Tanja Jakobi, izvršna direktorka Centra za istraživanje javnih politika iz Beograda, za 'Zašto?' Komentariše zaključke polugodišnjeg izvještaja Svjetske banke prema kojem bi ekonomije regiona trebale nastaviti ubrazani rast od oko 3,7 posto u ovoj i narednoj godin ali da jačaju spoljni i unutrašni rizici koji bi mogli ugroziti ovaj trend, te da je nedostak strukturalnih reformi doveo do smanjenja broja novih radnih mjesta.
Nezadovoljstvo i problemi
Sa rastom od 3,5 posto, otprilike, koliko se spominje za Zapadni Balkan, mi ne možemo da odemo nigde.
Drugim rečima, mi stojimo zalepljeni za mesto gde jesmo.
Ono što je interesantno je kontrastirati taj izveštaj Svetske banke sa, na primer, današnjim Drugim digitalnim samitom ekonomija Zapadnog Balkana jer njihova tema je zapravo nešto drugo.
Njihova tema je 'Kako odskočiti?' sa prelaskom ekonomija Zapadnog Balkana sa ove tradicionalne izrazito radno-intenzivne ekonomije na ekonomiju znanja, koja bi onda stavila u kontekst svu ovu našu radnu snagu koja je odlično obrazovana, ali zbog situacije u zemlji bira da napusti region.
Mi tu imamo dve sasvim različite slike zemalja Zapadnog Balkana i veoma je žalosno što su ovakvi skupovi kao što je ovaj današnji pre nekakva iznimka u odnosu na ono čime se mi u regionu ovih dana bavimo, a to su nezadovoljstvo ljudi, to su politički problemi, to su zadjevice međusobne između zemalja.
Sve je to veliko trošenje vremena u trenutku kada svet oko nas, kao i mnogo godina ranije, mnogo decenija ranije, grabi ka budućnosti i razmišlja o tome kako će svet izgledati sutra i kako različite zemlje gledaju kako da obezbede svoje mlade ljude da žive na jedan način koji će biti bolji.
Kvalitet života
Naša žalosna realnost je da se situacija sa stopom nezaposlenosti u velikoj meri rešava tako što ili stanovništvo stari ili mlađe stanovništvo odlazi ili ljudi obeshrabreni jednostavno prestaju da trađe posao i brišu se sa tih biroa rada i onda mi dobijamo te cifre kojima smo navodno zadovoljni, što zapravo ni izdaleka nije slučaj.
Ono što ja mislim da je takođe vrlo zabrinjavajuće je to što ne samo da iz naših zemalja odlaze ljudi koji su visoko obrazovani, što smo mi viđali svih ovih godina, nego sada sa situacijom u zapadnoevropskim zemljama gdje je potreban veoma širok dijapazon radne snage, iz naših zemalja odlazi svako ko ime neki zanat u rukama, pa bio on recimo terapeut ili ključar ili vozač ili mašinski radnik.
Znači svi ti ljudi odlaze i vrlo je često da se u ovim razgovorima može čuti da neko jednostavno odlazi iz zemlje, ne samo zbog toga što je imao relativno malu platu, nego zato što zahvaljujući ovom političkom ludilu i našoj nemogućnosti da uspostavimo nekakva normalna demokratska društva u kojima će postojati vladavina prva i neki normalni odnosi, gube strpljenje.
Oni shvataju da imaju jedan život i žele da taj svoj život provedu ne samo sa većom platom, nego mirno i da im taj život donese nekakvu izvesnost, nekakav duševni mir s obzirom da taj duševni mir mi na ovim prostorima teško da smo imali, recimo sredjne generacije, kakav su imali naši roditelji.
I to je znači taj kvalitet života za čim ljudi idu. Više ne idu samo za novcem, iako novac jeste bitna stvar, nego idu za tim da ne žive više u neuređenim državama u kojima je stalno potrebno na ulici osvajati slobodu iz dana u dan.
Začetci uspeha
Postoje brzorastuće firme koje stvaraju nova radna mesta i ovde u Srbiji je urađena jedna vrlo dobra studija u privatnom sektoru, u jednoj od nevladinih organizacija, koja se time bavi i ona pokazuje da su te firme puno raštrkane, ali da su one u tom svom razvoju same.
One nisu nekakvi veći ekosistemi, one se ne udružuju međusobno, nego su one u tim raznim industrijama samostalni pioniri, borci, koji su se za taj svoj položaj sami izborili, a vrlo malo su imali pomoći od države, ne samo u smislu direktnih subvencija, nego u smislu osnovne infrastrukture, u smislu pristupa kreditima, u smislu razvojnih politika koje bi onda napravile nekakav ekosistem u kojem bi ove firme onda mogle ne samo da se razvijaju, nego i da prenose svoje znanje na manje druge firme koje idu za njima.
S jedne strane visimo da imamo začetke tog mogućeg uspeha sa potpuno novim firmama, firmama koje su se razvile posle propasti Jugoslavije, koje su možda proizašle tehnološkom pameću iz firmi koje smo imali, ali su to potpuno nove privatne firme koje polako rastu.
Ono što je problem sa njima je što nailaze na razne vrste političkih i institucionalnih prepreka i što su kod nas političari često usmereni samo na to da dovode strane investicije bez obzira na to kakav je njihov kvalitet, a vrlo malo ili nedovoljno posvećuju onome što imaju kod kuće.
Time ne mislim da bi trebalo prestati privlačiti strane investicije. Naprotiv, one su, na našu žalost, u ove razorene privrede jedine donele nove tehnologije. Međutim, nedovoljno se vodi računa o onome što bi moglo da se razvije i što bi moglo da predstavlja taj lepak koji bi omogućio da i mladi ljudi i ljudi srednjih generacija ostanu kod kuće i koriste svoje kapacitete produktivno ovde.
Dugovi i čarke
Prethodna kriza nas je naučila da i oni koji se smatraju da su mnogo sigurniji, zapravo nisu sigurni.
U neku ruku kada vi pogledate samo te pokazatelje na prvi pogled, znači fiskalnu stabilnost, nivo duga i tako dalje, naše zemlje uglavnom sve malo bolje izgledaju nego što su izgledale pre krize 2008. godine jer se pre krize verovalo kako će taj privredni rast non-stop ići napred, kako ćemo stalno imati dovoljno para, kako će sve biti mirno i predvidivo i onda su se mnoge firme zaletele.
Jedan takav primer, najveći u regionu, imamo u Agrokoru, koji se preinvestirao, ali tih primera ima još na relativno nižem nivou i zapravo svi ovi loši krediti nagomiliani po bankama su simptom tih preduzeća koja su se zaletela, koja nisu dobro ocenila svoje prilike.
Ona nisu dobro umela da planiraju i zajedno sa državom su se pokazala kao vrlo problematična i država je morala znatno da ulaže da bi njih spasla ili održala ili bar nekako izvukla da ne bi i druge firme povukle za sobom.
Znači u tom nekom smislu mi možda jesmo malo boljem stanju, ali ako pogledamo znanja koja su skoncentrisana u tim našim institucijama, ako pogledamo koliko su te naše administracije zaista zainteresovane da naprave jedan sistem koji će biti otporan, mislim da tu i dalje ne stojimo dobro i da stojimo lošije nego što smo stajali zato što vlade troše svoje vreme na te političke čarke i na neke stvari koje bi trebalo da smo na Balkanu prevazišli, a nismo.
