Najveći problem izbeglica u Srbiji, i petnaest godina nakon rata u bivšoj Jugoslaviji, je rešavanje stambenog pitanja. Po broju izbeglih Srbija je prva u Evropi i čak 13. u svetu, zbog čega država novim zakonom pokušava da poboljša njihov položaj, ali su izbeglička udruženja i dugogodišnji stanovnici kolektivnih centara skeptični po pitanju svetlije budućnosti.
U Srbiji, prema podacima republičkog Komesarijata za izbeglice, živi više od 700.000 ratom pogođenih osoba sa prostora bivše Jugoslavije, koje čine skoro 10 odsto sadašnjeg stanovništva, koje u njoj nije živelo do 1991. godine. 86.000 još ima izbeglički status, dok je većina ostalih uzela lične karte i državljanstvo Srbije.
Svi oni obuhvaćeni su novim Zakonom o izbeglicama, kojim država želi konačno da se izbori sa nagomilanim problemima tog dela populacije. Međutim, većina izbegličkih udruženja smatra da predloženo zakonsko rešenje ima jednu, i to veliku, manu, jer u njemu jasno ne stoji da se Srbija obavezuje da reši stambeno pitanje izbeglih. Miodrag Linta, predsednik Koalicije udruženja izbeglica, kaže za RSE da je to ogroman korak unazad:
Izbegličko naselje u Krnjači, Foto: Vesna Anđić
"Tu se faktički Srbiji daje diskreciono pravo da može, ali i da ne mora, da rešava probleme izbeglica. Tih 350.000 izbeglih ljudi na koje bi se odnosio novi zakon su zaista najveće žrtve rata, i smatramo da je moralna obaveza Srbije da se aktivno uključi u proces rešavanja njihovih stambenih pitanja. Zato tražimo od države da se obaveže da će rešavati stambene potrebe izbeglica."
Očekuju se bolji dani?
Vladimir Cucić, republički komesar Srbije za izbeglice, rekao je za RSE da strahovanja izbegličkih udruženja nisu opravdana jer će svim izbeglicama koje žele da se integrišu, uprkos tome što im država neće kupovati stanove, novim zakonom biti ponuđena trajna pomoć da se skuće u Srbiji:
"Daćemo im pomoć u građevinskom materijalu, ponudićemo im kupovinu seoskih domaćinstava, poboljšanje uslova života kroz male program koje će moći da koriste i po nekoliko puta... Eventualno ćemo jednom broju zidati stambene objekte, ukoliko bude bilo novca, ali sumnjam da će biti sredstava za to. Stvorićemo mogućnosti da pomognemo samograditeljima, što je zaista velika, zaista velika stvar."
Time, kaže Cucić, država pokazuje da želi da reši stambene probleme izbeglica:
"Ne postoji obaveza države Srbije. To je obaveza država iz kojih su došli, obaveza je zemlje iz koje su proterani da im vrati njihova prava, a država Srbija kroz sve vrste pomoći pokazuje sopstvenu posvećenost da im pomogne u rešavanju njihovih problema."
Devedesetih godina prošlog veka Srbija je bila suočena sa izbegličkim talasom na čijem vrhuncu je bilo čak 540.000 registrovanih izbeglica i oko 80.000 ratom ugroženih osoba. Smanjenje broja izbeglih proteklih godina uglavnom je rezultat integracije u Srbiji, a u manjoj meri povratka i preseljenja u treće zemlje.
Milojko Budimir, predsednik Udruženja Srba iz Hrvatske, rekao je za RSE da očekuje bolje dane za izbeglice posle donošenja novog zakona, ali samo ako se on bude primenjivao efikasnije od, na primer, nacionalne strategije za rešavanje izbegličkog pitanja, usvojene 2002:
"2003. godine Banka Saveta Evrope odobrila je kredit od dvadeset miliona evra za stambeno zbrinjavanje izbeglica u Srbiji. 2006. godine Ministarstvo za kapitalne investicije 10 miliona evra od tog novca potrošilo je na sanaciju klizišta i posledica poplava, a tih preostalih deset miliona tek prošle godine ratifikovala je Skupština Srbije. Od tih sredstava trebalo je da se grade stanovi za izbeglice na području Beograda i Novog Sada. Ni jedan ni drugi grad nisu pristali da daju lokacije, tako da će najverovatnije taj kredit biti vraćen."
Deset miliona evra za podstanarsku kiriju
Budimir kaže da očekuje otvaranje procesa povratka stambenih i imovinskih prava u zemljama odakle izbeglice potiču, jer su preporuke Evropske unije, OEBS-a, Saveta Evrope i UNHCR-a da se to pitanje pokrene i reši.
Izbegličko naselje u Krnjači, Foto: Zoran GlavonjićTo bi, zaključuje Budimir, uz rešavanje stambenog pitanja onih koji žele da ostanu u Srbiji, mogao da bude ključ za rešenje izbegličkih problema:
"Sve ono što izbeglice u Srbiji zarade, uglavnom potroše na plaćanje stanarine. Prema našoj računici, izbeglice koje žive u Srbiji mesečno daju oko deset miliona evra samo za podstanarsku kiriju. Znači, kada bi bili oslobođeni toga mogli bi normalno da žive kao i drugi ljudi."
Krov nad glavom najviše sanjaju izbeglice u kolektivnim centrima, kojih u Srbiji ima još oko 5.000. Među njima su i Dušanka Pjevalica, iz Knina, i Nenad Zečević, iz Benkovca, koji životare u barakama preduzeća PIM u beogradskom naselju Krnjača:
U Srbiji, prema podacima republičkog Komesarijata za izbeglice, živi više od 700.000 ratom pogođenih osoba sa prostora bivše Jugoslavije, koje čine skoro 10 odsto sadašnjeg stanovništva, koje u njoj nije živelo do 1991. godine. 86.000 još ima izbeglički status, dok je većina ostalih uzela lične karte i državljanstvo Srbije.
Svi oni obuhvaćeni su novim Zakonom o izbeglicama, kojim država želi konačno da se izbori sa nagomilanim problemima tog dela populacije. Međutim, većina izbegličkih udruženja smatra da predloženo zakonsko rešenje ima jednu, i to veliku, manu, jer u njemu jasno ne stoji da se Srbija obavezuje da reši stambeno pitanje izbeglih. Miodrag Linta, predsednik Koalicije udruženja izbeglica, kaže za RSE da je to ogroman korak unazad:
"Tu se faktički Srbiji daje diskreciono pravo da može, ali i da ne mora, da rešava probleme izbeglica. Tih 350.000 izbeglih ljudi na koje bi se odnosio novi zakon su zaista najveće žrtve rata, i smatramo da je moralna obaveza Srbije da se aktivno uključi u proces rešavanja njihovih stambenih pitanja. Zato tražimo od države da se obaveže da će rešavati stambene potrebe izbeglica."
Očekuju se bolji dani?
Vladimir Cucić, republički komesar Srbije za izbeglice, rekao je za RSE da strahovanja izbegličkih udruženja nisu opravdana jer će svim izbeglicama koje žele da se integrišu, uprkos tome što im država neće kupovati stanove, novim zakonom biti ponuđena trajna pomoć da se skuće u Srbiji:
"Daćemo im pomoć u građevinskom materijalu, ponudićemo im kupovinu seoskih domaćinstava, poboljšanje uslova života kroz male program koje će moći da koriste i po nekoliko puta... Eventualno ćemo jednom broju zidati stambene objekte, ukoliko bude bilo novca, ali sumnjam da će biti sredstava za to. Stvorićemo mogućnosti da pomognemo samograditeljima, što je zaista velika, zaista velika stvar."
Time, kaže Cucić, država pokazuje da želi da reši stambene probleme izbeglica:
"Ne postoji obaveza države Srbije. To je obaveza država iz kojih su došli, obaveza je zemlje iz koje su proterani da im vrati njihova prava, a država Srbija kroz sve vrste pomoći pokazuje sopstvenu posvećenost da im pomogne u rešavanju njihovih problema."
Devedesetih godina prošlog veka Srbija je bila suočena sa izbegličkim talasom na čijem vrhuncu je bilo čak 540.000 registrovanih izbeglica i oko 80.000 ratom ugroženih osoba. Smanjenje broja izbeglih proteklih godina uglavnom je rezultat integracije u Srbiji, a u manjoj meri povratka i preseljenja u treće zemlje.
Milojko Budimir, predsednik Udruženja Srba iz Hrvatske, rekao je za RSE da očekuje bolje dane za izbeglice posle donošenja novog zakona, ali samo ako se on bude primenjivao efikasnije od, na primer, nacionalne strategije za rešavanje izbegličkog pitanja, usvojene 2002:
"2003. godine Banka Saveta Evrope odobrila je kredit od dvadeset miliona evra za stambeno zbrinjavanje izbeglica u Srbiji. 2006. godine Ministarstvo za kapitalne investicije 10 miliona evra od tog novca potrošilo je na sanaciju klizišta i posledica poplava, a tih preostalih deset miliona tek prošle godine ratifikovala je Skupština Srbije. Od tih sredstava trebalo je da se grade stanovi za izbeglice na području Beograda i Novog Sada. Ni jedan ni drugi grad nisu pristali da daju lokacije, tako da će najverovatnije taj kredit biti vraćen."
Deset miliona evra za podstanarsku kiriju
Budimir kaže da očekuje otvaranje procesa povratka stambenih i imovinskih prava u zemljama odakle izbeglice potiču, jer su preporuke Evropske unije, OEBS-a, Saveta Evrope i UNHCR-a da se to pitanje pokrene i reši.
"Sve ono što izbeglice u Srbiji zarade, uglavnom potroše na plaćanje stanarine. Prema našoj računici, izbeglice koje žive u Srbiji mesečno daju oko deset miliona evra samo za podstanarsku kiriju. Znači, kada bi bili oslobođeni toga mogli bi normalno da žive kao i drugi ljudi."
Krov nad glavom najviše sanjaju izbeglice u kolektivnim centrima, kojih u Srbiji ima još oko 5.000. Među njima su i Dušanka Pjevalica, iz Knina, i Nenad Zečević, iz Benkovca, koji životare u barakama preduzeća PIM u beogradskom naselju Krnjača:
