Dostupni linkovi

Pančić: Godišnjica paradoksa


Teofil Pančić
U vreme nastanka ovog teksta – peti oktobar, kasno poslepodne – pre tačno deset godina, već je bila „pala“ zgrada Skupštine tadašnje virtuelne srpsko-crnogorske federacije; važnije od toga, „pala“ je obližnja policijska stanica u ulici Majke Jevrosime; daleko najvažnije, „pala“ je zgrada Radio televizije Srbije, a za njom i Politika, Novosti, Borba, TV Pink... Sve u svemu, cela medijska infrastruktura vlasti Slobodana Miloševića. Policija malo nije mogla, a malo nije htela da učini više ništa da savlada „kritičnu masu“ građana u legitimnoj odbrani njihovog izbornog prava, vojska je videla da je vrag odneo šalu, pa je – za razliku od davnog 9. marta 1991. – mudro sedela u kasarnama, prepuštajući upravo otpuštenom „vrhovnom komandantu“ da se sam pobrine za svoju kožu kako zna i ume.

Šta su tog istorijskog dana radili, recimo, Vojislav Koštunica i Ivica Dačić? Koštunica je, kao upravo izabrani predsednik SRJ, bio simbolički „junak dana“ – ne zbog nekog imanentnog značaja te funkcije, nego zato što je to značilo detronizovanje Slobodana Miloševića, koji je tako izgubio institucionalno pokriće svoje političke moći - a Dačić je, kao jedan od najbližih Miloševićevih saradnika, ali i kao nesumnjivo racionalan čovek, verovatno mislio kako je njegova politička karijera upravo završena, i kako će još i dobro proći ako sve ostane na tome. U prevratnim vremenima, naime, uvek može da se pojavi neki Rišelje, a poznato je da su entuzijastički nastrojeni „rišeljei“ i nedužnim ljudima u stanju svašta da „natovare“, a kamoli čoveku koji nije propustio priliku da makar politički sudeluje u svakoj nepodopštini jednog autentično kriminalnog režima.

Zašto su baš ova dva politička lika tako važna za priču o petooktobarskom prevratu, baš na njegovu desetogodišnjicu? Zato što je upravo Dačić ovih dana primetio – demonstrirajući tako svoj dar svršenog politologa – da ima neke jake istorijske ironije u tome da je ondašnji miljenik ne samo demokratske Srbije nego i celog sveta danas percipiran kao najtvrđi nacionalistički i izolacionistički mračnjak koji sanja da se vrati na vlast samo zato da Srbiju definitivno odvoji od Evropske unije kao njene jedino logične perspektive, dok je petooktobarski gubitnik Dačić sada potpredsednik jedne demokratsko-proevropske vlade i predsednik stranke koju skoro svi tapšu po ramenu kao „reformisanu“ političku snagu koja je „raskrstila s mračnom prošlošću“ i predstavlja važan oslonac proevropske vlasti.

Pomalo je bizarno da je baš sam Dačić morao javno da notira ovaj (njemu) simpatičan paradoks: izgleda da smo mi ostali na to već oguglali, i odavno prestali da se čudimo.

Deset godina od dana nakon kojeg „više ništa nije bilo isto“, Srbija je zaista puna paradoksa, ovaj Dačićev tek je jedan u nizu. Još neki akteri sa obeju strana te burne oktobarske razdelnice kao da su u istorijskom i svetonazornom smislu „zamenili strane“, veći deo bivših radikala danas uzdiše za evrointegracijama, Crna Gora je mirno istupila iz ionako odavno fiktivnog braka sa Srbijom, Kosovo je nesumnjivo nekuda krenulo, nije još sasvim jasno kuda će, kako i kada stići, ali je nesumnjivo da se u Srbiju vratiti neće. Srbija je dopustila sebi da tragično izgubi Zorana Đinđića baš onda kada je mnogima polako postajalo jasno da taj čovek spada u njene ne tako brojne dragocenosti i komparativne prednosti (Milošević je to shvatio mnogo ranije, i zato je baš njega najjače i najperfidnije satanizovao). Većina onih koji su „zaimali“ u Miloševićevo vreme, oslanjajući se upravo na podzemne i nadzemne političke veze, nakon njegovog pada ne da nije propala nego je tek onda procvetala. Ekonomija je postepenom likvidacijom fiktivnih preduzeća svedena na realno stanje, što bi bilo dobro i zdravo kad to realno stanje ne bi bilo tako jadno da to nekako baš niko ni od bivših ni od sadašnjih vladajućih ne želi da sebi upiše u zasluge. Zemlja je većinski nedvosmisleno opredeljena za Evropsku uniju, ali ako bi to nekako moglo odmah, bez posebnih napora i bez nesimpatičnih odricanja. Takođe i bez pronalaženja Ratka Mladića, za kojeg se inače dugo jako dobro znalo gde je, ali je demokratska vlast nekako uvek baš tada kad bi znala gde je i šta radi imala preča posla nego da se juri s njim. Sada tvrdi da joj je baš to prioritet, ali izgleda da je u međuvremenu Mladić pronašao sebi neka preča posla nego da čeka da ga se sete.

I šta je onda bilans ovih deset godina? Treba biti ili jako nerazuman ili jako pokvaren pa tvrditi kako je „sve isto samo njega nema“ ili da je danas čak i „gore nego pod Miloševićem“. Na drugoj strani, treba biti jako naivan ili jako interesno uvezan s vlašću pa tvrditi da je današnja Srbija veoma nalik na onu o kakvoj je sanjala većina onih koji su 24. septembra 2000. glasali protiv Miloševića, a jedanaest dana kasnije branili i odbranili svoj glas. Dakle, nešto između? Istina je retko kad u „zlatnoj sredini“, pa tako nije ni ovaj put: sredina o kojoj govorimo, naime, uopšte nije zlatna, nego je sasvim siva.

Pogledajte komentare (1)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG