Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Kukavičluk po fazama


Teofil Pančić
Videli smo šta je Milošević hteo s Kosovom, i videli smo šta je dobio (ništa dobro i korisno) i šta je izgubio (sve što se moglo). Naslućivali smo šta Zoran Đinđić hoće s Kosovom, ali ništa od toga nije stigao da uradi. Nismo najbolje shvatili šta Koštunica hoće s Kosovom, ali smo odlično razumeli i osetili da je to što hoće ne samo nedostižno nego i kobno po samu Srbiju.

Tako je Kosovo na kraju tu gde jeste, i to je, kad se podvuče crta, žalostan ishod brojnih beogradskih politika tokom dvadesetog veka, kojima je zajedničko možda samo to da su pokušale da na Kosovu doveka sede na bajonetima sve praveći se da je to „normalno stanje“, ali naravno nisu uspele.
Šta je, međutim, to što aktuelna beogradska vlast hoće od Kosova, od Evrope i Amerike, te od Srbije same, a u vezi sa statusom Kosova? Stekao se dojam da retorički hoće sve, da bi se zapravo zadovoljila i s malim, ali da ne zna kako bi sačuvala išta. Makar i u vidu lepo zapakovanog privida. Zapravo, njoj se tu suštinski nema šta zameriti: sve što je izgubljeno - a izgubljeno je otprilike sve - izgubljeno je u prethodnim periodima. Ta knjiga je zatvorena i zašivena pre nego što je Tadiću i društvu uopšte mogla dospeti u ruke. Ova vlast za to nije kriva. Ali to nikako ne znači da je nedužna: uporno, tvrdoglavo, dogmatsko insistiranje na dve-tri dežurne „državotvorne“ floskule („uvek ćemo to-i-to“, „nikada i ni po koju cenu
Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, ovakvo kakvo je, kraj je jedne iluzionističke šarade u kojoj se iscrpljivala sva „kosovska politika“ sadašnje vlasti.
nećemo to-i-to“, „ako budemo morali da biramo između Toga i Onoga, izabraćemo Ono“ etc.) kao na osnovici „kosovske politike“ napravilo je, i dalje pravi, i verovatno će i ubuduće praviti Srbiji svakovrsnu štetu. Ta šteta, doduše, nije ni približno tako dramatična kao u vreme Miloševića ili Koštunice - i tu razliku i te kako valja znati ceniti, jer su njena merna jedinica ljudski životi - ali i dalje ne znači ništa makar i nalik na ozbiljno zatvaranje jednog problema koji guši i sapinje Srbiju bez ikakve mogućnosti za „hepiend“, ne dajući joj da slobodno diše i da se normalno razvija.

Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, ovakvo kakvo je, kraj je jedne iluzionističke šarade u kojoj se iscrpljivala sva „kosovska politika“ sadašnje vlasti. Prisetimo se, uostalom, kako je to izgledalo. Faza jedan, upravo zaključena brodolomom: ura, prebacili smo bitku za Kosovo sa političkog na pravni teren, a tu su naši argumenti nepobedivi! Faza dva, u najavi: ura, prebacićemo bitku sa pravnog na politički teren, a tu su naši argumenti nepobedivi!

Hoće li biti faze tri? Ne sumnjajte u to. Hoće li ta faza biti podjednako besmislena? Ne, biće još besmislenija. Osim u slučaju - i
Ima neke istorijske nepravde u tome da je postmiloševićevskim garniturama na vlasti palo u zadatak da obznane jedan na mnogo načina traumatičan istorijski bankrot do kojeg je doveo njihov prethodnik, protiv kojeg su inače vodile opozicionu političku borbu.
dalje nekako neverovatnom - da vlast u Beogradu shvati, prihvati i javno obznani da je taktika jalovog zavlačenja i kupovine vremena na rate iscrpla svoje ionako skromne i besmislene mogućnosti, i da je vreme da se o perspektivi odnosa Beograda i Prištine, te o realnom položaju Srba na sadašnjem i budućem Kosovu počne razgovarati iskreno, otvoreno i realno. Kao što svaki pojedinac i pojedinka zna već iz svog privatnog života, iskreni razgovori nisu uvek prijatni, ali su bar na srednji i duži rok uvek lekoviti.

Ima neke istorijske nepravde u tome da je postmiloševićevskim garniturama na vlasti palo u zadatak da obznane jedan na mnogo načina traumatičan istorijski bankrot do kojeg je doveo njihov prethodnik, protiv kojeg su inače vodile opozicionu političku borbu. Ali, to je cena uračunata u bilo čije pretenzije na upravljanje jednom državom-rekonvalescentom, koja tek treba uistinu da se oporavi od jednog zapanjujuće dobokog pada koji je najvećim delom sama sebi priredila potkraj XX veka. Uostalom, preuzimanje tuđeg ceha na sebe moglo se izbeći ili preduprediti u periodu neposredno nakon pada Miloševića, samo da je podvučena crta i „izvršena inventura“, kao pri primopredaji trgovačke radnje: je li Kosovo zatečeno pod vlašću Beograda na dan 5. 10. 2000? Nije. Molim lepo... No, to nije učinjeno, kod nekih zbog robovanja nacionalromantičarskim iluzijama, kod drugih iz kratkovidog oportunizma, i taj voz je prošao. Deset godina kasnije, krajnje je vreme da se s kratkovidošću i kukavičlukom prekine. Pa, hoće li? Naravno da neće, to jest, neće još: čeka nas faza dva, pa faza tri...

*****

Teofil Pančić, novinar nedeljnika "Vreme" i kolumnista RSE, poznat po kritici vlasti u Srbiji, napadnut je i pretučen krajem jula u Zemunu.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG