Dostupni linkovi

Izvući lekcije iz previranja u arapskom svetu


Zapaljena fotografija libijskog predsednika Moamera Gadafija, Bengazi, 28. februar 2011.
Priredio Dragan Štavljanin

Međunarodna zajednica je dovedena u nezgodnu situaciju zbog brišućih i dalekosežnih revolucija u arapskom svetu. Iz ovih previranja mogu se izvući tri lekcije, piše britanski “Gardijan” (The Guardian).

U tri neizvesne sedmice, SAD su se kolebale, prešavši put od zalaganja za stabilnost podupirući svog strateškog saveznika Hosnija Mubaraka do ovacija zbog njegovog zbacivanja.

I Francuska je koračala istim putem kada je reč o Tunisu. Srećom, ministarka inostranih poslova Mišel Alio Mari (Michèle Alliot-Marie), čija je prva reakcija na pobunu bila da ponudi Ben Aliju, superiorno znanje Francuske u kontroli nemira, na kraju je podnela ostavku. No, povezanost njene porodice sa starim režimom (njeni roditelji imaju deonice u kompaniji za nekretnine čiji je vlasnik biznismen blizak režimu), posebna je priča o moralnosti.

Samo je nekoliko nezainteresovanih posmatrača. Kada je, na primer, ispitivala uz mučenje džihadiste pokupljene u Pakistanu, CIA je, između ostalog trgovala sa najmračnijim elementima Mubarakovog režima, a koji se sada sa takvim žarom osuđuju.

Rusija i Kina, koje imaju itekako razloga da se pribojavaju spontanih demonstracija sopstvenih, stoje tek nešto malo bolje.

Amaterski video snimci postavljeni na YouTube prikazuju demonstracije širom Libije protiv dugogodišnjeg vladara Moamera Gadafija. (Reuters, 21. 2. 2011.)

x
Protesti protiv vlasti u Libiji
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:20 0:00
Direktan link

Urođeni sukob između politike i principa nastavlja se sve do današnjih dana. Dok je pažnja sveta usredsređena na poslednje dane ludog pukovnika, libijske trupe nisu usamljene u korišćenju oružja protiv demonstranata.

Nakon masovnih demonstracija na drugom Tahrir trgu, ovoga puta u Bagdadu, iračke snage bezbednosti uhapsile su 300 ljudi, među njima ugledne novinare, umetnike i intelektualce. Neki od njih su tučeni i mučeni u pritvoru. Najmanje 29 ljudi je ubijeno širom Iraka tokom “dana besa”. Umesto da osude svog saveznika Nurija al Malikija, čiju je vladu Vašington mesecima teškom mukom nastojao da “skrpi” – američka ambasada u Bagdadu je umanjivala razmere nasilja.

Tri lekcije mogu da se izvuku iz revolucija u Libije, Egipta, Tunisa i drugim zemljama.

Prvo, one pripadaju ljudima koji su ih pokrenuli. Libijci, Egipćani i Tunižani podneli su ogromnu žrtvu da bi stigli tako daleko. Oni ne žele, ili još nisu tražili stranu intervenciju. No, to “vlasništvo” nad promenama na Bliskom istoku ne znači da je međunarodno delovanje nebitno.

Glasanje u Ujedinjenim nacijama da se uvedu sankcije na putovanja i imovinu Gadafiju i njegovoj kliki, postavilo je nove temelje za međunarodnu podršku koja se prikuplja, ne samo od Arapske Lige, Afričke Unije, kao i same libijske misije u SAD, koja je u celini otkazala poslušnost režimu.

Proces ponovnog otkrivanja koristi od istinskih međunarodnih koalicija i institucija, kao što je savet za ljudska prava – definitivno je “zdrav”.

Zapadna politika na Bliskom istoku neće imati mnogo opcija već da se prilagodi novoj realnosti, jer neće biti u poziciji da diktira uslove.

Druga lekcija je da su ove revolucije zapravo tek počele, i zadatak raščišćavanja sa starim režimima, još nije okončan.

U Tunisu je zbačen drugi lider Mohamed Ganuči, koji je podneo ostavku nakon tri dana protesta.

Dok su SAD i Francuska insistirali na modelu, koji bi uključio vodeće članove stare vladajuće partije (RCD), tuniska ulica nije to prihvatila. Demonstranti su želeli potpune promene, ne povratak ljudi poput Ganučija u novom ruhu.

Drugo je pitanje da li će revolucija bez lidera moći da formira sopstveno vođstvo bez pukotina, ali je jasno kakve su ambicije.

Treća lekcija je da će se proces preoblikovanja politike desiti nezavisno od stranih uticaja – islamističkih ili zapadnih.

Mada će egipatskoj armiji i dalje biti potrebna američka pomoć, vlada koja bude formirana posle napokon slobodnih izbora može zaista biti nezavisna.

Zapadna politika na Bliskom istoku neće imati mnogo opcija već da se prilagodi novoj realnosti, jer neće biti u poziciji da diktira uslove.

Kada ovi režimi umiru, njihova uloga kao neprijatnih, ali na kraju korisnih klijenata, umire zajedno sa njima, zaključuje “Gardijan”.

Narod na Bliskom istoku želi da sam bira lidere

Upečatljivo je kako, mada ima već dva meseca otkako je počeo Veliki arapski ustanak, mnogi zapadnjaci i dalje plašljivo i obazrivo pozdravljaju buđenje naroda u ovom regionu, piše Reuel Marc Gerecht u “Vikli Standardu” (The Weekly Standard).

Priznajući da samo mali deo demonstranata ima demokratske aspiracije, većina na Zapadu radije se fokusira na detalje revolta – podelu šiita i sunita u Bahreinu, tenzije između Palestinaca i Jordanaca u Hašemitskoj kraljevini, korupciju u Tunisu, plemenske ljubomove i orvelovske bizarnosti u Gadafijevoj Libiji, oholu (u privatnom razgovoru – devijantnu) autokratiju u Maroku, dvoličnu diktaturu jemenskog predsednika Ali Abdualaha Saleha, sasušeni autoritarizam Hosnija Mubaraka.

Islam jedva da je “podigao” glavu u svim ovim turbulencijama - Allahu Akbar! je najčešće izgovarano kao bratska molba mladih demonstranata vojsci – “molim Vas, ne pucajte” – a ne kao poziv na rat. No, nelagoda Zapada kada je reč o svim ovim previranjima, jasno je uočljiva zbog straha da će religija podstaći muslimane, oslobođeni od svojih diktatora, na neobuzdane postupke i izazivanje haosa.
Stoga, Amerikanci i Britanci, koji su uvek obezbeđivali vrhunske savetnike za bezbednost kraljevskoj porodici u Bahreinu, osećaju se lagodno u društvu sunitske elite u prestonici Manami, koja je u velikoj meri prozapadna i u stanju je da organizuje, na primer, privatne partije kako bi se promovisao neki cilj, na kojima sunitske žene ćaskaju sa zapadnim muškarcima. Šiitske žene u Bahreinu, koje hrabro demonstriraju na ulicama, uglavnom su prekrivene od glave do pete.

FOTOGALERIJA, Revolucija u Egiptu - Mubarak odstupio s vlasti, 12. februar 2011.


Muslimanski Bliski istok nije iznedrio Vaclava Havela ili Nelsona Mendelu – nedvojbenog demokratskog intelektualca velikog ugleda i moralne težine koji je mnogo stradao, koji je u stanju da se izdigne iznad osvete kako bi podstakao uverenje da će sve to (demokratija) profunkcionisati.

Ovaj demokratski sentiment nije tako sofisticiran i liberalno iskazan, ali se duboko oseća u najosnovnijem i najvažnijem smislu: Arapi i Iranci žele da biraju svoje lidere. Izbori su za njih, kao i za nas, sine qua non legitimnog političkog poretka.
Egipatsko Muslimansko bratstvo, organizacja koja je nastala i narastala kao ilegalna opozicija stanoj okupaciji i domaćoj diktaturi, duboko je sumnjičava prema demokratiji. No, veoma je važno uočiti u kojoj meri je Bratstvo javno pokazalo spremnost da prihvati demokratiju kao jedino legitimni politički sistem u Egiptu. Možda njihove vođe i danas sanjaju o obnovi sunitskog kalifata koji je Kemal Ataturk ukinuo 1924, ali veoma dobro znaju da ta ideja sada nije relevantna u Egiptu. Islamističke organizacije igraju veoma malu ulogu u pobuni u arapskim zemljama, jer one znaju, bolje nego iko drugi, da je njihov svet u užurbanoj tranziciji.

Oni znaju veoma dobro šta se dešava među siromašnom urbanom populacijom. Pre 20 godina, vođe fundamentalista su mogle lako da okupe dovoljno Alžiraca pod svoju autoritarnu islamističku zastavu. U 2011-oj, nakon vidljivog neuspeha Islamske revolucije u Iranu, nakon 20 godina demokratizacije intelektualnog života u Egiptu, što obavezuje Muslimansko bratstvo da se otvoreno uhvati u koštac sa demokratskim etosom na način na koji to nikada nije činilo – islamski fundamentalisti su, u stvari, u povlačenju.

Islamisti nastoje da se priključe demokratskoj epohi. Oni se iskreno nadaju da će većina Muslimana biti dobri Muslimani (po veri), i stoga afirmišu demokratski ideal. No, oni znaju da stupaju na nepoznatu teritoriju. Mnogi na Zapadu se pribojavaju islamističkog talasa koji može iznedriti demokratija. Islamisti se plaše da je zapadni strah neosnovan.

Apsolutno nema garancije da će arapske demokratije, ako pretpostavimo da su rođene, biti preterano prijateljski nastrojene prema SAD.
Apsolutno nema garancije da će arapske demokratije, ako pretpostavimo da su rođene, biti preterano prijateljski nastrojene prema SAD.

Verovatno ćemo na Bliskom istoku videti verziju čiji smo svedoci u Latinskoj Americi koja se demokratizuje, a koja je imala, slično muslimanskom Bliskom istoku, istoriju veoma napetih odnosa sa SAD-om u 20 veku.

Demokratski osnaženi Latinoamerikanci, sada i ranije, voleli su da se oslanjaju na Amerikance (u SAD). Jedino istorijski poluslepi Amerikanci mogu da im osporavaju to zadovoljstvo. No, kako demokratski osnaženi Latinoamerikanci postaju sve odgovorniji na domaćem terenu, oni su sve manje emotivni i gordi u odnosima sa Amerikancima.

Latinoamerički demokratski eksperimenti mogu poći naopako. Tu su Venecuela i Nikaragva, ali ni u jednom slučaju situacija nije beznadežna, upravo zbog toga što demokratski etos, ma koliko izmrcvaren, postoji u ovim zemljama. Građani Venecuele ostaju najbolja uzdanica za zbacivanje Huga Čaveza.

Demokratija na Bliskom istoku će verovatnije biti još teža za SAD. Dugo održavane teorije zavere i netrpeljivost prema “imperijalnom” Zapadu – pre svega “Americi koju kontrolišu cionisti” – živi u levičarskim arapskim i iranskim intelektualnim krugovima, kojima će biti udahnuta dodatna životna snaga sa dolaskom demokratije.

Što je još važnije, Bliski istok je region čiji su srednjovekovni i moderni identiteti formirani uglavnom u suprostavljanju hrišćanstvu i Zapadu.

Obamina administracija se očito nalazi u nezgodnoj situaciji kada je reč o Velikoj arapskoj pobuni. U Egiptu, predsednik Obama je napokon spasao državni brod od “realističkog” nasukivanja, odnosno uništenja, tako što je jasno predočio da je stao na stranu demonstranata a ne režima Hosnija Mubaraka. No, Obama još nije uspeo da pohvata konce na Bliskom istoku, regionu koji ne poznaje.

SAD imaju ogromnu ulogu u porađanju demokrataije na Bliskom istoku. Ako Obama to shvati - uprkos velikoj nelagodi da postane naslednik Džordža Buša u promovisanju slobode – može ući u istoriju kao veliki predsednik koji je zauvek pokopao našu zavisnost od despota širom Bliskog istoka, zaključuje Reuel Marc Gerecht u “Vikli Standardu”.

EU je izneverila arapski svet

Evropska Unija (EU) je decenijama podupirala diktatore u severnoj Africi u interesu stabilnosti. Sada se muči kako da reaguje na talas narodnih ustanaka u tom regionu.

Zakasneli odgovor EU na nasilje u Libiji samo pokazuje koliko je ovaj blok podeljen, piše nemački “Špigl” (Spiegel).

Potresi na drugoj strani Mediterana zatekli su Evropljane. Oni su se decenijama ulagivali despotima u severnoj Africi jer su im obećavali naftu i zaštitu od afričkih izbeglica i islamskih terorista.

Diplomate od Helsinkija do Rima skoro da nisu pridavali pažnju na to što su vladari u severnoj Africi lišavali svoje podanike elementarnih ljudskih prava. Tih podanika su se prisećali samo jednom godišnje kada su dobijali izveštaje Amnesti Internešenela.
No, sada kada diktature u celom regionu posrću, Evropljani nisu sigurni kako da tretiraju pokrete za slobodu pred njihovim vratima. S jedne strane, vide mlade u severnoj Africi koji teže istim vrednostima vladavine prava i demokratije, a koje Evropljani navodno osećaju tako blisko povezanim sa sopstvenim identitetom. No, s druge strane, Evropljani brinu kako razvoj događaja može uticati na rast nove ekonomske neizvesnosti.

Previranja u severnoj Africi pogađaju evropske građane tamo gde su najosetljiviji – na benzinskim pumpama.

Brige zbog troškova demokratije

Sada smo svedoci istorijske prekretnice koja donosi mogućnosti ali i rizike, ništa manje važne nego u vreme kolapsa komunizma pre dve decenije. No, umesto da to promovišu, evropske vlade su zaglibljene u sitničavim sporovima. Umesto promena, one su vise zainteresovane za održavanje status kvoa i zaštiti svojih omiljenih diktatora.

FOTOGALERIJA: Politički život Hosnija Mubaraka

Na primer, francuski predsednik Nikolas Sarkozi je 2008. uspeo u nameri da stvori takozvanu Mediteransku uniju sa evropskim južnim susedima. Evropljani su imenovali kao kopredsedavajućeg te Unije nikoga drugog do egipatskog diktatora Hosnija Mubaraka.

Veze EU sa libijskim diktatorom Moamerom Gadafijem bile su isto tako bliske. Britanski premijer Toni Bler (Tony Blair) je 2009. izdejstovao prevremeno oslobađanje i repatrijaciju u Libiju Abdela Baseta al-Megrahija, jedinog osuđenog za obaranje aviona Pan Am-a 1988, koji je eksplodirao iznad grada Lokerbi u Škotskoj, i u kome je stradalo 270 ljudi. Gadafi je zapretio da će nametnuti sankcije britanskim firmama koje su radile u Libiji, ako Megrahi ne bude oslobođen.

Kada je reč o evropskim politikama u severnoj Africi, nacionalni interesi su gazili principe utvrđene u ugovorima EU.
Kada je reč o evropskim politikama u severnoj Africi, nacionalni interesi su gazili principe utvrđene u ugovorima EU.

Francuska sebe i dalje smatra ključnim regionalnim igračem u odnosu prema svojim bivšim kolonijama u severnoj Africi. Malta i Kipar imaju dugogodišnje brige zbog mogućeg stampeda ilegalnih imigranata. Italija je učinila Libiju jednom od svojih najvažnijih trgovinskih partnera.

S druge strane, Nemačka ima mnogo snažnije ekonomske veze sa Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim arapskim emiratima.

Neugodni principi

Još odranije je bilo teško Evropskoj uniji da se dogovori o zajedničkom pristupu severnoj Africi i arapskom svetu. Za sada, Francuska i Nemačka slede različite strategije. Nemačka vlada računa na obećanje o korišćenju finansijske podrške EU u cilju nagrađivanja napretka u demokratiji i vladavini prava.

Francuska i njene saveznice u osnovi se ne protive nemačkom planu. No, oni pre svega žele da dobiju što više novca iz evropskih fondova za svoje južne susede.

Iza ovog neslaganja stoje konkretni interesi. Francuski predsednik Sarkozi želi da oživi Mediteransku uniju, koju je pokrenuo pre tri godine, kako bi ojačao poziciju svoje zemlje unutar EU.

Mada je Berlin tradicionalno prepuštao Parizu vodeću ulogu u Mediteranu, sada nastoji da stekne veći uticaj.

Evropljanima će biti teško da postignu sporazum o bilo kom od ovih pitanja pre sledećeg samita, predviđenog za sredinu marta.

No, nezadovoljavajući kompromis naneo bi ozbiljnu štetu reputaciji EU, zaključuje “Špigl”.
XS
SM
MD
LG