljudski stav i mišljenje, makar se sa njim i nismo slagali. Kad bi se emisija završila još satima bismo razgovarali o ljudskim sudbinama, kojih se Velja naslušao mnogo više od mene. Čuvam stotine strana sa imenima, telefonima i mailovima ljudi sa jugoslovenskih prostora i iz celog sveta koji su se javljali, a koje je Velja zabeležio. Nosio je u sebi nešto čime je zračio oko sebe i čime je zaticao ljude“, kaže Radovanović.
Uvek na pravom mestu
Njegovi prijatelji iz lista „Republika“ sećaju ga se po hrabrosti i doslednosti, vedrom duhu i specifičnom humoru kojim je plenio.
„Sa sebi svojstveni humorom, vedar kakav je uvek bio, često je dolazio kod nas u redakciju Republike, šalio se i pričao poneku simpatičnu dogodovštinu koja se zbivala u ovoj našoj Srbiji. Njegova aktivnost bila je dobro poznata svima nama koji smo se tih devedesetih godina borili protiv režima. Učestvovao je u svim novinarskim akcijama kad god je to trebalo, bilo da se radilo o protestima protiv režima, bilo o solidarnosti prema ugroženim kolegama. Uvek je nekako bio na pravom mestu“, rekao je Zlatoje Martinov.
Veljko Samolov bio je i jedan od osnivača i članova Upravnog odbora Fonda solidarnosti koji je početkom 1993. osnovan kao odgovor na brutalnosti Miloševićevog režima.
„Velja je bio pravdeni buntovnik, sa tolikom količinom tolerancije u sebi. Uvek sam pokušavala da naučim tu njegovu osobinu da sve zna i razume, a da u njemu nema besa i da nikada ne reguje žestoko. Nosio je u sebi enormne količine ljutnje zbog onoga što nam dešavalo, ali je i sa tim umeo i nas da smiruje. Nosio je toplinu, razmevanje i toleranciju, i uvek ću pamtiti kako je znao kako biti dobar, a nikoga ne opteretiti tom dobrotom“, rekla je Nadežda Gaće.
Pre tri godine, na istom mestu u prostorijama Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Velja je proslavio prvi rođendan od kada je na klinici Mejo dobio novo srce. Svojevremeno je u razgovoru sa Milicom Lučić Čavić za RSE o tome rekao:
„Bio je to 28. decembar, u 18:00 sati. Zvali su me iz klinike i rekli da sam dobio srce. Operacija je trajala oko sedam sati. Dan kasnije, 29. decembra u zoru posle 6:00 sati, srce je proradilo.“
Bio je veliki borac i njegova je želja bila da doniranje organa postane i u Srbiji, kao u mnogim državama, nešto što je normalno, što je ljudski. Zaslužan je za to što danas u NUNS-u svi koji to žele mogu da preuzmu svoju donorsku karticu.