Dostupni linkovi

Vanredna vijest
Zagovornici sve popularnije teze da Srbija polako ali postojano ide ka nekoj vrsti dvopartijskog sistema, u kojem će sve druge partije, to jest, sve koje se ne zovu ni Demokratska stranka ni Srpska napredna stranka, u najboljem slučaju biti klijenti, prišipetlje ili puki statisti u sve manje važnim političkim predstavama, na pomalo neočekivanom mestu su dobili vetar u leđa. Naime, poslanik i funkcioner Koštuničine Demokratske stranke Srbije Dragan Šormaz javno je, u više intervjua i drugih nastupa, vrlo oštro prozvao neprikosnovenog predsednika svoje stranke za, najblaže rečeno, neaktivnost, političku dezorijentisanost, pa i svojevrsni „liderski diletantizam“. Koji je, u kombinaciji sa jakom voljom da se po svaku cenu ostane na čelu stranke, naravno, prilično opasna stvar...

Sankcije koje su usledile bile su brze i očekivane: isključenje iz stranke i zahtev da Šormazu bude oduzet poslanički mandat. Ovo drugo je moguće (mada ne i izvesno) zahvaljujući prilično nakaradno postavljenoj i tumačenoj verziji proporcionalnog izbornog sistema, koji je partitokratsku samovolju doveo do paroksizma. Živopisni smederevski političar je, dakako, i računao s ovakvim raspletom, te spokojno poručio da mandat ne da, a da u politici namerava da ostane. Hoće li to biti u Srpskoj naprednoj stranci? I Šormaz i Nikolićevi saradnici kažu da o tome nije bilo reči, ali – ovo se već čita između redova - ako čovek to baš želi, kako ga odbiti, nije red...

Ne radi se ovde nužno o bilo kakvom „komplotu“ Nikolića (ili čak vlasti, ima i takvih „teorija zavere“) protiv DSS-a. Recimo da je Šormaz mogao da stupi u solo-akciju, bez koordinacije s bilo kim, bez obezbeđenog padobrana za meko sletanje. Motivi mogu biti razni, od povređene sujete (nije izabran tza potpredsednika stranke), pa do stvarnog uviđanja besperspektivnosti ovako „autističke“ politike vrha DSS-a. Opet, po svemu sudeći će se pokazati da mu je čak i u tom slučaju računica bila dobra. Naime, Šormaz je naprosto povukao nogu, obznanio iznutra ono što svi spolja ionako znaju: stranka donedavnog premijera Srbije (u dva mandata) i ne tako davno daleko najpopularnijeg političara u zemlji tiho se, ali nezaustavljivo raspada. Ili je „raspadanje“ ipak možda prejak izraz? Možda bi bilo preciznije reći da DSS naprosto otklizava na marginu, a da Koštunica i ljudi oko njega u tome ne vide nikakav problem, možda im je na neki način i drago što je tako, jer to će stranku „pročistiti“. Verovatno je to u izvesnom smislu tačno, samo što ta čistota s prizvukom političke jalovosti one koji duže pamte mnogo podseća na „čistotu“ DSS-a iz devedesetih: bila je to minijaturna, kabinetska strančica desnog dela beogradske (para)elite, čija se delatnost iscrpljivala u izdavanju saopštenja i organizovanju poneke tribine u sali neke mesne zajednice. I naravno, u neupitnom obožavanju Vođe. Ali „na fino“, ne onako prostački, šešeljevski... Jer, teško da danas ima stranke u Srbiji koja je više „liderska“: skoro sve druge relevantne stranke menjale su predsednike i prolazile kroz burne unutrašnje turbulencije; DSS je permanentno na kursu koji glasi „Voja zna najbolje“. Ako ide u vatru – u vatru; ako ide u vodu – u vodu. E, čini se da je Šormaz zaključio da će se, ako još malo ostane u vodi, načisto prehladiti.

Ovaj slučaj, dakako, nije bitan „po sebi“, nego kao pokazatelj jednog trenda. DSS je zapravo izugubio vlast insistirajući na politici u kojoj je bilo nečega sve jače iracionalnog i suicidalnog: Srbija mora da „brani Kosovo“ po cenu ama baš svega drugog, to jest, sopstvene budućnosti. To je zapravo ekstremna politička pozicija, bez obzira što je obično iskazivana na uglađen način; i to je DSS dovelo na pozicije srodne onima koje zagovara šešeljevski preostatak nekada jakih radikala, koji se održavaju na veštačkom disanju, a nakon nekih narednih izbora bi mogli biti svedeni na patuljast nivo. Na svemu tome žestoko profitiraju Nikolićevi naprednjaci: oni dobar deo desne i konzervativne polovine Srbije vuku ka centru (naravno, do neke mere...), i to im donosi politički profit. Na drugoj strani, demokrate su manje-više neutralisale LDP kao „levo-liberalnu“ opoziciju, G 17 ima problem sa identitetom i političkim preživljavanjem, a socijalisti, mada su u za mnoge iznenađujućem usponu, zapravo nemaju drugog (pametnog) izbora nego da se za duže vreme „šlepuju“ uz DS, sve dok svi – možda ne u zemlji, ali svakako „u Evropi“ – ne zaborave da se nekadašnji predsednik te stranke zvao Slobodan Milošević.

Kad saberete sve te silnice, i bez bilo kakvih „zavera“ sve vuče na stvaranje dva velika bloka, sa vrlo malo brisanog prostora između.

Čini se da je Dragan Šormaz porazmislio o tome, i izveo izvesne zaključke. Čini se da ti zaključci nisu dostupni samo njemu, tako da u maloj srpskoj političkoj bari punoj sve gladnijih krokodila ni ubuduće neće biti dosadno.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG