Dostupni linkovi

Pančić: Jeremićev krčag


Teofil Pančić
Može li jedna zemlja da ima dve spoljne politike u isto vreme? Ili, možda je bolje ovo pitanje formulisati ovako: može li jedna zemlja da izdrži dve spoljne politike istovremeno? Teško da se pod tim teretom ne bi rasule i mnogo veće i u svakom smislu jače zemlje od Srbije. Zato se takvo konfuzno dvojstvo veoma izbegava. U Srbiji, međutim, kao da to nije pravilo, i ovaj slučaj sa blamažom oko (iz ministarstva spoljnih poslova naloženog) nedolaska srpskog ambasadora u Norveškoj na dodelu Nobelove nagrade za mir utamničenom kineskom borcu za ljudska prava Liju Sjaobou utoliko nije nikakav presedan.

A kako je sve počelo? U vreme druge vlade Vojislava Koštunice, na vrhuncu „kohabitacije“ predsednika i premijera te njihovih stranaka, Srbija je imala jedinstvenu spoljnu politiku, sa snažnim akcentom na „odbrani Kosova“ kojoj je sve bilo podređeno, pa šta košta da košta. Ako je trebalo braniti politiku iranskih fundamentalističkih vođa, politički šurovati sa bizarnim režimima
Do raskola u političkom establišmentu došlo je upravo na – pojednostavljeno, ali ne i netačno rečeno – pitanju „Kosovo ili Evropa“.
poput libijskog ili venecuelanskog ili bilo šta drugo što bi jednoj zemlji koja se kandiduje za članstvo u Evropskoj uniji trebalo da bude zazorno, zvanični Beograd ni na šta od toga nije bio ni najmanje gadljiv, jer je sve opravdavano neupitnom mantrom o „odbrani teritorijalnog integriteta zemlje uz pomoć naših prijatelja“. A prijateljima se u zube, pardon, u unutrašnje im politike, nije mnogo zagledalo. Pa onda nije ni čudo što je to mahom bilo društvo napabirčeno s planetarnog koca i konopca. Mladi Vuk Jeremić, mada kadar Borisa Tadića a samim tim i Demokratske stranke, u taj se ambijent savršeno uklopio. Boljeg za to ne bi našli ni u samom DSS-u. Ipak, do raskola u političkom establišmentu došlo je upravo na – pojednostavljeno, ali ne i netačno rečeno – pitanju „Kosovo ili Evropa“, i rezultati izbora pokazali su jasno šta ima većinu.

Boris Tadić i Vuk Jeremić
U skladu s tim, Srbija je dobila novu, „proevropsku“ vladu, ali sa starim ministrom spoljnih poslova, koji je valjda imalo da simbolizuje – ali i, što je mnogo štetnije, i dalje da sprovodi – „državotvotni kontinuitet“ spoljne politike, a to je ponekad činio tako ubedljivo da je posmatrač imao utisak da Koštunica i dalje stoluje u zgradi Vlade. Rezultati i dometi takve orijentacije predobro su poznati; ta je politika naletela na tvrd i neprobojan zid najkasnije sa odlukom Međunarodnog suda pravde i potonjim njenim političko-diplomatskim odjecima. Zato se smatra da je serija ne preterano prijatnih, ali u konačnici korisnih razgovora predsednika Borisa Tadića sa čelnim ljudima Evropske unije i Sjedinjenih država označila tihu i neoficijelnu, ali ipak snažnu i nedvosmislenu redefiniciju spoljnopolitičkih prioriteta, samim tim i odustajanje od jedne dokazano promašene doktrine. Međutim, ministar Jeremić, mada neko vreme pomalo „pritajen“ i kao sklonjen u zapećak, ostao je kao svojevrsna okamina te politike, uglavnom onemogućen da je aktivno sprovodi, ali i uglavnom onemogućavajući da se istinski formuliše nekakva bitno drukčija politika.

E, i taj je krčag išao na vodu dok se nije razbio, a ovaj skandal trebalo bi da označi taj trenutak „razbijanja“. Prostije rečeno, ili će ova blamaža biti poslednji ministarski potez Vuka Jeremića, ili će se agonija i dezorijentacija nastaviti do unedogled, svima na štetu. Drugim rečima, ako ni ovo blamantno i štetno Jeremićevo soliranje nije dovoljan razlog za njegovu smenu, onda postaje jasno nešto drugo, mnogo ozbiljnije: problem je mnogo dublji i složeniji od „ministarskog“ – radi se o fundamentalnoj dezorijentaciji političkog vrha zemlje.

Da je Vuk Jeremić bio (da li je još, to ćemo tek videti) politički „miljenik“ Borisa Tadića, u to nema nikakve sumnje. Samo je tome moguće zahvaliti njegov nezadrživi i ničim racionalnim podržani uspon u vrhove srpske politike. U međuvremenu, retoričko igranje na „patriotsku žicu“ mladom je ministru donelo i nešto popularnosti u delu javnosti, ali se u samoj Demokratskoj stranci nikada nije ozbiljno utemeljio, što će gotovo sigurno pokazati i predstojeći unutarstranački izbori na kojima se kandidovao za potpredsednika, ali sa mršavim šansama za prolaz, bez obzira na navodno jak vetar u leđa iz bliskog predsedničkog okruženja, u najmanju ruku. Zato bi mesec decembar mogao biti dvostruko odlučujući za političku karijeru Vuka Jeremića. Dakako, ovde nam nije do njegove karijere, nego do toga da iz raspleta jedne političke sudbine napokon saznamo zna li Srbija uopšte kuda je krenula – recimo, u pravcu Evropske unije ili u pravcu dalekog Istoka – ili će i dalje bauljati od prilike do prilike, kako je koji vetar nanese i kako se kome ćefne, dosledna jedino u nepropuštanju ni najtraljavije šanse za moćan autogol.

Pogledajte komentare (6)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG