Dostupni linkovi

Vanredna vijest
Dmitrij Medvedev sleteo je u Beograd ujutru, a odleteo nazad uveče; o onome što je bilo između ta dva leta, ovde će se raspravljati i nagađati još dugo. Jer, štošta je nejasno oko ove posete predsednika Rusije jednoj nesrazmerno manjoj, ali za ruske planove i ambicije – ekonomske kolliko i političke, ako je to danas još uopšte moguće striktno odvajati - u ovom delu sveta svakako važnoj zemlji.

Najpre o onome što nije ili ne bi smelo da bude sporno. Rusija je ozbiljna sila, i s njom treba imati dobre odnose, bez velikih nesuglasica. Dalje, Srbija spada među one zemlje koje su energetski prilično zavisne od Rusije, a neki nedavni potezi vlasti tu su zavisnost samo pojačali, umesto da je ublaže; kako god, i to pokazuje da tu ne sme biti neodgovornih improvizacija, nego Srbija mora da misli na svoj najbolji interes, kao što to čine i drugi. Potom, između Srba i Rusa postoji izvesna kulturno-tradicijska bliskost koju je besmisleno negirati, ali nije baš produktivno ni mistifikovati je i preuveličavati, kako se danas obično radi, najčešće iz prizemnih lukrativnih motiva ili zarad političkog mešetarenja najnižeg kvaliteta.

Ako sve to nije sporno, šta uopšte jeste? Na površini, skoro ništa. Svi ključni akteri beogradske vlasti, od Borisa Tadića do Vuka Jeremića, neće se valjda nikada umoriti ponavljajući da je „članstvo u Evropskoj uniji spoljnopolitički prioritet Srbije“, mada je, na izvestan način, ta tvrdnja čudno relativizovana bizarnim izumom „četiri stuba spoljne politike“ – a niko nam ne garantuje da broj stubova neće i porasti, u zavisnosti od dnevnopolitičkih potreba, a bogme i od stepena razjapljenosti prazne državne kase... Na drugoj strani, svi od ambasadora Rusije pa do samog Medvedeva ponavljaju kako „Rusija nema ništa protiv članstva Srbije u EU“, što je nesumnjivo lepo, mada ostavlja neobičan ukus: nekako, ispada da bi Rusija, samo kad bi htela, mogla i da ima nešto protiv, i da bi to bilo sasvim legitimno, i da bi onda o tome valjalo ozbiljno povesti računa... Analitičari koji vole da misle kako gledaju bar „tri koraka unapred“ još će i važno dometnuti kako, štaviše, Rusija jedva čeka prijem Srbije u EU jer bi – s obzirom na „tradicionalno savezništvo“ i tako to - članstvo Srbije u moćnoj kontinentalnoj politekonomskoj zajednici ojačalo pozicije Rusije unutar iste. To i nije netačno, ali otvara neka druga pitanja: misli li zaista beogradski vrh da Briselu treba među članstvom – ionako umnoženim preko mere izdržljivosti u relativno kratkom periodu – još i nekakav ovako direktan „klijent“ jedne velike i ambiciozne spoljne sile, i to baš one s kojom EU već ima dovoljno problema, pre svega energetskih?

Sve ovo znači da se u celoj ovoj priči Moskvi nema šta zameriti: ona sledi svoje interese, političke i ekonomske, onakve kakvi su definisani u aktuelnoj, putinovskoj eri, koja je u znaku neke vrste novog ekspanzionizma, naravno, drugačije vrste od starog, sovjetskog.

Nevolja je ovde sa Beogradom: da li je Srbija sigurna da zna šta radi i da sve procese drži pod kontrolom? „Članstvo u EU“ kao strateški cilj već je dovoljno relativizovano „kosovskim uslovom“ – to je onaj jeremićevski refren „nećemo u EU ako nam traže da priznamo Kosovo“ – a sada je tu još i nešto što sve više liči na preterano „intimizovanje“ Srbije sa silom koja je, kao globalni igrač, dakako i partner, ali ipak i neka vrsta konkurenta Evropskoj uniji. Kada se na to doda gotovo sasvim zapuštena priča o „evroatlantskim integracijama“ (protiv kojih Jeremić sasvim otvoreno lobira, a za koje se ministar odbrane Šutanovac vrlo stidljivo zalaže), kao i pasivan odnos prema upozorenjima iz Moskve da bi „članstvo u NATO-u bitno pokvarilo odnose Rusije i Srbije“, onda je nejasno šta još uopšte preostaje od toliko slavljenog državnog suvereniteta? A šta je uopšte državni suverenitet? Pa, najpre baš pravo i sloboda jedne zemlje da samostalno odluči o svojem spoljnopolitičkom položaju, uključujući i članstvo u savezima svake vrste.

Naravno, ko da misli o svemu ovome baš sada, kada smo „dobili milijardu dolara“, pa još i svečano obećanje da će nam Rusija čuvati Kosovo baš kao da je njeno? Važno je preživeti danas, a sutra će već neko drugi da otplaćuje kamate.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG