Oko 200 nemačkih građana učestvovalo je tokom vikenda u „Maršu života“ u Kijevu, simboličnom događaju kojim se traži oprost od žrtava holokausta i njihovih potomaka.
Zajednički marš potomaka nemačkih nacista i žrtava holokausta "stazom smrt" je okončan pred spomenikom u kijevskoj uvali Babin Jar, gde je veći deo lokalne populacije ubijen tokom nemačke okupacije Ukrajine od 1941. do 1943. godine.
Među streljanima je najviše bilo Jevreja ali i sovjetskih ratnih zarobljenika, partizana, ukrajinskih nacionalista, Roma i svih drugih koji su smatrani za pretnju nemačkoj vladavini.
„Marš života“ je nastao na inicijativu protestantskog sveštenika Jobsta Bitnera od Tubingena, Nemca, čija je namera bila da da doprinese pomirenju između Jevreja i potomaka nacista.
Kniževnik Filip David u razgovoru za program RSE kaže da bi, kada je reč o žrtvama holokausta, želeo da se pridržava nečega što je svojevremeno izjavila Golda Meir (pokojna izraelska premijerka) - "Oprostiti možemo, ali zaboraviti ne smemo."
"Ovaj primer je dobar i mislim da govori pozitivno o tome da na raznim mestima ljudi mogu da pruže ruku jedni drugima, ali tek pošto su potomci shvatili strahotu zločina koji je na neki način učinjen i u njihovo ime."
RSE: Kad može da se očekuje da se ovakav neki marš organizuje na nekom od balkanskih stratišta - bilo na Kosovu, bilo u BiH, u Srebrenici, na primer ili u Hrvatskoj?
David: A kada govorimo o ovome ovde, situacija je mnogo delikatnija i tu treba praviti razliku. Oprostiti mogu samo žrtve, ne može niko osim njih opraštati. Ako smo savremenici, u tom smislu mislim. Ali, ima i tu razlike. Taj oproštaj je uvek na neki način pojediničan. Ne vidim kako neko može na primer oprostiti braći Lukić za ono što su uradili kod Zvornika kada su besomučno tukli ljude i spaljivali u zatvorenim kućama ili kako neko može oprostiti masakr počinjen u Suvoj reci. Znači onaj ko je to svesno činio iz mržnje, zaveden nekom etničkom ideologijom i slično – tu teško može biti oproštaja.
RSE: Ali da li nekoga dana možete zamisliti neki ovakav marš na nekom od stratišta?
David: Mogu zamisliti i mislim da to potomci mogu uraditi i verovatno i treba da urade ako potomci onih koji su bili dželati shvate pogubnost tih ideologija koje su dovele do velikih zločina.
Više od 33.700 jevreja je ubijeno u kijevskoj uvali za samo 48 sati u septembru 1941. godine. U narednim mesecima uvala je popunjena sa više od 100.000 tela.
Zajednički marš potomaka nemačkih nacista i žrtava holokausta "stazom smrt" je okončan pred spomenikom u kijevskoj uvali Babin Jar, gde je veći deo lokalne populacije ubijen tokom nemačke okupacije Ukrajine od 1941. do 1943. godine.
Među streljanima je najviše bilo Jevreja ali i sovjetskih ratnih zarobljenika, partizana, ukrajinskih nacionalista, Roma i svih drugih koji su smatrani za pretnju nemačkoj vladavini.
„Marš života“ je nastao na inicijativu protestantskog sveštenika Jobsta Bitnera od Tubingena, Nemca, čija je namera bila da da doprinese pomirenju između Jevreja i potomaka nacista.
Kniževnik Filip David u razgovoru za program RSE kaže da bi, kada je reč o žrtvama holokausta, želeo da se pridržava nečega što je svojevremeno izjavila Golda Meir (pokojna izraelska premijerka) - "Oprostiti možemo, ali zaboraviti ne smemo."
Da li može da se očekuje da se ovakav neki marš organizuje na nekom od balkanskih stratišta - bilo na Kosovu, bilo u BiH, u Srebrenici, na primer ili u Hrvatskoj
"Ovaj primer je dobar i mislim da govori pozitivno o tome da na raznim mestima ljudi mogu da pruže ruku jedni drugima, ali tek pošto su potomci shvatili strahotu zločina koji je na neki način učinjen i u njihovo ime."
RSE: Kad može da se očekuje da se ovakav neki marš organizuje na nekom od balkanskih stratišta - bilo na Kosovu, bilo u BiH, u Srebrenici, na primer ili u Hrvatskoj?
David: A kada govorimo o ovome ovde, situacija je mnogo delikatnija i tu treba praviti razliku. Oprostiti mogu samo žrtve, ne može niko osim njih opraštati. Ako smo savremenici, u tom smislu mislim. Ali, ima i tu razlike. Taj oproštaj je uvek na neki način pojediničan. Ne vidim kako neko može na primer oprostiti braći Lukić za ono što su uradili kod Zvornika kada su besomučno tukli ljude i spaljivali u zatvorenim kućama ili kako neko može oprostiti masakr počinjen u Suvoj reci. Znači onaj ko je to svesno činio iz mržnje, zaveden nekom etničkom ideologijom i slično – tu teško može biti oproštaja.
RSE: Ali da li nekoga dana možete zamisliti neki ovakav marš na nekom od stratišta?
David: Mogu zamisliti i mislim da to potomci mogu uraditi i verovatno i treba da urade ako potomci onih koji su bili dželati shvate pogubnost tih ideologija koje su dovele do velikih zločina.
Više od 33.700 jevreja je ubijeno u kijevskoj uvali za samo 48 sati u septembru 1941. godine. U narednim mesecima uvala je popunjena sa više od 100.000 tela.
