Sedmog jula prošle godine formirana je Vlada Srbije u kojoj je Mirko Cvetković premijer, a Boris Tadić neko koga svi doživljavaju kao nekakvog njenog „natpredsednika“ ili, naprosto, političkog supervizora. Sedmog jula ove godine, Vlada je proslavila svoj prvi – da li i poslednji? – rođendan, a njeni ministri su u javnim izjavama upadljivo sokolili same sebe (nekoga drugog teško da su mogli osokoliti) kako su rezultati jednogodišnjeg rada ovog kabineta zapravo impresivni, „s obzirom na okolnosti“.
A okolnosti, to je istina, uopšte nisu nevažne u ovoj priči. Pre tačno godinu dana, kada je „proevropska vlada“ obećala Srbiji brda i doline, nije bilo ni naznaka ozbiljne globalne finansijske krize. Danas smo valjda u njenom epicentru, a da li smo joj dotakli dno ili se i dalje kotrljamo naniže, to ćemo pouzdano znati tek retroaktivno. Šta to tačno znači za procenu učinaka Cvetkovićeve administracije?
Treba se, za početak, vratiti godinu dana unazad. Ova je Vlada formirana čudno da čudnije ne može biti, to jest, u njoj su se sakupili partneri koje pre toga niko nije mogao da zamisli na jednom mestu. To je moglo da bude velika kočnica u radu vlade, ali se pokazalo da to uopšte nije tako: šta god bile ključne slabosti ove izvršne vlasti, teško da su one to što jesu zbog samog učešća nekadašnjih Miloševićevih socijalista. Ako ćemo pravo, neki „demokratski“ ministri (ko je rekao „Jeremić“?) učinili su više štete od svih „miloševićevaca“ zajedno. Uprkos, dakle, toj zbunjujućoj i potencijalno razornoj heterogenosti, Vlada je od početka (samo)reklamirana kao „proevropska“, kao ona koja će Srbiju snažno vući u evrointegracije, za razliku od stranaka koje su ostale u opoziciji, a čiji je jedini „program“ stao u implicitno, ali opet nedvosmisleno iskazanu misao da ceo život u Srbiji treba da stane i da stoji u mestu neodređeno dugo – milenijum-dva, ne prave pitanje – dok Srbija „ne povrati oteto Kosovo“. Kako god, Vlada s tim programom i te kako zavisi i od spoljnih okolnosti: teško je ostvarirti bilo kakav vidljiviji prosperitet u situaciji u kojoj i mnogo jačim privredama i ozbiljnije fundiranim društvima počinje da ide nizbrdo. Niko, naravno, ne voli da čuje nešto takvo od samih ministara, jer to nekako zvuči kao izgovor za sopstvene neuspehe, no objektivno jeste tako: tek što je „prohodala“, Vlada Srbije našla se u središtu jednog globalnog cunamija na čiji tok i ishod uopšte ili gotovo uopšte ne može da utiče. U najboljem slučaju, može da pokuša da sanira deo njegovih lokalnih posledica.
Na drugoj strani, nije svetska finansijska kriza kriva ovoj vladi zato što je Ratko Mladić još na slobodi, baš kao i onaj slavonski magacioner. Biti se ta brljotina – za koju su, mora se podsetiti, zaslužne i sve prethodne postpetooktobarske vlade – može zabašuriti tužakanjem „neurazumljivih Holanđana“. Nije nikakav „spoljni faktor“ kriv ni za ideološku šizofrenost aktuelne vlasti, koja naprosto neće moći doveka da balansira na floskuli „i Evropa i Kosovo“, nego će pre ili kasnije morati da formuliše – i počne da sprovodi – suvislu i konsekventnu spoljnu politiku. A ako se tvrdi da je ta politika „proevropska“, onda ona to mora biti ozbiljno, uistinu i u svakom svom segmentu, a ne da izgleda kao neka vrsta beslovesne karikature titovskog „nesvrstanog“ pristupa, gde se namiguje čas ovamo, čas onamo, a zapravo se iza svega toga ne nazire nikakva strategija, ili ne daj bože „vizija“.
Primera ovakvog glavinjanja ima još koliko želite, no suština je u tome da će ne samo ovaj kabinet, nego i sve što se može pokriti sintagmom „Tadićeva vlast“ naprosto morati da se oslobodi bar onog najnotornijeg dela svoje kunktatorske politike, i da shvati da je njena jedina šansa u tome da napokon počne da sprovodi svoj sopstveni program (na kojem je dobila izbore), a ne da parazitira na nečemu što bi se moglo nazvati uljuđenijom varijantom Koštuničinog programa, a čega je ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić tako idealna maskota. Maskota – ali ne i kreator... U protivnom, ovakva vlast Srbiji nije ni potrebna: neka se onda lepo vrate „stare snage“, makar i u novom ruhu, pa neka sprovode taj „stari program“ na autentičan način. Uostalom, uspon napednjaka pokazuje da bi to moglo da se dogodi. Njihov rast je tačno onoliki kolika je bila nedoslednost demokrata i njihovih saveznika. Da li je neko iz toga nešto naučio? Videćemo do drugog rođendana, a možda i pre...
A okolnosti, to je istina, uopšte nisu nevažne u ovoj priči. Pre tačno godinu dana, kada je „proevropska vlada“ obećala Srbiji brda i doline, nije bilo ni naznaka ozbiljne globalne finansijske krize. Danas smo valjda u njenom epicentru, a da li smo joj dotakli dno ili se i dalje kotrljamo naniže, to ćemo pouzdano znati tek retroaktivno. Šta to tačno znači za procenu učinaka Cvetkovićeve administracije?
Treba se, za početak, vratiti godinu dana unazad. Ova je Vlada formirana čudno da čudnije ne može biti, to jest, u njoj su se sakupili partneri koje pre toga niko nije mogao da zamisli na jednom mestu. To je moglo da bude velika kočnica u radu vlade, ali se pokazalo da to uopšte nije tako: šta god bile ključne slabosti ove izvršne vlasti, teško da su one to što jesu zbog samog učešća nekadašnjih Miloševićevih socijalista. Ako ćemo pravo, neki „demokratski“ ministri (ko je rekao „Jeremić“?) učinili su više štete od svih „miloševićevaca“ zajedno. Uprkos, dakle, toj zbunjujućoj i potencijalno razornoj heterogenosti, Vlada je od početka (samo)reklamirana kao „proevropska“, kao ona koja će Srbiju snažno vući u evrointegracije, za razliku od stranaka koje su ostale u opoziciji, a čiji je jedini „program“ stao u implicitno, ali opet nedvosmisleno iskazanu misao da ceo život u Srbiji treba da stane i da stoji u mestu neodređeno dugo – milenijum-dva, ne prave pitanje – dok Srbija „ne povrati oteto Kosovo“. Kako god, Vlada s tim programom i te kako zavisi i od spoljnih okolnosti: teško je ostvarirti bilo kakav vidljiviji prosperitet u situaciji u kojoj i mnogo jačim privredama i ozbiljnije fundiranim društvima počinje da ide nizbrdo. Niko, naravno, ne voli da čuje nešto takvo od samih ministara, jer to nekako zvuči kao izgovor za sopstvene neuspehe, no objektivno jeste tako: tek što je „prohodala“, Vlada Srbije našla se u središtu jednog globalnog cunamija na čiji tok i ishod uopšte ili gotovo uopšte ne može da utiče. U najboljem slučaju, može da pokuša da sanira deo njegovih lokalnih posledica.
Na drugoj strani, nije svetska finansijska kriza kriva ovoj vladi zato što je Ratko Mladić još na slobodi, baš kao i onaj slavonski magacioner. Biti se ta brljotina – za koju su, mora se podsetiti, zaslužne i sve prethodne postpetooktobarske vlade – može zabašuriti tužakanjem „neurazumljivih Holanđana“. Nije nikakav „spoljni faktor“ kriv ni za ideološku šizofrenost aktuelne vlasti, koja naprosto neće moći doveka da balansira na floskuli „i Evropa i Kosovo“, nego će pre ili kasnije morati da formuliše – i počne da sprovodi – suvislu i konsekventnu spoljnu politiku. A ako se tvrdi da je ta politika „proevropska“, onda ona to mora biti ozbiljno, uistinu i u svakom svom segmentu, a ne da izgleda kao neka vrsta beslovesne karikature titovskog „nesvrstanog“ pristupa, gde se namiguje čas ovamo, čas onamo, a zapravo se iza svega toga ne nazire nikakva strategija, ili ne daj bože „vizija“.
Primera ovakvog glavinjanja ima još koliko želite, no suština je u tome da će ne samo ovaj kabinet, nego i sve što se može pokriti sintagmom „Tadićeva vlast“ naprosto morati da se oslobodi bar onog najnotornijeg dela svoje kunktatorske politike, i da shvati da je njena jedina šansa u tome da napokon počne da sprovodi svoj sopstveni program (na kojem je dobila izbore), a ne da parazitira na nečemu što bi se moglo nazvati uljuđenijom varijantom Koštuničinog programa, a čega je ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić tako idealna maskota. Maskota – ali ne i kreator... U protivnom, ovakva vlast Srbiji nije ni potrebna: neka se onda lepo vrate „stare snage“, makar i u novom ruhu, pa neka sprovode taj „stari program“ na autentičan način. Uostalom, uspon napednjaka pokazuje da bi to moglo da se dogodi. Njihov rast je tačno onoliki kolika je bila nedoslednost demokrata i njihovih saveznika. Da li je neko iz toga nešto naučio? Videćemo do drugog rođendana, a možda i pre...