Dostupni linkovi

Pančić: O trenutnoj koristi i trajnoj šteti


Teofil Pančić
Sistemska pozicija Borisa Tadića, predsednika Republike Srbije, a ujedno i predsednika vodeće stranke, slabija je od njegove stvarne pozicije u političkom i društvenom životu zemlje koju vodi. Samim tim, stvarna pozicija vlade – koja ima svog predsednika, ali većini građana treba neko vreme da se seti kako se ovaj zove – slabija je od njene sistemske pozicije kao centralne poluge izvršne vlasti, baš kao što je i stvarna pozicija parlamenta slabija od sistemske, mada se Srbija, gle, definiše kao parlamentarna demokratija. Današnja Srbija, drugim rečima, pouzdano ima „jakog“ predsednika, ali nema nekih ozbiljnijih dokaza u prilog tome da poseduje druge validne institucije, bez kojih struktura vlasti ne može da ne bude falična.
Vreme je, dakle, da se nešto menja. Izbori nisu neposredno na dnevnom redu, ali nisu više ni predaleko, i sada valja misliti da redefinisanje svih pozicija, ili, uz tek omanju dozu cinizma rečeno, ako želiš da sve ostane isto, vreme je da sve promeniš

Da li to znači da je Boris Tadić „diktator“? Ne, mada će to sigurno dobro zvučati na budućim opozicionim mitinzima, gde je svaka reč to bolja što je jača, mada nije nužno da nešto uistinu i znači. Ali, to ipak svakako znači da je nešto bitno u rasporedu vlasti i moći postavljeno – pa šta god da je, i „objektivno“ i „subjektivno“, dovelo do toga – na način fundamentalno pogrešan i na duži rok neodrživ. Uspešno marginalizujući desnu opoziciju, i ostajući bez dovoljno ozbiljnih takmaca u sopstvenom političko-ideološkom arealu, Boris Tadić je u jednom trenutku nekako ostao sam na vrhu, što nije moralo biti posledicom bilo kakve „mračne zavere“, nego pukog rasporeda političkih figura.

Nije možda predaleko od pameti čak reći ni to da je to u jednom prelomnom vremenskom odsečku, kada je sistemsko slabljenje desno-izolacionističkih struja bilo pitanje suvislog i održivog opstanka Srbije, moglo biti i korisno za stabilnost zemlje. Ali, nevolja je u tome što je taj politički „trenutak“ počeo da teži beskonačnosti. Formirana je vlada bez ozbiljne političke figure na čelu, vođena od koalicije kojoj je sam Boris Tadić jedina nedvosmislena zajednička tačka.

Zahvaljujući tome, Tadić je nekako personalno zaslužan za sve dobro što se dogodi, ali u vremenima očajnog deficita dobrih vesti, to se lako obrće u suprotnost: za sve loše što se događa, i za sve dobro što se ne događa, kriv je i odgovoran samo Boris Tadić, jer je samo Boris Tadić „bitan“, sve drugo su zanemarljive i promenjive veličine u ovoj jednačini. A pošto je ovo baš takvo vreme, kada dobre vesti valja tražiti lupom, ili ih naprosto konstruisati od ne baš posebno kvalitetnog i otpornog materijala, onda je ta „tadićevska fiksacija“ svekolike srpske politike postala neproduktivna i za samog Tadića.
Kada se sve sabere i oduzme, najverovatnije je da se vlast neće opredeliti za bilo kakve suštinske rezove, nego za mirno taljiganje ka kraju mandata

Vreme je, dakle, da se nešto menja. Izbori nisu neposredno na dnevnom redu, ali nisu više ni predaleko, i sada valja misliti da redefinisanje svih pozicija, ili, uz tek omanju dozu cinizma rečeno, ako želiš da sve ostane isto, vreme je da sve promeniš. Zato se sve češće i glasnije govori o „rekonstrukciji vlade“. Na drugoj strani, „rekonstrukcija“ koja ne bi podrazumevala zamenu aktuelnog premijera nekim ko bi imao ozbiljniju političku težinu odmah bi bila prepoznata kao puka kozmetika, i to ne baš vrhunskog kvaliteta.

A opet, ako bi Srbija sada, usred aktuelnog mandata, dobila „jakog“ premijera, to bi suštinski poremetilo trenutnu arhitektoniku vlasti, a to nije realno očekivati jer je ta arhitektonika, ovakva kakva je, postavljena tako da odgovara aktuelnim akterima, pre svega samom Tadiću i njegovoj Demokratskoj stranci. Ali, razmišljajući malo dalje i dublje, tako postavljen sistem delegitimiše samog sebe, zar ne? Tačno, ali ko još u politici razmišlja dalje i dublje, ako baš ne mora?

Kada se sve sabere i oduzme, najverovatnije je da se vlast neće opredeliti za bilo kakve suštinske rezove, nego za mirno taljiganje ka kraju mandata, uz nadu da će evrointegracijska čarolija napredovati po planu i učiniti svoje. To je krajnje rizična strategija, kojoj u prilog zapravo govori samo jedno: posvemašnja beda konkurencije. Možda Tadić, demokrate i vlast kojoj su okosnica zaslužuju da budu „kažnjeni“ za sve što su trebali da učine, a nisu, i za sve što nisu trebali da učine, a jesu, ali ih je nemoguće „kazniti“ tako da to istovremeno ne bude baš ničim nezaslužena „nagrada“ njihovoj alternativi, koja je već mnogo puta dokazala da nije nikakva alternativa, nego „to isto, ali mnogo gore“. Da li je to onaj veliki, centralni strukturni problem srpske političke scene? Jeste, i tek ćemo u bliskoj budućnosti početi da shvatamo koliko je on ozbiljan i dubok.

Pogledajte komentare (5)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG