Dostupni linkovi

"Velešiće tuci i Pofaliće tuci" (10. deo)


Ljudi nose čovek koji je ranjen tokom bombardovanja u centru Sarajeva, 17. avgust 1992.
* Imao sam jedinstvenu priliku da na liniji vidim i egzemplarne primerke našeg »naoružanja«. Tako mi je jedan mladić pokazao svoju pušku, na njoj grb monarhističke Jugoslavije i godina proizvodnje 1928!?

* Ne mogu a da se ne prisetim onih »lepotana« i »manekena«, tatinih i maminih »sinčića«, sa antiminskim čizmama na nogama, u NATO-ovim »Alfa« uniformama, sa »Raybankama« po sarajevskim ratnim kafićima, koji posluju kao u dobra, stara, predratna vremena.


Zgusnu se nekako život u ratu


13.maj 1992.

Raketirana Željeznička stanica, Hotel »Bristol«, »Elektroprivreda«...

14.maj 1992.

Iako sam veoma umoran, a skoro će ponoć, ne mogu da zaspim. Po glavi mi se vrzmaju svakojake misli – od onih najgorih, depresivnih, pa do onih pozitivnih, optimističkih, pa tako ukrug. Svakodnevno građani i vojnici sve glasnije postavljaju pitanje – šta se čeka, zašto ne proteramo četnike sa visova oko grada, do kada će »ovo« trajati?

Ne nalazim ni prave, ni jasne odgovore. Ne smem im govoriti o pravom stanju u kojem se nalaze branitelji Sarajeva.
Sa čime se mi, zapravo, suprostavljamo stravično naoružanom YU agresoru i njegovoj braći po oružju i nacionalitetu u Bosni i Hecregovini? Odgovor na ovo pitanje je uzrok mojim cikličnim strahovanjima, naročito u kriznim, vojnim kampanjama neprijatelja! Svaki put nakon obilaska ili inspekcije naših položaja, kada sam sređivao svoje utiske i zapažanja i pripremao izveštaje za komandanta Efendića, hvatao me iskonski strah. Hoće li i mogu li ovi srčani ljudi u civilnoj ili nekakvoj poluvojnoj odeći, sa tenama na nogama, polugladni ili gladni, slabo ili gotovo sasvim nenaoružani, sa malo ili bez ikakve municije, izdržati duže sva ova brojna iskušenja?

Eto, neki dan, tačnije 12. maja, obilazio sam borce na liniji Brajkovac – Vranjača, dužine 500 metara, i utvrdio da je svaki treći na položaju iza prirodnih zaklona, naoružan sa puškom M-48 (»tandžara« kako je vojnici zovu), poluautomatskom puškom ili »kalašnjikovom«, sa 5-10 metaka svaki. Video sam samo jednu »osu« i desetak ručnih bombi, izrađenih u radionici »Satex-a«, i ništa drugo od vojne opreme! Moj vodič Bego, zvani »hiljadu trava«, ima jedan lovački karabin sa snajperom i veliki lovački nož. A u Štabu smo mislili da imaju desetine »osa« i »zolja«!

Po gradu kolaju priče o našem RPG-u i nitroglicerinkama, a ja ih do dana današnjeg nisam video! Na Vranjači se borci vajkaju: »E, da smo imali bar dva – tri RPG-a, »osu« ili »zolju«, nikada nam 'čete' (četnici u žargonu – nap. autora) ne bi uzele Zlatište. Nikada!« Pitam ih, otkuda im i ovo oružje kojeg imaju. Odasvud, glasi njihov odgovor. Trofejno i lovačko je doneseno od kuće. »Babo mi je kupio kalašnjikov i ovih deset metaka, za tri stotine mara (njemačkih maraka – nap. autora)« – rekao mi je jedan. Neki su se hvalisali da su ih dobili od Patriotske lige, a drugi od SDA. Malo ih je zarobljeno od JNA. Među vojnicima kolaju i priče da pojedinci trguju oružjem, naplaćuju borcima puške.

Da apsurd bude veći, kritično stanje sa naoružanjem i opremom na prvim brobenim linijama nije se opažalo u gradu. Na ulicama Sarajeva se viđaju »napucani« i nabildani policajci iz TO i stanica javne bezbednosti, naoružani najnovijim modelima poluautomatskog i automatskog oružja. I to je tema stalnih mojih polemika sa vojnicima na prvim linijama. Iskreno sam priznao da mi iz Štaba nismo u stanju poslati ove »šanere« (foler – nap. autora) na borbene linije. Obećavao sam im da ću učiniti sve što je u mojoj moći da se ovo sramno stanje izmeni, ali ni sâm nisam bio ubeđen u snagu svog obećanja.

Imao sam jedinstvenu priliku da vidim i egzemplarne primerke našeg »naoružanja«. Tako mi je jedan mladić na položajima u Blekinom potoku pokazao svoju pušku, na njoj grb monarhističke Jugoslavije i godina proizvodnje 1928!?

A oni tamo, preko, na koje je uperena ova puška, tvrde naši obavještajni izvori, raspolažu sa naoružanjem i municijom »do grla«. Svaki vod ima mitraljez M – 84, zvani »sijač smrti«, a svakodnevno se razbacuju paljbom po našim položajima sa desetak »osa« i »zolja«, uz arsenal minobacača i topova svih mogućih kalibara. Tek tako, da pokažu šta imaju, da uplaše ili rasteraju strah, ko zna? Malo im je i to, pa se služe i drugim »borbenim« sredstvima. Iz večeri u veče, puštaju sa tranzistora, otvorenog »do daske«, zvuke od Kosova do »najnovijih« patriotskih pesama, »garniranih« cijukom klasičnih gusala.

A naši ne mogu ni vesti sa programa Radio Sarajeva da čuju! Nemaju aparata, ni struje. Znam da je uprava za moral propisala i odredila koja tehnička sredstva treba da poseduje svaka jeidnica, ali nema mogućnosti. Stoga, naši kontriraju »četama« pesmom o Sarajevu, o ljiljanima, Bosni i Vikiću. S vremena na vreme znaju gromoglasno podviknuti: »Allahu ekber!« (»Bog je najveći« – nap. autora). Ne znam da li time razbijaju vlastiti strah ili ga »brđanima« uteruju u kosti?

Ne smem ni da pomislim na zimu. Kako će ovi hrabri branitelji Sarajeva izdržati sve ove nedaće i zimska iskušenja, i sprečiti agresoru put do grada? Ne mogu a da se opet ne prisetim onih »lepotana« i »manekena«, tatinih i maminih »sinčića«, sa antiminskim čizmama na nogama, u NATO-ovim »Alfa« uniformama, sveže obrijanih i prestižnim losionima tipa »Mascho« osveženih, sa »Raybankama« na očima, gradskih šetača i osvajača devojačkih srdašaca po sarajevskim ratnim kafićima, koji posluju kao u dobra, stara, predratna vremena. Muka mi je. Lečim je sarkazmom: da mi ih je samo videti u mokrom rovu prve borbene linije na Vranjači!?

A ja sam gore, na tim položajima poviše grada, naše prave borce, istinske branitelje, na grub način, s prva, upozoravao na neurednost, zapuštenost, neobrijanost, iako sam i sam video da nemaju ništa osim golih života, slabe odeće i obuće i još bednijeg naoružanja. Nemaju gde da se opruže posle napornog stražarenja, da nešto kvalitetno pojedu, da popiju neštio toplo, tečno, da se ugreju, da snagu obnove ili osuše od kiše natopljene »uniforme«. Često su imali da popiju samo šoljicu vode koju su sami donosili od kuće u plastičnim bocama. … Pa mi je čak postalo neprijatno što sam među njih dolazio iz grada doteran, po vlastitoj navici, kao »ispod čekića«!

Danas mi je načelnik za organizacijsko-mobilizacijske i personalne poslove dostavio pregled starešina iz bivše JNA koji su se prijavili u TO RBiH. To je veoma zanimljiv pregled koji navodim u celini:
Kategorija Muslimani Srbi Hrvati Ostali Ukupno

Oficiri 643 17 56 26 742
Ml. Ofic. 295 2 18 5 320
Svega 938 19 74 31 1.062

18. maj 1992.

Štab TO RBiH i dalje deli prostorije sa Predsedništvom RBiH i Ministarstvom odbrane RBiH koji su razmešteni na prvom spratu. Organi Štaba razmeštenisu na drugom i trećem spratu, au podrumskim prostorijama urađeno je sklonište koje se koristi u slučajevima jačeg minobacačko-artiljerijskog granatiranja. Nekolicina visokopozioniranih članova Predsedništva i ŠTORBiH sigurnosti radi više vremena provodili su u skloništu nego u svojim kancelarijama!

20. maj 1992.

Skoro je ponoć. Iako umoran posle napornog, poludnevnog obilaska položaja u Velešićima i Pofalićima, poprištu tzv. Pofalićke bitke koja je vođena 16. i 17. maja, pišem ovu zabelešku. Ova bitka zahteva potpuniju i dublju analizu, koju je moguće kvalitetno uraditi tek u uslovima mira, znači nakon rata. Sada se može, bez bojazni da zapadnem u subjektivizam, zaključiti da ona predstavlja prekretnicu u borbi za Sarajevo, a time, indirektno, ali ne i manje značajno, i za odbranu cele Bosne i Hercegovine.

Oko 10. maja u ovaj deo grada je bila upućena naoružana grupa iz Srbije i Crne Gore, pripadnici paravojnih formacija »beli orlovi«, »arkanovci« i »šešeljevci«. Na kraju je, smatra se, bilo raspoređeno oko 600 paravojnih ekstremista SDS-a, tj. ojačani bataljon naoružan automatskim pešadijskim naoružanjem i minobacačima 60 i 82 mm.

Na strani odbrane Velešića i Pofalića, koju je stručno-vojnički i organizacijski pokrio Štab TO opštine Novo Sarajevo, bila su uključena dva pofalićka odreda TO, velešićki odred TO, vod odreda TO sa Koševskog brda komandanta Salke Gušića i dva protivoklopna odeljenja specijalaca MUP-a i vojne policije, bez i jednog minobacača.

Akcija je odlagana dva puta. Čekao se najpovoljniji trenutak za postizanje potpunog iznenađenja i kad psihološka prednost naših boraca dostigne vrhunac u odnosu na tehnički i brojčano jače paravojne snage bosanskih Srba i »dobrovoljaca« iz Srbije i Crne Gore.

U prepodnevnim satima 15. maja, preko zvučnika automobila u pokretu četnici su se oglasili meštanima Pofalića ultimatumom, »da se Turci« bezuslovno predaju zajedno sa naoružanjem.. »Ovako smešan ultimatum smo odbili i, zauzvrat, poručili četnicima da se oni predaju«, sa ponosom mi je govorio komandant Idrizović. Tako je ostao status quo. Niko se nije predavao. U zoru, preciznije u 4.00 sata, 16. maja, Regionalni štab je dao »zeleno svetlo« Opštinskom štabu TO Novo Sarajevo da počne akcija.

Žestoke borbe vođene osam punih sati, tj. do podneva, kada su se na Čangalovića česmi sastali Jukini i Habibovi borci. A četnici? Iznenađeni brzinom napada i odlučnošću jedinica TO, a posebno kada su ostali bez najjačih uporišta, naročito onog kod »Plavog granapa«. Njega su »razvalili« specijalci Dževada Topalovića – Tope i Salke Gušića, uz sadejstvo diverzantske grupe Pofalićkog i Velešićkog odreda, pa je četnike zahvatila panika. Od tog momenta njihov otpor je postao začuđujuće slab. Bili su razbijeni u manje, neefikasne grupe i ostalo im je samo da produžavaju sopstvenu, agoniju boreći se celu noć između 16. i 17. maja.

A naši, poneseni početnim uspehom, nastavili su produženom akcijom »čišćenja« tokom 17. maja i proterali četnike do brda Orlić. Uspeh je prevazišao najoptimističnija očekivanja planera akcije u Opštinskom štabu TO. Radosna vest je prostrujala gradom – teritorijalci očerupali »bele orlove«, na Orlić ih oterali! Slobodna teritorija Pofalića je sada veliki rejon.


23. maj 1992.

ŠTA JE S ORIJENTALNIM INSTITUTOM?

Državna agencija BH Press objavila je vest da je Predsjedništvo RBiH postavilo Sefera Halilovića, dosadašnjeg načelnika za operativno–nastavne poslove, na mesto komandanta Štaba TO RBiH, umesto pukovnika Efendića. Ova vest me nije osobito iznenadila, jer sam bio svedok izvesnih radnji koje su sugerirale na tu mogućnost, ali me nije ostavila ravnodušnim. Bio sam povredjen, jer sam opet izbačen »u aut« kod ovako važnih odlučivanja. Iako imam, formalno, visoko mesto, drugo ili treće u vojnoj hijerarhiji Republike, nisam dobio mogućnost da iznesem svoj stav o kadrovskim promenama u Štabu. Počeo sam da shvatam da su centri moći odlučivanja negde drugde, izvan sistema rukovodjenja i komandovanja, i da se »tamo negde« odlučuje o najbitnijim stvarima planiranja i organizovanja oružane borbe.

26. maj 1992.

Prisustvujem sednici Predsedništva. Komandant Halilović upoznaje članove Predsjedništva sa trenutnom vojnom situacijom. Neprijatelj je u svemu tehničkom premoćan. Njegov komandni sastav čine profesionalne starešine JNA. Tehničko materijalna sredstva (TMS) u jedinicama pobunjenih bosanskih Srba su u celosti iz arsenala JNA, logistička podrška im dolazi iz Srbije i Crne Gore. U globalu, TO RBiH ne oskudeva u ljudstvu. 23. maja TO je imao ukupno 93.052 borca. Nema tenkove, oklopne transportere, sredstva veze, inženjerije, uniforme, odeću. Nema kasarne za smeštaj vojnika.

Neki podaci, koje sada prvi put čujem, dodatno povećavaju moju zabrinutost. Da bi se stanje popravilo, Sefer u ime Štaba TO predlaže da se od rezervnog sastava milicije obrazuju dve brigade i da se uključe u sastav TO; da se proglase ništavnim akreditacije izvesnih grupa, grupica i samostalnih jedinica i uvede jedinstvena akreditacija pripadnika OSBiH, da se odmah pristupi izradi Uredbe sa zakonskom snagom o vojnim stanovima i da se ponište rešenja izdata u MUP-u o uselenju u vojne stanove. Također predlaže da se formira prateća četa za obezbeđenje Predsedništva i da se izradi Kodeks ponašanja prema ratnim zarobljenicima, u skladu sa odredbama Ženevske konvencije.

Ministar MUP-a Jusuf Pušina potvrđuje da u gradu doista vlada anarhično stanje i da je grad opljačkan »iznutra«. Ali, odbija optužbe izrečene na račun policije. »Komandanti jedinica TO ne dozvoljavaju policiji da interveniše u njihovim zonama odgovornosti. Pljačku su izvršili pripadnici TO, a ne policija!«, kategoričan je ministar. Slaže se sa ocenom da je bilo samovoljnih upada u privatne stanove, uz napomenu - »ne samo srpske«.

«Preduzete su mjere koje će ubuduće spriječiti takvo ponašanje.« Pušina se ne slaže sa Seferovim mišljenjem da policijske snage nisu uključene u odbranu Sarajeva. »Gospodo, treba da znate da je policija odbranila ovaj grad. Da nje nije bilo, danas ne bismo sjedili u ovoj zgradi Predsjedništva«, povišenim glasom odgovara ministar na izrečene optužbe.

28. maj 1992.

Skoro će ponoć, hoću da zabeležim presretnuti razgovor komandanta vojske bosanskih Srba Ratka Mladića i komandanta artiljerijske brigade Mirka Vukšanovića. Razgovor je tekao ovako:
Mladić.
Izvolite, druže generale?
Šta predlažete da tučem?
Pa, evo, ja sam naredio tri plotuka, ova što se maloprije...
Dobro, ti si naredio. Koje ciljeve mi predlažeš?
Ja više ne bih po ovim ciljevima, prenio bih vatru ovamo na Pofaliće.
Nemoj. Šta ćeš na Pofaliće?
Pa, zato što smo samo jedan plotun po njima.
Velušiće tuci, Velušiće...
Velešiće...
Velešiće.
Da, razumem.
Velešiće tuci, i Poofaliće tuci, tamo nema srpskog življa mnogo.
Da.
A tuci ono oko one Dobrovoljačke, oko one Humske gore.
Oko Humske..,.
I Đure Đakovića gore.
Razumem.
Je l' ti jasno?
Razumem.
Predsedništvo mi još jedan plotun pali.
Razumem, druže generale!
Zdravo.

General Mladić je tokom rata u hrvatskoj komandovao kninskim korpusom JNA i zbog okrutnosti u komandovanju, granatiranja Zadra i gradova u dalmatinskoj Zagori proglašen je ratnim zločincem u Republici Hrvatskoj. Postavljen je za komandanta vojske bosanskih Srba polovinom maja i nastavio ubijanje građana Sarajeva. Takvog kakav je sigurno ga čeka električna stolica!!!



30.maj 1992

Zgusnu se nekako život u ratu. Pred neizvesnom sutrašnjicom, u zadnjih desetak dana maja, pravim opsesivne »inventure« proteklog života. Ne znam koji je smisao toga i zašto, ali mi se prošlost nameće tako snažno da me od tog golemog pritiska spasavaju samo moje velike obaveze i aktivnosti. Čim malo predahnem od njih, prošlost neumoljivo zakuca na vrata moje svesti i ja nevoljno započinjem svoje »kopanje« po njoj.

Vojnička služba podrazumeva seobe, česta menjanja garnizona i gradova. Znam oficire koji su u karijeri u bivšoj JNA promenili 20-tak garnizona i mesta službovanja, od Slovenije na severu do krajnjeg juga u Makedoniji. Mene je, nejasnom logikom okolnosti, takva sudbina vojnog starešine mimoišla, premda nije učiteljsku porodicu mog oca i majke. Otac je službovao u brojnim školama na selu i gradu. Naravno, i mi sa njima, moja sestra i ja. U mom najranijem detinjstvu živjeli smo u selima Šuvajićima, uz Dunav, pa u Jablanici, na pitomoj Prosari kraj Bosanske Gradiške, u Moldavi i Langovetu u Rumunjskoj, Beloj Crkvi u Banatu, u Bosanskoj Krupi, pa, kao trinaestogodišnjak, u Zrenjaninu.

Život u Zrenjaninu bio je divan period mog detinjstva. Bio je materijalno skroman, da ne kažem siromašan, ali sretan i lep. Zavolio sam taj grad i njegove ljude. Mislim da su i oni mene. Iako je od tog doba proteklo dosta vode rekom Begejom, u mom sežanju i sada žive jasni likovi mojih školskih drugara i prijatelja, naivne, romantične, ničim opterećene generacije pedesetih godina, čiji su ljubimci bili estradne zvezde Ivo Robić, Lola Novaković, Duško Jakšić, omiljeni fudbalski timovi zrenjaninski »Proleter« i beogradska »Zvezda«, a ljubav poezija, košarka, francuski i ruski jezik. Saša, Maja, Ksenija, Marija, Draginja, Bogdanka, Mileva - sedam ruža u razredu među nama, »muškarčinama« sa par dlačica na bradi, Mišekom, Ivom, Džekijem, Manojlom, Kišom, Veljkom, Vladom, Prokom, Jarićem, odreda ludo zaljubljenih u profu geografije, zanosnu Ninu Vinogradov. Sa njenih časova nikada se nije bežalo do u sanjarenje, kao što smo znali »bolovati«, jedni u vreme časova iz francuskog, a drugi latinskog jezika.

Činili smo skladan i jedinstven razred, kako u dobrim, tako i »magarećim« stvarima. U muškim sportskim nadmetanjima, na rukometnim i fudbalskim utakmicama sa suparničkim školskim razredima, imali smo snažnu navijačku podršku naših drugarica. Za njihovu privrženost mi smo im se oduživali noćnim ispraćanjima do njihovih kućnih kapija. Morale su, jadne, tako je zahtevao ondašnji građanski red, biti u kući do devet uvečer. A mi, muška bratija, skupljali smo se onda na omiljenom gradskom odredištu i do kasno u noć prepričavali jedni drugima stvarne ili izmišljene, željene, događaje sa njima, na tom bajnom putu do njihovih kapija.

Gimnazijsku maturu pamtim po dva događaja. Prvi, po neuspeloj nameri da se konačno legalno »natreskamo do daske«. Besparica je sprečila taj podvig. Imali smo tek toliko novca da kupimo dve boce vina, dovoljnu tek da se razveselimo. I drugi, umesto da budem oprošten od obaveze polaganja maturskog ispita, kao što se očekivalo, nastavnik latinskog jezika mi je, po onoj »Vitae, non sholae« - Učimo za život, ne za školu- neočekivano zaključio »trojku«, pokvario prosek ocena i »oterao« na maturske ispite. Nepripremljen za ovakvu eventualnost, na ispitu iz fizike i matematike sam doživeo totalni fijasko.

Mora da me je iz nevolje izvukao moj pismeni rad iz književnosti, koji je proglašen najboljim u generaciji. Tema je bila »Kuj me, življenje, kuj« - polustih slovenskog pesnika Otona Župančiča U pismenom radu opisao sam svoje viđenje života. Za mene život je bio trka na 110 m, sa preponama. Kratak i sa puno prepreka. A zatim, u tom životu sebe sam video kao dirigenta sa velikim orkestrom. I, na kraju – život kao maratonska trka na 42.195 metara!

Bio sam svestan da nemamo para. Jednostavno, pomirio sam se sa činjenicom da ne mogu prisustvovati maturskoj večeri. Srećom, moja majka, najbolja majka na svetu, sašila mi je belu košulju od krevetske plahte, kratkih rukava, jer nije bilo dovoljno platna. Već sam imao sako od somota i cipele sa gumenim đonovima. Snašla se da plati ulaznicu, ali nisam imao kravatu! Tako mi je majka Emilija omogućila da doživim do tada najlepši trenutak u životu. Ali, ovim se ne završava moje sećanje ma matursko veče. Dolazeći u hotel razmišljao sam o tome kako će moji vršnjaci i vršnjakinje biti odeveni. Tešio sam se da Jarić, Veljko, Proka, Manojlo neće biti bolje obučeni od mene. Znam da teško žive Draginja, Mileva, pa i Ksenija. Drugi su već tada počeli »da ganjaju modu« Utešen činjenicom da ću ipak prisustvovati najradosnijem događaju i da će biti i drugih skromnije odevenih, odvažno sam ušao u hotel.

U trenutku, obuzela su me dva osežanja. Prvo, tuga i suze u očima. Svi moji drugovi i drugarice iz razreda izgledali su mnogo bolje obučeni od mene. Srećom, drugi osećaj bio je jači od ovog prvog. Majka mi je ipak omogućila da budem na maturskoj večeri! Suze radosnice zamenile su suze tuge. Evo, u sobi gde spavam visi slika sa nasmejanim licima maturanata Druge zrenjaninske gimnazije godine 19954/56!

Vojno školovanje nije bilo moj izbor. Velike obaveze i angažman na Vojnoj školi u Beogradu nije mi ostavilo mnogo vremena i mogućnosti da se temeljito srodim sa tim gradom i njegovim ljudima. Tri godine edukacije i šest godina ambiciozne službe u glavnom gradu nisu me mogle ukoreniti u tu sredinu. Ono što me tamo činilo sretnim bili su brojni umetnički i kulturni sadržaji i događanja kojima sam bio revnosan pratilac i »potrošač«.

Preselenje u Sarajevo je značilo pomak. Grad i ljudi, ali i moja dostignuta životna zrelost, iskustvo, pomagali su mi da širom otvorenih očiju pogledam novu sredinu u koju sam došao živeti. Ovaj grad, začudio sam se, poseduje krasne ljudske osobine: plemenitost i čovečnost!. To saznanje me tako moćno zaokupilo da sam, naprosto, »morao« izučiti i istoriju Sarajeva, tražeći ključ odgovora o nastanku ove njegove osobenosti. Ta istorijska strast, evo, u meni traje od tog doba, i ni danas ne popušta. Nimalo!

Do ovog poganog, ratnog vremena, živim u Sarajevu neprestano dvadeset i sedam godina, bogatih i sadržajnih ljudskih godina. Na brojne upite novinara, ali i drugih, znatiželjnih, zašto sam ostao u okruženom gradu, jednostavno ali duboko istinito odgovaram: »Zbog Sarajeva, zbog njegovih ljudi!«, kao što o tome govori i stih »Sarajevo, ljubavi moja!« iz pjesme šansonjera Montena.

»To je grad! U svakom smislu te reči. I u koje god doba dana, i sa kojeg god uzvišenja bacite pogled na Sarajevo, uvek i nehotice pomislite isto: »To je grad, grad koji traje i umire i u isto vreme se rađa i preobražava«, tvrdnja je nobelovca Andrića, koja je životno neporeciva. A sada taj grad tuku, sa okolnih uzvišenja, barbarske horde tobožnjeg humaniste, lekara i pesnika koji je napisao stih: »Siđimo u gradove, da tučemo gadove!« Montanjer durmitorski, izgubljeno crnogorsko čeljade četničkog oca, koje, na sarajevsku i bosansku nesreću, nađe u »tom gradu«, svoje mesto školovanja, službu i porodičnu sreću, svoj dom, oduži se nezahvalno, još gore, katilski svom gradu – domaćinu.

U Sarajevo sam sa porodicom stigao sa zebnjom, ali otvorenog srca i ono me primilo istim načinom. Uklopili smo se u običaje, prihvatili tradiciju, zadržali i sačuvali sopstvenu. Uz male, početne konflikte, zadevice i pokoju čvorugu na glavi, Vladimir i Želimir su ubrzo primljeni u »raju«. Grad i okolina, topli i dragi ljudi u njemu postajali su nam svaki dan sve bliži, prosto su se uvlačili čoveku pod kožu. Sarajevo, to su moji sarajevski drugari, Šefket Haverić i njegova porodica, Čerimagići, Krivošije, stari dedo Vejsil i njegova deca, Hadžikapetanovići, Kreštalice, Pešići, Čatovići, Đečevići… Sazrevala je misao u meni da on postaje moja sudbina, moj grad za sva vremena. Sada, kad trpi najžešća materijalna i duhovna razaranja, kad patnja ljudi doseže granice izdržljivog, on mi je još draži i bliskiji.

* Ostale delove možete pročitati OVDE.

Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod

Biti i ostati na ljudskoj obali života

Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.

”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.

U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.

Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.

Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.

Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.

Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.

Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
XS
SM
MD
LG