Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Merkanje Medvedevljevog džaka


Teofil Pančić
Svečana garda je pod uzbunom, stotinu odabranih trubača izglancalo je instrumente, građani su nakupovali zalihe za jednodnevnu kućnu izolaciju, beogradska politička vrhuška spremila je paradne toalete; jednom rečju, sve je manje ili više spremno za nezaboravan doček Dmitrija Medvedeva, formalno prvog čoveka Ruske federacije. Koliko se čuje, Medvedev (kao ni Madona nedavno) neće ni zanoćiti u Beogradu, ali i od tih nekoliko sati koje će provesti ovde očekuje se jako mnogo, mada je običnim smrtnicima i dalje nejasno šta se to tačno očekuje. Ispada da je džak koji je Medvedev uprtio u Beograd dobro zatvoren, ali se ipak po njegovoj grbi vidi da je prepun. Samo da ne ispadne da je naduvan vazduhom?

Ili možda i nije? Jer, odavno je već pušten glas kako će čuvar fotelje predsednika Rusije u Beograd doneti ništa manje nego milijardu dolara, i benevolentno ih staviti na raspolaganje maloj i siromašnoj balkanskoj slovensko-pravoslavnoj braći pod veoma povoljnim uslovima. Jeste, doduše, da i Rusiju žestoko drma globalna ekonomska kriza, ali, zaboga, šta je jedna milijarda za duši godeću ispomoć srodnima i bližnjima? Dakako, bez bilo kakvog neprincipijelnog političkog ili ekonomskog interesa sa ruske strane. Pa dobro, ima li igde nešto takvo? Ima, ali samo u (slabijim) romanima F. M. Dostojevskog.

Ruski predsednik dolazi u Beograd 20.oktobra, tačno na dan kada su, šezdeset i pet godina ranije, njegovi sunarodnici, uz domaće partizane, umarširali u Beograd, potisnuvši tako genocidni nacistički okupatorski režim i odanu mu «šačicu domaćih izdajnika», u masovnoj svesti savremene Srbije uglavnom vizuelizovanu kroz nekoliko upečatljivih negativaca iz serije «Otpisani»... U znak zahvalnosti za oslobođenje – koje nije da nije bilo lišeno kontroverzi – neke su važne beogradske ulice ponele imena sovjetskih maršala koji su u toj operaciji učestvovali, da bi prva gradska nesocijalistička vlast ta imena ukinula, u talasu uglavnom paušalnih, populističkih i slabo promišljenih ideoloških revandikacija. Desetak godina kasnije, gle, položaj Srbije – i njene, opet gle, demokratsko-proevropske vlasti! – izgleda se toliko promenio da je taj davni, u osnovi besmisleni čin, prerastao u veliki političko-diplomatski problem. Jer, Medvedev i društvo uopšte nisu krili da bi jako voleli da ih u Beogradu iznova dočekaju sovjetski maršali na uličnim tablama (u smislu: ta, šta je taj mali gest pažnje kontra konvertibilnoj milijardi i borbi protiv nezavisnosti Kosova!), što je i gradsku i državnu vlast stavilo u prilično nebulozan položaj...

Naravno da ovaj nedostojni i pomalo operetski zaplet sa imenima ulica nipošto nije najvažnija stvar oko posete Medvedeva, naravno da je svima jasno da su prave teme negde drugde, ali i on ipak pokazuje kako svaka nesuvisla politika pre ili kasnije poluči štetne posledice.

Kada bi se nesuvislosti završavale na ovakvim, simboličkim pitanjima, to bi se i moglo podneti. Nevolja je u tome što najavljena poseta Medvedeva dodatno podvlači nedoumice oko ukupne spoljnopolitičke (dez)orijentacije Srbije, i to one «Tadićeve», one koja je većinski izglasala «put u evrointegracije», dobrim delom baš na plašenju birača alternativom, a to je bilo upravo suicidalno vezivanje Srbije za demokratski insuficijentni Istok, bio on «evropski» ili «azijski».

Ovo, opet, ne znači da neko kao Medvedev ne treba da dođe u Beograd, ili da Srbija ne treba da ima dobre odnose sa Rusijom. Rusija je jedan od najvažnijih globalnih političko-ekonomskih faktora, i nema te zemlje koja ne teži dobrim odnosima s njom. Problem Srbije – za koji se stvarno ne može okriviti ni Medvedeva ni Putina – u tome je što njena spoljna politika, ponajpre inspirisana tragično kočećim «kosovskim sindromom», stalno glavinja između deklarativne – a prečesto plitke i neubedljive – težnje za što bržim pristupanjem Evropskoj uniji, i stalnih recidiva kojekakvih bizarnih geopolitičkih maštarija, «strateškog partnerstva sa Rusijom i Kinom» (a bez statusa gubernije), oživljavanja u posthladnoratovskom kontekstu uveliko obesmišljenog Pokreta nesvrstanih i tome slično. Zato su u dolazak ruskog predsednika ovde isprojektovane razne preterane i nerealne nade, a možda i isto takvi strahovi.
I na kraju, kao šlag na tortu, eto ekonomske krize i sve žešće besparice; odgovor beogradske političke vrhuške sveo se na «daj šta daš». Ako se sa zapadne strane ne može više izmusti dovoljno para za zatrpavanje zjapećih budžetskih i ostalih rupa – jer, recimo, potencijalni kreditori postavljaju isuviše teških pitanja – zašto se ne bi probalo sa Rusima, oni su manje formalisti... E, sad, ako ta naizgled nerezonska galantnost bude morala da se otplati kakvom pomalo neprijatnom političkom ili ekonomskom kontrauslugom, o tome ćemo misliti sutra! A kad sutra osvane, opet ćemo se pozabaviti nečim drugim, i sve tako...

Kako god bilo, Medvedev je spreman, a spremna je i bleh-muzika. Samo, kažu da mladoliki ruski predsednik preferira hevi-metal. Ima li i u tome neke simbolike, zaključite sami.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG